|
|
|
 | Aleksandra Grozdanić | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
Zmija ― čuvarica
Kamena kuća više nije naša, ako je ikada i bila. Slutila sam to od onog dana, kada je otac ubio zmiju, na pragu tek započetog prizemlja, i ritualno je uzidao u kućni temelj, ili je tako bar nama devojčicama rekao, verovatno iz potrebe da nas fascinira. Dok je bio živ, uvek je postojalo nešto važnije, nego pričati o uzidanoj zmiji, a danas kada me to pitanje tišti, nema više nikoga ko bi na njega mogao da odgovori. Postoji staro verovanje da ubistvo zmije čuvarice u dom donosi nesreću, ili smrt nekog od ukućana. Da li je kuća zbog ugašenog zmijskog života prokleta, ne znam. Da li smo prokleti mi, njeni bivši ukućani, takođe ne znam. U njoj je stanovao najlepši deo mene ― moje detinjstvo i moja mladost. Zato je more bilo moj drugi dom. Zaratilo se, zakuvalo. Kuća na moru, nekadašnji simbol napretka i standarda u našoj višenacionalnoj socijalističkoj zemlji prosperiteta, preko noći postade teško breme, nepristupačno i daleko, sagrađeno kako se ispostavilo na tuđem tlu, negostoljubivom i ratobornom prema onima koji su se tu nepozvani „razbaškarili“. Tako je iz našeg života iščupan Mediteran, izbrisani delovi sećanja detinjstva i mladosti, i nekako smo se hteli-ne hteli počeli okretati onom kontinentalnom u nama, uviđajući da i tu postoji nekakva pučina na koju se može isploviti. Prolazile su godine i premda, nasilno i nevoljno, naša kuća je polako zaboravljana. Potiskivana je iz pamćenja, kako bi se lakše preboleo jedan život, jedno vreme, ipak, sećanje nas je opijalo, taj maligan naše prošlosti. Kuća je nešto mrtvo, i tu ne sme biti sentimenta ― govorio je iz nas racio, i tako bismo se tešili. Ne sme, ne sme, a onda jedne godine, početkom jula, na sajtu za reklamiranje turističkog smeštaja, znatiželjno istražujući koliko se tokom svih ovih godina promenilo mesto najlepšeg dela moje mladosti, u šoku prepoznah njene obrise, sada, nekako tuđe. Bio to susret dva najbliža prijatelja, koji se godinama nisu videli, ali se nikada ne mogu zaboraviti ― u mladosti sudbinski povezanih, sraslih kao sijamski blizanci, koji dele isto srce, a sada primoranih na mržnju, onu, kakvom se mrzi najbolji prijatelj, koji je posle izdaje postao neprijatelj. Na zidu, gde je nekada bilo moje uzglavlje, stoji krst druge vere. Nije dobro ubiti zmiju ― šapnula mi je, moja nekadašnja kuća ― putem Interneta.
|
