detalj slike: KRK Art dizajn

DUHOVITA PRIČA O PRIJATELjSTVU I SOLIDARNOSTI

(Bojan Ljubenović 2022. „Tajne dedinog kofera” Beograd: Laguna)

 Prof. dr Slađana Milenković

U moru knjiga za decu koje naginju stripu, pored stranih mangi, koji liče na knjigu, zatim knjiga koje su nekakav hibrid žanrova, što nije loše, ne kritikujemo pojavu novih formi, retkost je kada se objavi delo klasične forme i još delo koje je čitano i koje sa estetske strane zaslužuje pažnju književne javnosti. Upravo takav je roman za decu „Tajne dedinog kofera” Bojana Ljubenovića, duhovita, ali i poučna knjiga namenjena deci četvrtog i viših razreda osnovne škole.

Ovo je realistički roman o dečjoj družini, može se reći da pripada i žanru avanturističkog romana za decu, a ima i elemenata detektivskog. Na planu tematike uneo je novinu u odnosu na savremenu produkciju, jer pripoveda savremenu priču u predelima koji su spoj urbane sredine i planinske vrleti. Pred kraj prethodnog veka,  česti su bili romani koji su donosili priče iz davnina i uglavnom se odvijali po šumama i gorama, kasnije je radnja bila smeštena, uglavnom, u urbani prostor, da bi Ljubenović spojio ta dva sveta i pomešao ih.

Knjiga ima relativno pojednostavljenu strukturu, priče su date u posebnim poglavljima i svako ima naslov, poput: Raspust, Cvetko, Nadimak, Britva, Cokule... Radnja započinje kada dečak, Beograđanin završava školsku godinu, inače potiče iz imućne porodice koja je svoje dete svake godine godine vodila na more i to na neke, daleke destinacije. Ognjen je odličan đak, međutim na kraju te školske godine, on prvi put ne može da ode na more jer je roditeljska firma upada u finansijske teškoće. Oni ga šalju da provede letnji raspust u jedno selo, Jabukovo, na planini, negde u Srbiji, kod bake i deke gde je on veoma malo bio, možda na dan, dva ali nikada nije tamo proveo čitav raspust. Naravno, on je užasnut zbog te činjenice, to mu se ne dopada, njemu se ide negde na more, selo je za njega strani pojam. Dolazi u Jabukovo, ali ga čekaju neki dečaci i devojčice iz tog sela koji, takođe, nisu oduševljeni njegovim dolaskom, dečaka iz velikog grada, to nepoznavanje jednih i drugih, spontano dovodi do početnog animoziteta.

Ognjen, koji zbog spleta životnih okolnosti umesto na moru, raspust provodi na planini, u dedinom selu, upoznaje nove drugare, a rešenje za to kako da ga oni prihvate u svoje društvo, nalazi u starom koferu svog dede. Građu za pripovest pisac je našao u realnom životu, okosnica romana prati jedno leto u životnom dobu detinjstva glavnog junaka. Prikazane su ovozemaljske radosti, igre, poetizovana stvarnost jednog dečaka, sa naglašenom vedrinom. Roman „Tajne dedinog kofera“ ima, kao istaknutu crtu - humor, istovremeno, prožet je vrednostima koje pisac stavlja iznad svih, a to su ljubav i prijateljstvo, sreća i solidarnost.

Njegov junak, kao većina u romanima za decu, mora da se dokaže pre nego što biva nagrađen, mora da prođe svojevrsnu inicijaciju za prijem u družinu. Deca iz sela, da bi ga primila u svoje društvo, počinju da mu postavljaju razne zadatke koje on, sa većom ili manjom mukom, treba da ispuni da bi postao deo tog društva. To mu baš ne ide najbolje u početku, a onda jednog dana, u kredencu nalazi stari dedin kofer koji želi da baci, ipak ga otvara i unutra nalazi neke sasvim obične stvari jednu lulu, jedan zub, jedan perorez itd. Ispostavlja se da svaki predmet koji deda čuva u tom koferu ima neku priču iza sebe, i to vrlo zanimljivu priču iz dedinog života. Otkrivajući tajne tih predmeta otkriva i biografiju svog dede koja je vrlo interesantna, bogata, i zaključuje da je deda zaista bio avanturista, pretvarajući ga uvrlo snažnu figuru u romanu. Njemu ti dedini saveti, dedine priče pomažu da reši jedan po jedan, uslovno rečeno, zadatak koji mu deca iz sela postavljaju da bi postao njihov drug. Te prepreke i priče traže nekakava detektivska rešenja, a u sledu akcija proizišlih iz tih rešenja, strukturirana je priča.

Te priče mogu da se dožive i kao univerzalne jer su poruke koje romaniopisac upućuje takve, vanvremenske, da su u životu najvredniji ljubav i prijateljstvo, da budemo srećni i solidarni, da pomažemo jedni drugima.Roman ima odlike klasičnog žanra romana za decu, pisac je u autopoetičkim osvrtima istakao kako poštuje tzv. „staru školu -old skul”pisanja i kako je želeo da napiše jedan roman koji bi bio kao knjige koje je nekad, on sam, čitao u detinjstvu jer je pretpostavljao da bi se to moglo dopasti današnjoj deci. Bio je u pravu, roman je na listama najčitanijih.

Ovo je klasična pripovdena forma romana, napisan je kao svojevrstan omaž Branku Ćopiću, a na početku je i posveta ovom velikom srpskom piscu. Čak glavni lik, Ognjen pronalazi upravo knjigu „Orlovi rano lete”, u ormaru kod dede,čita je prvi put i oduševljen je, tako da je Ljubenović i vrlo jasno tematizujući taj roman ukazao na intertekstualne veze ova dva dela. Čitava knjiga je pisana u ćopićevskom stilu, mogu da se uspostave brojne paralele između Ćopićevog i ovog Ljubenovićevog romana. Sličnosti su očigledne na planu organizacije pripovedanja, u izražavanju humora, u prisustvui opisima avantura dečje družine i odnosima među decom koji su članovi tih kružoka. Portretisanje likova je na tragu Ćopićeve empatične karakterologije, Ljubenović takođe u svom romanu opravdava postupke likova, čak i kad su nesmotreni. Glas razuma je kao kod Ćopića, devojčica, Lunja, ovde su to Mica Tetka i Iris zvana Srna.

Profilisanje likova je slično u smislu da se ne menjaju, ne prolaze preobražaje, već su isti od početka do kraja, uglavnom dobrodušni, čak i kada recimo, zajedljivo komentarišu novopridošlicu i razmišljaju da li bi on želeo da se druži s njima i o tome da li oni žele da ga prime u društvo, i sve to rade s puno humora. Branislav Nušić i njegov čuveni roman „Hajduci” o dečačkoj družini može da se dovede u vezu sa Ljubenovićevim, čak i glavni junaci, poput Nušićevih, imaju uz imena i nadimke, sada su to: Mile Upitnik, Ika Bajka, Nidža Pritka, Žika Cokula, Cile Viljuška. Portretisanje likova vidljivo je već i u njihovim nadimcima, kojima se ističu neke njihove osobine ili angedote vezane za njih. Ipak je ovaj roman na planu fabule odmaknut od, čuvene knjige koju su svi čitali „Orlovi rano lete”iima dodirnih tačakasa nekim modernim, svetskim romanima, kao što su „Letopisi Narnije”. Tu, u prvom tomu „Lav, veštica i ormar” četvoro dece, doduše oni su sestre i braća, nisu družina, ali predstavljaju grupu dece, svoj čaroban svet nalaze u ormaru, a ovde ga sam Ognjen nalazi u dedinom koferu.U „Narniji“ je pristuna veoma očigledna hrišćanska alegorija, a Ljubenović je izbegao bilo kakvo opisivanje odnosa prema religiji ili veri. U Ljubenovićevom romanu jedan dečak je nasuprot svih, on pokušava da ga družina prihvati, na kraju uspeva u tome i to je najveća pobeda i pouka romana, da je sticanje prijatelja jedna od najvažnijih stvari u životu.

Odrasli imaju epozodne uloge u pomenutom Ćopićevom delu, jedino lik dede u „Tajnama dedinog kofera” igra veću ulogu, on je poput nekog heroja, mogao bi se uporediti, opet s Ćopićevim, neustrašivim Nikoletinom Bursaćem. On je blagonaklon prema svom unuku, a priče o predmetima iz kofera otkrivaju dedu i kao malog heroja u borbi protiv fašista u Drugom svetskom ratu itd. Kultura poštovanja starijih, jačanje veze sa dekama i bakama razvijena je kroz celokupan tok priče, podstiče poštovanje svojih predaka, ukazuje na njihovu bitnu ulogu u vaspitavanju dece.

Roman karateriše izražajna osobenost prilagođena dečjem dobu, jasnost u pripovedanju, racionalna dovršenost, kratkoća, neopterećenost prevelikim brojem epizodnih priča ili deskripcijama, opisima pejzaža. Knjiga ima nekoliko crno-belih ilustracija, to je jedna knjiga kako se nekad pisala i to se pokazuje kao vraćanje pravim vrednostima.

Posle objavljenih 20 knjiga za decu i odrasle, Bojan Ljubenović, inače dobitniksvih nagrada koje postoje u našoj zemlji za aforizam i satiru, po čemu je veoma poznat širokoj čitalačkoj publici, književnoj javnosti u Srbiji postao je poznat po satiričnim knjigama, epistolarnim romanima „Pisma iz Srbije” i „Ništa nije smešno”, zbirci satiričnih priča „Srbijo, Bog ti pomogo”, romanu klasične forme „Da je bolje, ne bi valjalo” i knjizi duhovitih zapisa „Srbin kojekude”.

U domenu stvaralaštva za najmlađu čitalačku publiku poznat je i po aforizmima za decu, što je retkost među piscima. Aforizam kao žanr između novinarskog i književnog deci je veoma zanimljiv i kroz njegove knjige posvećene ovoj kratkoj formi, deca mogu i da razumeju šta je to aforizam, a svakako se razvesele čitajući ih. Nakon što je dostigao vrhunac u ovoj kratkoj formi i satiričnim pričama, počeo je da i piše romane za decu.

Pored ove, nove knjige, za decu je objavio i knjigu„Baksuz Srećko i njegove nevolje“, u izdanju čačanske „Pčelice”. Poput Ognjena u „Tajnama dedinog kofera” , glavni junak ove knjige, dečak Srećko, ubeđen da je najveći baksuz na svetu, ali da li je baš tako, odgovor na ovo pitanje daju avanture u koje vrlo često upada.Spomenućemo još i knjige „Luna, mala teniserka” i „Avanture u šumskoj školi”, inače sve tri ovde istaknute nagrađene su „Dositejevim perom” kao najčitanije među beogradskim osnovcima. Svuda humor proizilazi iz situacije u kojoj se nađu likovi ali i iz smešnih izraza, neobične upotrebe jezika, kao što je to slučaj i u novoj knjizi.

Kroz celokupno Ljubenovićevo stvaralaštvo veoma je bitan smeh, stiče se utisak da je njegova misija u književnosti da nasmeje čitaoca, njegov književni izraz odlikuje nadasve humor. Pored toga, što knjiga ima za cilj da nasmeje, ona treba i da nešto nauči mladog čitaoca. Ljubenović je veoma uspešno spojio didaktičku funkciju romana sa estetskim kriterijumima bitnim za poimanje svakog uspelog dela lepe književnosti.  Pred nama je jedna umetnički vredna i uspela knjiga koja pleni, nadasve humorom, ali i poukama isvojom jednostavnošću izraza i univerzalnim porukama.

Kako do knjige? Kliknite na sliku! 

PODELITE OVAJ TEKST NA: