detalj slike: KRK Art dizajn

NEBESKA ČESTICA

Kada se složi i poslednja puzla

U zapletu radnje dugog filma o apokalipsi,

Gledajući  kako se pred očima ređaju

Brzinom leta orla belorepana

Ili nevidljivog stelta

Mučne i bolne ključne scene stradanja,

Bez daha se skupiš i osetiš

I kao gledalac i kao glavni glumac,

Istinu, čistu kao suza,

Izdestilovanu iz poslednjeg kadra,

I saznanje da jedino što ne može da nestane

I što živi usred apokalipse

Jeste ono što živo i snažno pulsira u biću.

I onda budeš razoren i opustošen grad,

Nemoćan što je izgubio bitku,

Pobeđen bednom neistinom i

Mnogim pokušajima obmane

Lica pod maskom.

I baš tada ljubav u Božjoj čestici

Lako vaskrsne svetlošću

I vrate te u predeo

Gde obitavaju vera i seme moćnog duha.

JEDAN DAN

Učini mi se dan

kao opora svetlost kamena, 

usred sparušenog rastinja

i senka u dubokim borama lica gorštaka.

I mešaju se jarke boje sparnog dana koji sporo klizi

Kao i kiša koja se koleba u vremenu koje ne ide napred.

U nekom zatvorenom krugu lica i naličja izrojenih misli

neželjena, izranja bleda, gotovo prozračna,

 stara frajla u dronjama sumnje,

lelujavo listajući stranice starih hronika i

podiže kovitlac  u peščanom satu.

No u trenu ustuknu pred svetlošću lica istine

deteta koje kao kad se staro rodi

i prodorno gleda

da odgonetne tajnu one stare žile,

pa prospe lepotu prostih radosti.

SUŠA

Kao stoletnoj starici

smežurane, popucale kože,

i usahlih dojki,

suša je zemlji razdrljila grudi

ispila iskonske sokove,

ugasila vid i ogolela mrlju

sasušene duše.

Kao rahitične kosti sada

iz njene kože izviruju

drevne utvrde, olupine brodova,

kameni mostovi,

milenijumska carstva, epohe

i posrebreni tragovi moći,

kodirane sakralne poruke,

tek da nas podsete

na oštri zub vremena.

Sada, na času civilazacijske anatomije,

ispisuje se crvenim mastilom potonjima

kako je gravitacija pošasti

opasno pogrbila pleća Gei,

pa u osvit novog jutra, posrće, kleca,

pod iskošenom kosmičkom osom,

zaglavljena u sopstvenom trapu,

visi o koncu neba

zakačena samo za dugme

jedne Božje manžetne.

PISMA IZ VEČNOSTI

Na sprudu, dok Dunav prema Karlovcima Brankovim

i još dalje, prema Ovidijevim Tomima teče,

zagledana u listove iz stare sveske

čitam i ljubav u svakoj pori svoje kože osećam.

Znam da ne smem pustiti da se vino izlije

po Dučićevim rečima, po stihovima

njegovom rukom zapisanim i u večnost odloženim.

Ovako ih je prelistavala gospa Leposava, udova Petrova,

pre nego što ih je složila u kožni kovčežić

i bogobojažljivo, tiho i smerno, zamućenog vida,

ponela i predala na ruke i naum vladičin.

Svedok ovog čina beše Sveti, koji aždaju večno ubija.

Potom ju je obuzeo mir što tajni spisi neće sa njom poći

u zaborav.

Čudesan put je odneo onog što sada na Crkvini počiva

i njenog Petra, sa kojim je drugovao,

i kao i on, izgnan, u tuđoj zemlji našao mir.

Kožni je trezor ćutao dugo, čekajući put ka istoku.

Čudo je nošeno lancem ruku u luku sigurnu.

Sada je, o Nebesa, ovde na mome stolu,

i ja ovu čašu dižem onome koji je sa Parnasa

sa štapom, cilindrom i belim rukavicama među nas sišao

i na našem jeziku progovorio rečima bogova.

RODOSLOV

Kao šare na ćilimu

ređam rodoslov.

Nebesku braću brojim u mirnom hodu.

Semenje sećanja u situ prebiram,

a očinskim pogledom bih da iza stena vremena

bremenom plemenu dokučim put.

U mimohodu pregibaju se sene nejasnih lica

i klica semenja rasula se u zamršenoj pređi

da pod preslicom zaiskano klupko se namota

i u ćilimu istka lik gorskog oca.

PODELITE OVAJ TEKST NA: