О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


ЗАВЕТ

Дејан Крсман Николић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



 
С ОНЕ СТРАНЕ БАРЕ


 
Не заборави одакле потичеш, сине –
на прагу кућном урезаше ми се ко длетом,
речи мајке старе. Из дрхтаве руке кору примих хлеба –
jеднога дана, тврђа ће она бити, нег очев белег камен.
 
У Србији не мораш бити – да Србин добар будеш –
мисао ова одавно ме прати.
У недра шајкачу стегнух, на пут кад пођох преко баре –
свакога дана у њу по једно зрно стави;
и брзо нам се врати! – беху то последње речи мајке старе.
 
Не мораш зборит српски – да Србин добар будеш –
слово је прво које чух, са оне стране баре –
што више на њих заличиш – то више за тебе маре,
у недра речник стави – овде су важне паре!
 
Кад мајци писмо пишеш – ко Амер адресу стави –
латиницом сад цео свет дише, важно је да писмо стигне,
на крсту ће име ћирилицом да ти пише, па нисмо сад на слави.
Долар кад стигне тамо – тад бићеш Србин прави!
 
У коју ћеш цркву ићи, овде је мање битно,
још само ти не видиш куда свет иде, код куће се помоли Богу,
бар с једне ноге опанак скини – завежбај мало јогу!
 
По крви не бирај жену – пасош је сада битан,
временом ће све на своје доћи.
Зар се код вас још код куће слави?
У бáру је много боље – икону само на исток стави,
коме је овде важно, где Србин славу слави!?
 
Деца на тебе личе – рекох ти да све ће добро бити.
Слику мајци пошаљи, те сузе мораш скрити,      
о брату немој много, срећна ће бити она,
кад види тебе, Елзу, Ненси и Џона!                  
 
 




ЗАВЕТ
 
И, би то још једног лета господњег,
што сербско срце велико леди, тад Т. Н.
дозва народ свој, и завет даде за све нас:
”...Тако ми Бога, нећу се смирити, док Косово и
Метохија не буде под контролом Србије...”
 
Самртној постељи призва ме мој ђедо стари,
и каза: вакат је дошо, века ми дуга нема,
ти јако рече ова ти вуруна требати неће,
поруши је!
За временом старим, млад не плаче,
не дочека ђедо да те научи,
ти послу са њом ниси вичан,
лебарник само деци остави,
мода је нека за старе ствари.
Ех, све бих дао да ми за Божић,
још једаред, седи брк заголица,
мирис мрса и погаче.
 
Буде ли ти на бунар тешко ићи,
заори га!
Не дај да туђин погани изворе наше.
Децу сачувај студене воде,
знаш како трну зуби,
ђеди донеси ледени гутљај последње чаше,
када те зовнем и кажем: дошло је време,
јер живот овај... који ти од Бога дође,
једино његове пружене руке могу да затраже.
 
Сачувај боже, болести как’е
воденицу на потоку продати мораш!                                                                                                                                                                                                               
и ’нако давно тамо ниси био.
Само да знаш – чувај се година гладни’,
ђедо их много памти, душу јој врати,
и шаку брашна само донеси,
на ветар да га пустим,
народу своме завет да дам:
расуто Српство на Косово нека се врати,
и плод свој поново да!
 
На Мокрој гори, тамо уз реку,
секире се чују – шуму нашу
безбожници секу;
тела ватром загрејати могу,
душу своју огрејати неће.
Ону стару такушу обори!
Не дозволи чељад да зазебе;
у  једно само сигуран буди:
опојну песму славуја,
што ти кроз летње дуге ноћи не да спити,
неко ће други, неко ће други...
неко ће други, уместо тебе... у ноћи чути.
А, кад ти непријатељи наши, на праг поново дођу,
и кажу: да и јачи ће од тебе, за хрпу крвавих пара,
кућиште своје дати –
ти пођи путем истим, којим некада давно
кренуше и наши стари; са собом само
крстачу с гроба мога понеси,
и кажи: да вратићеш се онда,
кад огањ и Божја правда,
поново земљу ову запали.







ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"