|
|
|
 | Željka Bašanović Marković | |
| |
detalj slike: KRK Art dizajn
JOŠ JEDAN DAN Trebišnjica se tog dana nekako drugačije mreškala u svom koritu kao tek rođeno čedo kad ga majka prvi put najpažljivije kupa. Sunce je uperilo svoje krake baš jako kao da je htelo reći ko je najjači. Obaralo je ruku sa planinom Leotar i ta borba se ogledala u vodi.Čas ovamo, čas onamo prelamala se površina vode. Konobarica mi je donela veliku orošenu kriglu piva sa dva prsta pene. Pustio sam da mi se brkovi zabele od pene kad sam halapljivo nategao na žedno grlo.Pogledao sam lica ljudi koji su sedeli u bašti. Sasvim slučajno izdvojila mi se lepa žena crne kose i upečatljivih crta. Kada se okrenula iz profila opazih da ima malo isturenu bradu. Zrikavci neumorno zriču i kao da uspavljuju ceo grad po ovoj julskoj jari. Žena kao da ih ne čuje. Okraće se i gleda negde u daljinu duž reke. Gledam joj vrat i opažam graške znoja kako joj se niz potiljak spuštaju lagano. Ne mari ona za to. Mirna je i samo je protresla glavom da ubrza taj pad kapljica.Naručujem novu kriglu piva. Što više pijem sve mi je lepše, telo mi je hladnije a misli vrelije. Lepa žena prilazi mom stolu da posudi upaljač i ja koristim priliku da napravim neki kontakt. Palim joj snishodljivo cigaretu i dok mi se zahvaljuje vidim da ima plave oči. Dal' zbog alkohola u krvi ali pomislih da skoro lepšu nisam video. Ohrabren izgovorih naglas svoje misli.Samo mi se osmehnula, zahvalila i vratila svom stolu. Shvatih da je nisam oborio s nogu. Trebišnjica je mirno gledala još jedan moj poraz. Znao sam da je to jedina reka koja će me uvek razumeti. Moja, rodna i topla. Disao sam sa ovim gradom u istom ritmu, znali smo jedan drugog onako, bratski. Osmehnuo sam se i ja. Ova lepa žena će ionako otići, reka i ja smo zauvek tu. Niko nam neće pokvariti tu idilu.Naručih i treće pivo u znak ponovnog bratimljenja sa rekom. Zaspao sam slatko za stolom. Otišao sam kad je sunce već dobrano zašlo. Nisam siguran da li je ovo bio baš sasvim običan dan, tuga me je pritiskala, velika i nepredvidiva kao reka. Još jedan dan okupao sam tu na obali Trebišnjice potpuno nesvestan da je u nepovrat otišao.U daljini su odzvanjale reči pesme i počeh da mrmljam reči “ Moj dilbere kud se šećeš, zar večeras doći nećeš…..haj što i mene ne povedeš…”“Hej!!!”, vikao je neki čovek iz mraka sa druge strane reke….”Koliko imaš godina?”Doviknuh mu: “ Četrdeseeeet!!!”“Nikad ti ne bih dao!”Ne bih ni uzeo, promumlah za sebe.Ja svoje godine poklanjam reci, dan po dan. Lak kao kap vode krenuo sam kaldrmom i slio se u Trebinjski smiraj dana.
|
