детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈОШ ЈЕДАН ДАН

Требишњица се тог дана некако другачије мрешкала у свом кориту као тек рођено чедо кад га мајка први пут најпажљивије купа. Сунце је уперило своје краке баш јако као да је хтело рећи ко је најјачи. Обарало је руку са планином Леотар и та борба се огледала у води.

Час овамо, час онамо преламала се површина воде. Конобарица ми је донела велику орошену криглу пива са два прста пене. Пустио сам да ми се бркови забеле од пене кад сам халапљиво натегао на жедно грло.

Погледао сам лица људи који су седели у башти. Сасвим случајно издвојила ми се лепа жена црне косе и упечатљивих црта. Када се окренула из профила опазих да има мало истурену браду. Зрикавци неуморно зричу и као да успављују цео град по овој јулској јари. Жена као да их не чује. Окраће се и гледа негде у даљину дуж реке. Гледам јој врат и опажам грашке зноја како јој се низ потиљак спуштају лагано. Не мари она за то. Мирна је и  само је протресла главом да убрза тај пад капљица.

Наручујем нову криглу пива. Што више пијем све ми је лепше, тело ми је хладније а мисли врелије. Лепа жена прилази мом столу да посуди упаљач и ја користим прилику да направим неки контакт.

Палим јој снисходљиво цигарету и док ми се захваљује видим  да има плаве очи. Дал' због алкохола у крви али помислих да скоро лепшу нисам видео. Охрабрен изговорих наглас своје мисли.

Само ми се осмехнула, захвалила и вратила свом столу. Схватих да је нисам оборио с ногу. Требишњица је мирно гледала још један мој пораз. Знао сам да је то једина река која ће ме увек разумети. Моја, родна и топла. Дисао сам са овим градом у истом ритму, знали смо један другог онако, братски. Осмехнуо сам се и ја. Ова лепа жена ће ионако отићи, река и ја смо заувек ту. Нико нам неће покварити ту идилу.

Наручих и  треће пиво у знак поновног братимљења са реком. Заспао сам слатко за столом. Отишао сам кад је сунце већ добрано зашло. Нисам сигуран да ли је ово био баш сасвим обичан дан, туга ме је притискала, велика и непредвидива као река. Још један дан окупао сам ту на обали Требишњице потпуно несвестан да је у неповрат отишао.У даљини су одзвањале речи песме и почех да мрмљам речи “ Мој дилбере куд се шећеш, зар вечерас доћи нећеш…..хај што и мене не поведеш…”

“Хеј!!!”, викао је неки човек из мрака са друге стране реке….”Колико имаш година?”

Довикнух му: “ Четрдесеееет!!!”

“Никад ти не бих дао!”

Не бих ни узео, промумлах за себе.

Ја своје године поклањам реци, дан по дан. Лак као кап воде кренуо сам калдрмом и слио се у Требињски смирај дана.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: