detalj slike: KRK Art dizajn

S ONE STRANE BARE

Ne zaboravi odakle potičeš, sine –
na pragu kućnom urezaše mi se ko dletom,
reči majke stare. Iz drhtave ruke koru primih hleba –
jednoga dana, tvrđa će ona biti, neg očev beleg kamen.

U Srbiji ne moraš biti – da Srbin dobar budeš –
misao ova odavno me prati.
U nedra šajkaču stegnuh, na put kad pođoh preko bare –
svakoga dana u nju po jedno zrno stavi;
i brzo nam se vrati! – behu to poslednje reči majke stare.

Ne moraš zborit srpski – da Srbin dobar budeš –
slovo je prvo koje čuh, sa one strane bare –
što više na njih zaličiš – to više za tebe mare,
u nedra rečnik stavi – ovde su važne pare!

Kad majci pismo pišeš – ko Amer adresu stavi –
latinicom sad ceo svet diše, važno je da pismo stigne,
na krstu će ime ćirilicom da ti piše, pa nismo sad na slavi.
Dolar kad stigne tamo – tad bićeš Srbin pravi!

U koju ćeš crkvu ići, ovde je manje bitno,
još samo ti ne vidiš kuda svet ide, kod kuće se pomoli Bogu,
bar s jedne noge opanak skini – zavežbaj malo jogu!

Po krvi ne biraj ženu – pasoš je sada bitan,
vremenom će sve na svoje doći.
Zar se kod vas još kod kuće slavi?
U báru je mnogo bolje – ikonu samo na istok stavi,
kome je ovde važno, gde Srbin slavu slavi!?

Deca na tebe liče – rekoh ti da sve će dobro biti.
Sliku majci pošalji, te suze moraš skriti,      
o bratu nemoj mnogo, srećna će biti ona,
kad vidi tebe, Elzu, Nensi i Džona!                  

ZAVET

I, bi to još jednog leta gospodnjeg,

što serbsko srce veliko ledi, tad T. N.

dozva narod svoj, i zavet dade za sve nas:

”...Tako mi Boga, neću se smiriti, dok Kosovo i

Metohija ne bude pod kontrolom Srbije...”

Samrtnoj postelji prizva me moj đedo stari,

i kaza: vakat je došo, veka mi duga nema,

ti jako reče ova ti vuruna trebati neće,

poruši je!

Za vremenom starim, mlad ne plače,

ne dočeka đedo da te nauči,

ti poslu sa njom nisi vičan,

lebarnik samo deci ostavi,

moda je neka za stare stvari.

Eh, sve bih dao da mi za Božić,

još jedared, sedi brk zagolica,

miris mrsa i pogače.

Bude li ti na bunar teško ići,

zaori ga!

Ne daj da tuđin pogani izvore naše.

Decu sačuvaj studene vode,

znaš kako trnu zubi,

đedi donesi ledeni gutljaj poslednje čaše,

kada te zovnem i kažem: došlo je vreme,

jer život ovaj... koji ti od Boga dođe,

jedino njegove pružene ruke mogu da zatraže.

Sačuvaj bože, bolesti kak’e

vodenicu na potoku prodati moraš!                                                                                                                                                                                                               

i ’nako davno tamo nisi bio.

Samo da znaš – čuvaj se godina gladni’,

đedo ih mnogo pamti, dušu joj vrati,

i šaku brašna samo donesi,

na vetar da ga pustim,

narodu svome zavet da dam:

rasuto Srpstvo na Kosovo neka se vrati,

i plod svoj ponovo da!

Na Mokroj gori, tamo uz reku,

sekire se čuju – šumu našu

bezbožnici seku;

tela vatrom zagrejati mogu,

dušu svoju ogrejati neće.

Onu staru takušu obori!

Ne dozvoli čeljad da zazebe;

u  jedno samo siguran budi:

opojnu pesmu slavuja,

što ti kroz letnje duge noći ne da spiti,

neko će drugi, neko će drugi...

neko će drugi, umesto tebe... u noći čuti.

A, kad ti neprijatelji naši, na prag ponovo dođu,

i kažu: da i jači će od tebe, za hrpu krvavih para,

kućište svoje dati –

ti pođi putem istim, kojim nekada davno

krenuše i naši stari; sa sobom samo

krstaču s groba moga ponesi,

i kaži: da vratićeš se onda,

kad oganj i Božja pravda,

ponovo zemlju ovu zapali.

PODELITE OVAJ TEKST NA: