детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДУХОВИТА ПРИЧА О ПРИЈАТЕЉСТВУ И СОЛИДАРНОСТИ

(Бојан Љубеновић 2022. „Тајне дединог кофера” Београд: Лагуна)

 Проф. др Слађана Миленковић

У мору књига за децу које нагињу стрипу, поред страних манги, који личе на књигу, затим књига које су некакав хибрид жанрова, што није лоше, не критикујемо појаву нових форми, реткост је када се објави дело класичне форме и још дело које је читано и које са естетске стране заслужује пажњу књижевне јавности. Управо такав је роман за децу „Тајне дединог кофера” Бојана Љубеновића, духовита, али и поучна књига намењена деци четвртог и виших разреда основне школе.

Ово је реалистички роман о дечјој дружини, може се рећи да припада и жанру авантуристичког романа за децу, а има и елемената детективског. На плану тематике унео је новину у односу на савремену продукцију, јер приповеда савремену причу у пределима који су спој урбане средине и планинске врлети. Пред крај претходног века,  чести су били романи који су доносили приче из давнина и углавном се одвијали по шумама и горама, касније је радња била смештена, углавном, у урбани простор, да би Љубеновић спојио та два света и помешао их.

Књига има релативно поједностављену структуру, приче су дате у посебним поглављима и свако има наслов, попут: Распуст, Цветко, Надимак, Бритва, Цокуле... Радња започиње када дечак, Београђанин завршава школску годину, иначе потиче из имућне породице која је своје дете сваке године године водила на море и то на неке, далеке дестинације. Огњен је одличан ђак, међутим на крају те школске године, он први пут не може да оде на море јер је родитељска фирма упада у финансијске тешкоће. Они га шаљу да проведе летњи распуст у једно село, Јабуково, на планини, негде у Србији, код баке и деке где је он веома мало био, можда на дан, два али никада није тамо провео читав распуст. Наравно, он је ужаснут због те чињенице, то му се не допада, њему се иде негде на море, село је за њега страни појам. Долази у Јабуково, али га чекају неки дечаци и девојчице из тог села који, такође, нису одушевљени његовим доласком, дечака из великог града, то непознавање једних и других, спонтано доводи до почетног анимозитета.

Огњен, који због сплета животних околности уместо на мору, распуст проводи на планини, у дедином селу, упознаје нове другаре, а решење за то како да га они прихвате у своје друштво, налази у старом коферу свог деде. Грађу за приповест писац је нашао у реалном животу, окосница романа прати једно лето у животном добу детињства главног јунака. Приказане су овоземаљске радости, игре, поетизована стварност једног дечака, са наглашеном ведрином. Роман „Тајне дединог кофера“ има, као истакнуту црту - хумор, истовремено, прожет је вредностима које писац ставља изнад свих, а то су љубав и пријатељство, срећа и солидарност.

Његов јунак, као већина у романима за децу, мора да се докаже пре него што бива награђен, мора да прође својеврсну иницијацију за пријем у дружину. Деца из села, да би га примила у своје друштво, почињу да му постављају разне задатке које он, са већом или мањом муком, треба да испуни да би постао део тог друштва. То му баш не иде најбоље у почетку, а онда једног дана, у креденцу налази стари дедин кофер који жели да баци, ипак га отвара и унутра налази неке сасвим обичне ствари једну лулу, један зуб, један перорез итд. Испоставља се да сваки предмет који деда чува у том коферу има неку причу иза себе, и то врло занимљиву причу из дединог живота. Откривајући тајне тих предмета открива и биографију свог деде која је врло интересантна, богата, и закључује да је деда заиста био авантуриста, претварајући га уврло снажну фигуру у роману. Њему ти дедини савети, дедине приче помажу да реши један по један, условно речено, задатак који му деца из села постављају да би постао њихов друг. Те препреке и приче траже некакава детективска решења, а у следу акција произишлих из тих решења, структурирана је прича.

Те приче могу да се доживе и као универзалне јер су поруке које романиописац упућује такве, ванвременске, да су у животу највреднији љубав и пријатељство, да будемо срећни и солидарни, да помажемо једни другима.Роман има одлике класичног жанра романа за децу, писац је у аутопоетичким освртима истакао како поштује тзв. „стару школу -олд скул”писања и како је желео да напише један роман који би био као књиге које је некад, он сам, читао у детињству јер је претпостављао да би се то могло допасти данашњој деци. Био је у праву, роман је на листама најчитанијих.

Ово је класична приповдена форма романа, написан је као својеврстан омаж Бранку Ћопићу, а на почетку је и посвета овом великом српском писцу. Чак главни лик, Огњен проналази управо књигу „Орлови рано лете”, у ормару код деде,чита је први пут и одушевљен је, тако да је Љубеновић и врло јасно тематизујући тај роман указао на интертекстуалне везе ова два дела. Читава књига је писана у ћопићевском стилу, могу да се успоставе бројне паралеле између Ћопићевог и овог Љубеновићевог романа. Сличности су очигледне на плану организације приповедања, у изражавању хумора, у присуствуи описима авантура дечје дружине и односима међу децом који су чланови тих кружока. Портретисање ликова је на трагу Ћопићеве емпатичне карактерологије, Љубеновић такође у свом роману оправдава поступке ликова, чак и кад су несмотрени. Глас разума је као код Ћопића, девојчица, Луња, овде су то Мица Тетка и Ирис звана Срна.

Профилисање ликова је слично у смислу да се не мењају, не пролазе преображаје, већ су исти од почетка до краја, углавном добродушни, чак и када рецимо, заједљиво коментаришу новопридошлицу и размишљају да ли би он желео да се дружи с њима и о томе да ли они желе да га приме у друштво, и све то раде с пуно хумора. Бранислав Нушић и његов чувени роман „Хајдуци” о дечачкој дружини може да се доведе у везу са Љубеновићевим, чак и главни јунаци, попут Нушићевих, имају уз имена и надимке, сада су то: Миле Упитник, Ика Бајка, Ниџа Притка, Жика Цокула, Циле Виљушка. Портретисање ликова видљиво је већ и у њиховим надимцима, којима се истичу неке њихове особине или ангедоте везане за њих. Ипак је овај роман на плану фабуле одмакнут од, чувене књиге коју су сви читали „Орлови рано лете”иима додирних тачакаса неким модерним, светским романима, као што су „Летописи Нарније”. Ту, у првом тому „Лав, вештица и ормар” четворо деце, додуше они су сестре и браћа, нису дружина, али представљају групу деце, свој чаробан свет налазе у ормару, а овде га сам Огњен налази у дедином коферу.У „Нарнији“ је пристуна веома очигледна хришћанска алегорија, а Љубеновић је избегао било какво описивање односа према религији или вери. У Љубеновићевом роману један дечак је насупрот свих, он покушава да га дружина прихвати, на крају успева у томе и то је највећа победа и поука романа, да је стицање пријатеља једна од најважнијих ствари у животу.

Одрасли имају епозодне улоге у поменутом Ћопићевом делу, једино лик деде у „Тајнама дединог кофера” игра већу улогу, он је попут неког хероја, могао би се упоредити, опет с Ћопићевим, неустрашивим Николетином Бурсаћем. Он је благонаклон према свом унуку, а приче о предметима из кофера откривају деду и као малог хероја у борби против фашиста у Другом светском рату итд. Култура поштовања старијих, јачање везе са декама и бакама развијена је кроз целокупан ток приче, подстиче поштовање својих предака, указује на њихову битну улогу у васпитавању деце.

Роман каратерише изражајна особеност прилагођена дечјем добу, јасност у приповедању, рационална довршеност, краткоћа, неоптерећеност превеликим бројем епизодних прича или дескрипцијама, описима пејзажа. Књига има неколико црно-белих илустрација, то је једна књига како се некад писала и то се показује као враћање правим вредностима.

После објављених 20 књига за децу и одрасле, Бојан Љубеновић, иначе добитниксвих награда које постоје у нашој земљи за афоризам и сатиру, по чему је веома познат широкој читалачкој публици, књижевној јавности у Србији постао је познат по сатиричним књигама, епистоларним романима „Писма из Србије” и „Ништа није смешно”, збирци сатиричних прича „Србијо, Бог ти помого”, роману класичне форме „Да је боље, не би ваљало” и књизи духовитих записа „Србин којекуде”.

У домену стваралаштва за најмлађу читалачку публику познат је и по афоризмима за децу, што је реткост међу писцима. Афоризам као жанр између новинарског и књижевног деци је веома занимљив и кроз његове књиге посвећене овој краткој форми, деца могу и да разумеју шта је то афоризам, а свакако се развеселе читајући их. Након што је достигао врхунац у овој краткој форми и сатиричним причама, почео је да и пише романе за децу.

Поред ове, нове књиге, за децу је објавио и књигу„Баксуз Срећко и његове невоље“, у издању чачанске „Пчелице”. Попут Огњена у „Тајнама дединог кофера” , главни јунак ове књиге, дечак Срећко, убеђен да је највећи баксуз на свету, али да ли је баш тако, одговор на ово питање дају авантуре у које врло често упада.Споменућемо још и књиге „Луна, мала тенисерка” и „Авантуре у шумској школи”, иначе све три овде истакнуте награђене су „Доситејевим пером” као најчитаније међу београдским основцима. Свуда хумор произилази из ситуације у којој се нађу ликови али и из смешних израза, необичне употребе језика, као што је то случај и у новој књизи.

Кроз целокупно Љубеновићево стваралаштво веома је битан смех, стиче се утисак да је његова мисија у књижевности да насмеје читаоца, његов књижевни израз одликује надасве хумор. Поред тога, што књига има за циљ да насмеје, она треба и да нешто научи младог читаоца. Љубеновић је веома успешно спојио дидактичку функцију романа са естетским критеријумима битним за поимање сваког успелог дела лепе књижевности.  Пред нама је једна уметнички вредна и успела књига која плени, надасве хумором, али и поукама исвојом једноставношћу израза и универзалним порукама.

Како до књиге? Кликните на слику! 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: