детаљ слике: КРК Арт дизајн

Змија ― чуварица

   Камена кућа више није наша, ако је икада и била. Слутила сам то од оног дана, када је отац убио змију, на прагу тек започетог приземља, и ритуално је узидао у кућни темељ, или је тако бар нама девојчицама рекао, вероватно из потребе да нас фасцинира. Док је био жив, увек је постојало нешто важније, него причати о узиданој змији, а данас када ме то питање тишти, нема више никога ко би на њега могао да одговори. Постоји старо веровање да убиство змије чуварице у дом доноси несрећу, или смрт неког од укућана. Да ли је кућа због угашеног змијског живота проклета, не знам. Да ли смо проклети ми, њени бивши укућани, такође не знам. У њој је становао најлепши део мене ― моје детињство и моја младост. Зато је море било мој други дом.

   Заратило се, закувало. Кућа на мору, некадашњи симбол напретка и стандарда у нашој вишенационалној социјалистичкој земљи просперитета, преко ноћи постаде тешко бреме, неприступачно и далеко, саграђено како се испоставило на туђем тлу, негостољубивом и ратоборном према онима који су се ту непозвани „разбашкарили“.

   Тако је из нашег живота ишчупан Медитеран, избрисани делови сећања детињства и младости, и некако смо се хтели-не хтели почели окретати оном континенталном у нама, увиђајући да и ту постоји некаква пучина на коју се може испловити.

   Пролазиле су године и премда, насилно и невољно, наша кућа је полако заборављана. Потискивана  је из памћења, како би се лакше преболео један живот, једно време, ипак, сећање нас је опијало, тај малиган наше прошлости. Кућа је нешто мртво, и ту не сме бити сентимента ― говорио је из нас рацио, и тако бисмо се тешили.

   Не сме, не сме, а онда једне године, почетком јула, на сајту за рекламирање туристичког смештаја, знатижељно истражујући колико се током свих ових година променило место најлепшег дела моје младости, у шоку препознах њене обрисе, сада, некако туђе.

   Био то сусрет два најближа пријатеља,  који се годинама нису видели, али се никада не могу заборавити ― у младости судбински повезаних, сраслих као сијамски близанци, који деле исто срце, а сада примораних на мржњу, ону, каквом се мрзи најбољи пријатељ, који је после издаје постао непријатељ.

    На зиду, где је некада било моје узглавље, стоји крст друге вере. Није добро убити змију ― шапнула ми је, моја некадашња кућа ― путем Интернета.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: