детаљ слике: КРК Арт дизајн

САН ЈЕДНЕ НОЋИ

Видех те ноћас како шећеш по мом рамену,

међ' крововима, ко предео разливена,

а месец крвав, ослепљен у пламену,

цери се из чаше, дрзак ко опомена.

И рекох себи да те више виђати нећу

у сенкама и дрвећу.

Рекох збогом младости и пролећу,

ал' видех те ноћас како шећеш ми по рамену,

препознах те по ходу и хировитом ти прамену

што ми усне дражи.

Видех те ноћас, а ти реци, слажи

да ниси била ти.

Виђах те и такву, непоколебљиву и стамену,

ал' зар нисмо такви помало сви,

каткад стабљика ражи,

каткад исклесани у камену?

Видех те ноћас како шећеш ми по рамену

и пружих руку да додирнем ти браду,

ал' пркосна си и брза, летиш

док ја падам ко киша по овом опустелом граду.

Видех те ноћас...замршен у сећању.

Пружам руку и дах и корак;

што више пружам, мање ме желиш.

Јак сам и горак

увијен у твом прамену,

а ти?

Ко ћелија се делиш,

нестајеш са светлима

у једном од домова...

на његовом рамену.

ДАР

Некада си трен, гатка, плам,

некада урок, усуд, блам.

Некада си време, птица, очи,

крило, врата, одељак ноћи.

Некада шкрипиш, цепаш, печеш,

обилујеш, претичеш путем сечеш.

Некада клизиш, паднеш па течеш,

усахнеш, умукнеш, истрчиш па речеш.

Некада вриш у котлинама зриш,

порастеш, осванеш, па опет заспиш.

Некада умакнеш босоног ми махнеш,

некада те нема те некада, некада...

Некада си све, нагрђен, озлојеђен,

некада окрњен, сујетом повређен.

Некада си ту си некада

као привид, ваздух, досада.

Некада си ноћ, некад светлост дања,

некада ваздушаста, па онда све тања

шапутања... некада,

а некада... не знам шта си.

Не знам где си,

ал' ево понеси...

трен, гатку, плам,

урок, усуд и блам.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: