детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСНИКИЊА СУНЧИЦА БРАНИ ПРОЛЕЋЕ

Проф. др Слађана Миленковић

Песникиња Сунчица Торбица Радуловић брани пролеће, брани не само почетак живота, бујање, пупољке и листање приоде и животног процеса, него и прапочетке, историју, за њу је пролеће време вила и вилењака, Русалки на обали Дунава где је праисторија почела. Лепенски вир у делићу, фрагменту, плочици, у пруженој руци која је одређује као потомка жене повезане са земљом поред Дунава, жене мајке.

У збирци песама „Одбрана пролећа” (Прометеј, Нови Сад 2019) све почиње тренутком који песникињу враћа у прошлост, сусретом са човеком, за кога може да се претпостави да је отац „у оделу које је још мирисало на даљине” даје јој „Винчански делић”. То је опевано у уводој песми „Теракота” која као пролошка песма чини венац око читавог дела са епилошком песмом „Одбрана пролећа”. Ове две песме су међе, класицистички оквир, почетак и крај, од земље, као симбола рађања, постајања, до пролећа као симбола новог живота, васкрснућа. Између те две песме, тачке у простору се одвија цела збрика, све емоције, слике, мисли.

Лирски субјект је песникиња сама, а њена поезија је антропоцентрична, стваља човека у средиште свих ствари, јер према филозофским теквоинама човек је мера свих ствари, те Торбица Радуловић све гледа из перспективе људске. Збирку отвара већ поменута песма, а чине је три циклуса песама уз епилог, та три циклуса певају о пролећу, о животу, о љубави, о радости, о духовности, еротском, о песницима о наслеђу, прочитној лектири.

Теме које доминирају овом збирком, оне које су најснажније опеване јесу сакралне, религиозне, духовне теме и она има доста духовних стихова и песама али као што ни једно сликарско бело платно не иде без једног црног детаља, дакле као што сваку боју појачава њена контрастна нијанса, тако и код Сунчице то духовно употпуњује или истиче управо контраст, а то је телесно. Она има еротских алузија еротских стихова, мушки и женски принцип код ње су присутни у брању грожђа, у цеђену вишања, у прављењу сокова, све те метафоре упућују на љубав између двоје који се воле, еротску на путену љубав између мушкарца и жене.

            Љубав је испирација, може бити провокација за песму, за збирку, за стварање и стихови проваљују као кад падне брана, изливају се на папир и ухо слушалаца. Песникиња Сунчица стиховима брани детињство света и своје сопствено, претходну збирку завршила је песмом у којој је поставила темеље наредне збирке, на трагу Дучићевог промишљеног начина стварања, дакле ради на стиховима бруси их, те је ова лирика и кабинетски писана, песмама се враћала испочетка док није добила савршен израз.

То што пише у прошлом времену истиче да је реч о нечему што је иза ње, о доживљајима и осећањима пређашњим.  Личне доживљаје и осећања износи у духу дневничког, бележења догађаја али они су само повод за песму, као и прочитано. У циклусу „Азбука” исписала је право мало сазвежђе посвета великим српским песницима, уметницима и науницима. Млечни пут српске културе исписан је руком ове песникиње. Овај циклус даје њено уметничко одређење према неким великанима српске уметности, као што је Бранко Радичевић, према историјским ликовима који су постали симболи трајнији него ми сами као што је најмлађи каплар српске војске дечак Момчило Гаврић. Песме посвећује Добрици Ерићу, али и Тесли, кнегињи Милици, Јефимији, Шумановићу. Међутим, ти трагови уметничког наслеђа простиру се и у другим циклусима.

Једну од песама у „Одбрани пролећа” Сунчица је посветила Николи Тесли зове се „Један отворени прозор хотела Њујоркер” где доводи оног великог научника у везу са голубовима за које кружи прича и легенда да их је веома волео, а у песми он полеће с голубицом.

У песми „Студеничко врело” за коју је добила награду на Бешеновска приношења 2019. године, обраћа о манастиру Студеници, каже „сванула боја ноћног неба изнад Витлејема”, испод златних звезда све је у њеним стиховима јеванђељска прича и богочовек у небеском огледалу вечности. Парафразира приче о Христовом рођењу на чему почива читаво хришћанство и хришћанска вера уводи нас у дубоки мир вековне земаљске тишине у свечаном чину победе вечности, постељице рађења непролазне светлости вере, она се моли пред фреском, сведочи чуду скрушено у молитви заједно са „Богомајком храбрости” како је она назива. Поенту песме исказује на крају рекавши да је то тачка у  којој се укрштају „вертикала неба и хоризонтала света”, а та тачка, то је хришћанство, за њу је то ђ тачка у којој се укрштају, на којој почива њена поетика и из које тачке извире.

Један мотив који заокупља пажњу бројних песника, сунцокрети, нашао се и међу мотивима у песничкој збирци Сунчице Радуловић у истоименој песми. Док у „полупразном возу језди к себи” упоређује слике пејзажа који пролазе као зидне слике, а поље сунцокрета, као „реликвија остао је поглед / свили ковчежића јучерашњег дана”  даље песникиња уводи и малу дозу еротике, попут оне у песми о вину где има гажење грожша, у овој песми је то у стиховима: „а низ груди се слива сок топлих вишања / које су још мирисале на две мушке шаке”.

Мотив грожђа, чокота и вина спојени су у њеној поезији од оног легендарног Бранковог „Ој, Карловци место моје драго” у песми „Од Стражилова до Черата” до Капеле Свете Госпе од мира, са тражењем да се умилостиви небо, ту „где лебде небески чокоти”. Ту тематизује и Бранка Радичевића али и Душка Трифуновића чији се споменик налази такође у Сремским Карловцима, на Фрушкој Гори, каже да је Душко дошао да помогне Бранку да „орезује племениту лозу српске поезије”

Како је у песми „Пријатељима” написала Вислава Шимборска „упознати се с пространствима / од земље до звезда / губимо се у простору / од земље до главе” цитат је који потпуно одговара златном пресеку Сунчицине поезије. Добила је награду и за песму вину под називом „Вински плес” где она, песникиња,  гроздовима „сузом лозовом” жели да очи умије, како је говорила њена бака и присетивши се баке и једне легенде каже да“ душа прогледа и бистирном додирне рубове неба”. Као сваки свет који настаје и нестаје, као свако биће које се рађа и умире и ова збирка има драматику рођења и смрти, само што је код Сунчице обрнут смер и води ка васкрсењу.

Сунчица Радуловић припада новом рукопису и то рукопису који наставља безусловно Јефимијин, прави женски лирски глас у поезији. Песме су различите по форми, стих је дужи али слободан. Ако је њена прва књига била алманах успомена и као доминантно осећање имала сету и окрактерисана као сетна лирика, ово је буђење или одбрана пролећа. Она се супротставља, њени стихови бујају као биљке у пролеће,живот се буди, природа, живот шикља насве стране, док не експлодира у стиховима.

Сунчица је одбранила пролеће, у нашој васиони је стала и нашла своје место њена звезда водиља где јој је суђено да буде. Поезија надилази све што постоји јер све може бити предмет поезије, па и пролеће. Сунчица се игра стиховима и истином излазећи из ове опсервације као победник.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: