О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


НЕБЕСКА ЧЕСТИЦА

Сунчица Радуловић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


НЕБЕСКА ЧЕСТИЦА

 

Када се сложи и последња пузла
У заплету радње дугог филма о апокалипси,
Гледајући  како се пред очима ређају
Брзином лета орла белорепана
Или невидљивог стелта
Мучне и болне кључне сцене страдања,
Без даха се скупиш и осетиш
И као гледалац и као главни глумац,
Истину, чисту као суза,
Издестиловану из последњег кадра,
И сазнање да једино што не може да нестане
И што живи усред апокалипсе
Јесте оно што живо и снажно пулсира у бићу.
И онда будеш разорен и опустошен град,
Немоћан што је изгубио битку,
Побеђен бедном неистином и
Многим покушајима обмане
Лица под маском.
И баш тада љубав у Божјој честици
Лако васкрсне светлошћу
И врате те у предео
Где обитавају вера и семе моћног духа.


 

ЈЕДАН ДАН

 

Учини ми се дан
као опора светлост камена, 
усред спарушеног растиња
и сенка у дубоким борама лица горштака.
И мешају се јарке боје спарног дана који споро клизи
Као и киша која се колеба у времену које не иде напред.
У неком затвореном кругу лица и наличја изројених мисли
нежељена, израња бледа, готово прозрачна,
 стара фрајла у дроњама сумње,
лелујаво листајући странице старих хроника и
подиже ковитлац  у пешчаном сату.
Но у трену устукну пред светлошћу лица истине
детета које као кад се старо роди
и продорно гледа
да одгонетне тајну оне старе жиле,
па проспе лепоту простих радости.
 
 
 

СУША


Као столетној старици
смежуране, попуцале коже,
и усахлих дојки,
суша је земљи раздрљила груди
испила исконске сокове,
угасила вид и оголела мрљу
сасушене душе.
 
Као рахитичне кости сада
из њене коже извирују
древне утврде, олупине бродова,
камени мостови,
миленијумска царства, епохе
и посребрени трагови моћи,
кодиране сакралне поруке,
тек да нас подсете
на оштри зуб времена.
 
Сада, на часу цивилазацијске анатомије,
исписује се црвеним мастилом потоњима
како је гравитација пошасти
опасно погрбила плећа Геи,
па у освит новог јутра, посрће, клеца,
под искошеном космичком осом,
заглављена у сопственом трапу,
виси о концу неба
закачена само за дугме
једне Божје манжетне.
 
 


ПИСМА ИЗ ВЕЧНОСТИ


На спруду, док Дунав према Карловцима Бранковим
и још даље, према Овидијевим Томима тече,
загледана у листове из старе свеске
читам и љубав у свакој пори своје коже осећам.
Знам да не смем пустити да се вино излије
по Дучићевим речима, по стиховима
његовом руком записаним и у вечност одложеним.
Овако их је прелиставала госпа Лепосава, удова Петрова,
пре него што их је сложила у кожни ковчежић
и богобојажљиво, тихо и смерно, замућеног вида,
понела и предала на руке и наум владичин.
Сведок овог чина беше Свети, који аждају вечно убија.
Потом ју је обузео мир што тајни списи неће са њом поћи
у заборав.
Чудесан пут је однео оног што сада на Црквини почива
и њеног Петра, са којим је друговао,
и као и он, изгнан, у туђој земљи нашао мир.
Кожни је трезор ћутао дуго, чекајући пут ка истоку.
Чудо је ношено ланцем руку у луку сигурну.
Сада је, о Небеса, овде на моме столу,
и ја ову чашу дижем ономе који је са Парнаса
са штапом, цилиндром и белим рукавицама међу нас сишао
и на нашем језику проговорио речима богова.
 


 

РОДОСЛОВ


Као шаре на ћилиму
ређам родослов.
Небеску браћу бројим у мирном ходу.
Семење сећања у ситу пребирам,
a очинским погледом бих да иза стена времена
бременом племену докучим пут.
У мимоходу прегибају се сене нејасних лица
и клица семења расула се у замршеној пређи
да под преслицом заискано клупко се намота
и у ћилиму истка лик горског оца.


 
 
 





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"