detalj slike: KRK Art dizajn

PESNIKINjA SUNČICA BRANI PROLEĆE

Prof. dr Slađana Milenković

Pesnikinja Sunčica Torbica Radulović brani proleće, brani ne samo početak života, bujanje, pupoljke i listanje priode i životnog procesa, nego i prapočetke, istoriju, za nju je proleće vreme vila i vilenjaka, Rusalki na obali Dunava gde je praistorija počela. Lepenski vir u deliću, fragmentu, pločici, u pruženoj ruci koja je određuje kao potomka žene povezane sa zemljom pored Dunava, žene majke.

U zbirci pesama „Odbrana proleća” (Prometej, Novi Sad 2019) sve počinje trenutkom koji pesnikinju vraća u prošlost, susretom sa čovekom, za koga može da se pretpostavi da je otac „u odelu koje je još mirisalo na daljine” daje joj „Vinčanski delić”. To je opevano u uvodoj pesmi „Terakota” koja kao prološka pesma čini venac oko čitavog dela sa epiloškom pesmom „Odbrana proleća”. Ove dve pesme su međe, klasicistički okvir, početak i kraj, od zemlje, kao simbola rađanja, postajanja, do proleća kao simbola novog života, vaskrsnuća. Između te dve pesme, tačke u prostoru se odvija cela zbrika, sve emocije, slike, misli.

Lirski subjekt je pesnikinja sama, a njena poezija je antropocentrična, stvalja čoveka u središte svih stvari, jer prema filozofskim tekvoinama čovek je mera svih stvari, te Torbica Radulović sve gleda iz perspektive ljudske. Zbirku otvara već pomenuta pesma, a čine je tri ciklusa pesama uz epilog, ta tri ciklusa pevaju o proleću, o životu, o ljubavi, o radosti, o duhovnosti, erotskom, o pesnicima o nasleđu, pročitnoj lektiri.

Teme koje dominiraju ovom zbirkom, one koje su najsnažnije opevane jesu sakralne, religiozne, duhovne teme i ona ima dosta duhovnih stihova i pesama ali kao što ni jedno slikarsko belo platno ne ide bez jednog crnog detalja, dakle kao što svaku boju pojačava njena kontrastna nijansa, tako i kod Sunčice to duhovno upotpunjuje ili ističe upravo kontrast, a to je telesno. Ona ima erotskih aluzija erotskih stihova, muški i ženski princip kod nje su prisutni u branju grožđa, u ceđenu višanja, u pravljenju sokova, sve te metafore upućuju na ljubav između dvoje koji se vole, erotsku na putenu ljubav između muškarca i žene.

            Ljubav je ispiracija, može biti provokacija za pesmu, za zbirku, za stvaranje i stihovi provaljuju kao kad padne brana, izlivaju se na papir i uho slušalaca. Pesnikinja Sunčica stihovima brani detinjstvo sveta i svoje sopstveno, prethodnu zbirku završila je pesmom u kojoj je postavila temelje naredne zbirke, na tragu Dučićevog promišljenog načina stvaranja, dakle radi na stihovima brusi ih, te je ova lirika i kabinetski pisana, pesmama se vraćala ispočetka dok nije dobila savršen izraz.

To što piše u prošlom vremenu ističe da je reč o nečemu što je iza nje, o doživljajima i osećanjima pređašnjim.  Lične doživljaje i osećanja iznosi u duhu dnevničkog, beleženja događaja ali oni su samo povod za pesmu, kao i pročitano. U ciklusu „Azbuka” ispisala je pravo malo sazvežđe posveta velikim srpskim pesnicima, umetnicima i naunicima. Mlečni put srpske kulture ispisan je rukom ove pesnikinje. Ovaj ciklus daje njeno umetničko određenje prema nekim velikanima srpske umetnosti, kao što je Branko Radičević, prema istorijskim likovima koji su postali simboli trajniji nego mi sami kao što je najmlađi kaplar srpske vojske dečak Momčilo Gavrić. Pesme posvećuje Dobrici Eriću, ali i Tesli, kneginji Milici, Jefimiji, Šumanoviću. Međutim, ti tragovi umetničkog nasleđa prostiru se i u drugim ciklusima.

Jednu od pesama u „Odbrani proleća” Sunčica je posvetila Nikoli Tesli zove se „Jedan otvoreni prozor hotela Njujorker” gde dovodi onog velikog naučnika u vezu sa golubovima za koje kruži priča i legenda da ih je veoma voleo, a u pesmi on poleće s golubicom.

U pesmi „Studeničko vrelo” za koju je dobila nagradu na Bešenovska prinošenja 2019. godine, obraća o manastiru Studenici, kaže „svanula boja noćnog neba iznad Vitlejema”, ispod zlatnih zvezda sve je u njenim stihovima jevanđeljska priča i bogočovek u nebeskom ogledalu večnosti. Parafrazira priče o Hristovom rođenju na čemu počiva čitavo hrišćanstvo i hrišćanska vera uvodi nas u duboki mir vekovne zemaljske tišine u svečanom činu pobede večnosti, posteljice rađenja neprolazne svetlosti vere, ona se moli pred freskom, svedoči čudu skrušeno u molitvi zajedno sa „Bogomajkom hrabrosti” kako je ona naziva. Poentu pesme iskazuje na kraju rekavši da je to tačka u  kojoj se ukrštaju „vertikala neba i horizontala sveta”, a ta tačka, to je hrišćanstvo, za nju je to đ tačka u kojoj se ukrštaju, na kojoj počiva njena poetika i iz koje tačke izvire.

Jedan motiv koji zaokuplja pažnju brojnih pesnika, suncokreti, našao se i među motivima u pesničkoj zbirci Sunčice Radulović u istoimenoj pesmi. Dok u „polupraznom vozu jezdi k sebi” upoređuje slike pejzaža koji prolaze kao zidne slike, a polje suncokreta, kao „relikvija ostao je pogled / svili kovčežića jučerašnjeg dana”  dalje pesnikinja uvodi i malu dozu erotike, poput one u pesmi o vinu gde ima gaženje grožša, u ovoj pesmi je to u stihovima: „a niz grudi se sliva sok toplih višanja / koje su još mirisale na dve muške šake”.

Motiv grožđa, čokota i vina spojeni su u njenoj poeziji od onog legendarnog Brankovog „Oj, Karlovci mesto moje drago” u pesmi „Od Stražilova do Čerata” do Kapele Svete Gospe od mira, sa traženjem da se umilostivi nebo, tu „gde lebde nebeski čokoti”. Tu tematizuje i Branka Radičevića ali i Duška Trifunovića čiji se spomenik nalazi takođe u Sremskim Karlovcima, na Fruškoj Gori, kaže da je Duško došao da pomogne Branku da „orezuje plemenitu lozu srpske poezije”

Kako je u pesmi „Prijateljima” napisala Vislava Šimborska „upoznati se s prostranstvima / od zemlje do zvezda / gubimo se u prostoru / od zemlje do glave” citat je koji potpuno odgovara zlatnom preseku Sunčicine poezije. Dobila je nagradu i za pesmu vinu pod nazivom „Vinski ples” gde ona, pesnikinja,  grozdovima „suzom lozovom” želi da oči umije, kako je govorila njena baka i prisetivši se bake i jedne legende kaže da“ duša progleda i bistirnom dodirne rubove neba”. Kao svaki svet koji nastaje i nestaje, kao svako biće koje se rađa i umire i ova zbirka ima dramatiku rođenja i smrti, samo što je kod Sunčice obrnut smer i vodi ka vaskrsenju.

Sunčica Radulović pripada novom rukopisu i to rukopisu koji nastavlja bezuslovno Jefimijin, pravi ženski lirski glas u poeziji. Pesme su različite po formi, stih je duži ali slobodan. Ako je njena prva knjiga bila almanah uspomena i kao dominantno osećanje imala setu i okrakterisana kao setna lirika, ovo je buđenje ili odbrana proleća. Ona se suprotstavlja, njeni stihovi bujaju kao biljke u proleće,život se budi, priroda, život šiklja nasve strane, dok ne eksplodira u stihovima.

Sunčica je odbranila proleće, u našoj vasioni je stala i našla svoje mesto njena zvezda vodilja gde joj je suđeno da bude. Poezija nadilazi sve što postoji jer sve može biti predmet poezije, pa i proleće. Sunčica se igra stihovima i istinom izlazeći iz ove opservacije kao pobednik.

PODELITE OVAJ TEKST NA: