|
|
|
 | Обрен Ристић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
БАЛАДА О СТАРОПЛАНИНСКОМ КОЊУ Гора дивља у погледу, непогода, тренПодвигу вичан, клици и невиделициНебо се спустило на звери у измаглициНа кантарион растиње и светли камен На зуб бабин биље трње и урвинеПропиње се рже ат ил дорат мустангВранац крилат пастув старопланинскиНевесту тражи дозива из мрклине Међ ногама муње, гром низ литицеСеме племенито из ког ће нићи, занетиИз ког ће се излећи пламене птице Не зна газду и узду не седла се и не јашеНиког да види нико да га види А снашеКоје га познаше родне им године беху
НА ДРВЕНОМ ЖЛНСКОМ МОСТУ О. Синиши, проти тимочком Црна животиња у зло доба звер једнорога долазиС југа Само јој оклоп бели низ Тресибабу мрклину густиНи петли да се објаве пси на ланцу уснули На стазиДо цркве Светог Пантелејмона мост дрвени изусти Оно што негда чинила је река Или то крик само умачеУ гору и са првим капима кише на дивљем растињуУ венац се уплете Једино ветар понад крајњих кућа уТом пристаништу ледном језом негоста прати и омче Ко перчин седи расплиће Ништа се потом десило нијеПрах праху земља се отворила све иште понориштеНиз мутни Тимок ко на бојишту језди сито чудовиште А крст свемилостивог са овог места док још киша лијеБогољубац крајински вознесе на небо у свете висинеИ ту ено оста вековима Врх Старе планине
НИ ДАНА БЕЗ ПОЗОРИШТА Зорану Радмиловићу Највећа сцена је она на коју преселиСе ти у дивоти небеској као насред АгореТамо где смерно играју око ватре сви веселиЦареви војсковође и цела свита Тек горе И мајстори испод брка стреле одапињуБлаге што милују се као мирног мора валиА црни снег пада на нашу КрајинуИ Ртањ светила гаси као за фајронт Али Ни дана једног без позоришта нека не будеЈер снег црни пада на Крајину и смехТвој у клупко леди се са кикотом дворске луде Да ноћ бескрајну васкрсне на прагу ГрехДалеких предака наших из снежних висинаУ некој новој игри препозна истина
ЗАТОЧЕНИК У ПЕСМИ У овом лажном песоовском животу ког ћу се Можда ипак одрећи ако буде прилике или акоСе пак посрећи да то касније учине моје тужнериме тако што ће јасно рећи да је једини живот Који сам имао онај у стиховима у удобној избиОд сунчевог блеска где сам се родио онога данаКад је пролеће бивало пролеће и једна птицаДозвана висинама стремећи зраком оденута би Млади орао непознати космос упијам и само на Трен пуштајући поглед на доњи логор где нужноБораве све моје бриге или сам ја заточеник тај Који се враћа са чаробне планете песме као штоДан смењује ноћ и што вазда чине осека и плимаУ дилеми да ли је заиста потребно писати поезију
 Krajina fotografije
|
