detalj slike: KRK Art dizajn

SAN JEDNE NOĆI

Videh te noćas kako šećeš po mom ramenu,

međ' krovovima, ko predeo razlivena,

a mesec krvav, oslepljen u plamenu,

ceri se iz čaše, drzak ko opomena.

I rekoh sebi da te više viđati neću

u senkama i drveću.

Rekoh zbogom mladosti i proleću,

al' videh te noćas kako šećeš mi po ramenu,

prepoznah te po hodu i hirovitom ti pramenu

što mi usne draži.

Videh te noćas, a ti reci, slaži

da nisi bila ti.

Viđah te i takvu, nepokolebljivu i stamenu,

al' zar nismo takvi pomalo svi,

katkad stabljika raži,

katkad isklesani u kamenu?

Videh te noćas kako šećeš mi po ramenu

i pružih ruku da dodirnem ti bradu,

al' prkosna si i brza, letiš

dok ja padam ko kiša po ovom opustelom gradu.

Videh te noćas...zamršen u sećanju.

Pružam ruku i dah i korak;

što više pružam, manje me želiš.

Jak sam i gorak

uvijen u tvom pramenu,

a ti?

Ko ćelija se deliš,

nestaješ sa svetlima

u jednom od domova...

na njegovom ramenu.

DAR

Nekada si tren, gatka, plam,

nekada urok, usud, blam.

Nekada si vreme, ptica, oči,

krilo, vrata, odeljak noći.

Nekada škripiš, cepaš, pečeš,

obiluješ, pretičeš putem sečeš.

Nekada kliziš, padneš pa tečeš,

usahneš, umukneš, istrčiš pa rečeš.

Nekada vriš u kotlinama zriš,

porasteš, osvaneš, pa opet zaspiš.

Nekada umakneš bosonog mi mahneš,

nekada te nema te nekada, nekada...

Nekada si sve, nagrđen, ozlojeđen,

nekada okrnjen, sujetom povređen.

Nekada si tu si nekada

kao privid, vazduh, dosada.

Nekada si noć, nekad svetlost danja,

nekada vazdušasta, pa onda sve tanja

šaputanja... nekada,

a nekada... ne znam šta si.

Ne znam gde si,

al' evo ponesi...

tren, gatku, plam,

urok, usud i blam.

PODELITE OVAJ TEKST NA: