детаљ слике: КРК Арт дизајн

С ОНЕ СТРАНЕ БАРЕ

Не заборави одакле потичеш, сине –
на прагу кућном урезаше ми се ко длетом,
речи мајке старе. Из дрхтаве руке кору примих хлеба –
jеднога дана, тврђа ће она бити, нег очев белег камен.

У Србији не мораш бити – да Србин добар будеш –
мисао ова одавно ме прати.
У недра шајкачу стегнух, на пут кад пођох преко баре –
свакога дана у њу по једно зрно стави;
и брзо нам се врати! – беху то последње речи мајке старе.

Не мораш зборит српски – да Србин добар будеш –
слово је прво које чух, са оне стране баре –
што више на њих заличиш – то више за тебе маре,
у недра речник стави – овде су важне паре!

Кад мајци писмо пишеш – ко Амер адресу стави –
латиницом сад цео свет дише, важно је да писмо стигне,
на крсту ће име ћирилицом да ти пише, па нисмо сад на слави.
Долар кад стигне тамо – тад бићеш Србин прави!

У коју ћеш цркву ићи, овде је мање битно,
још само ти не видиш куда свет иде, код куће се помоли Богу,
бар с једне ноге опанак скини – завежбај мало јогу!

По крви не бирај жену – пасош је сада битан,
временом ће све на своје доћи.
Зар се код вас још код куће слави?
У бáру је много боље – икону само на исток стави,
коме је овде важно, где Србин славу слави!?

Деца на тебе личе – рекох ти да све ће добро бити.
Слику мајци пошаљи, те сузе мораш скрити,      
о брату немој много, срећна ће бити она,
кад види тебе, Елзу, Ненси и Џона!                  

ЗАВЕТ

И, би то још једног лета господњег,

што сербско срце велико леди, тад Т. Н.

дозва народ свој, и завет даде за све нас:

”...Тако ми Бога, нећу се смирити, док Косово и

Метохија не буде под контролом Србије...”

Самртној постељи призва ме мој ђедо стари,

и каза: вакат је дошо, века ми дуга нема,

ти јако рече ова ти вуруна требати неће,

поруши је!

За временом старим, млад не плаче,

не дочека ђедо да те научи,

ти послу са њом ниси вичан,

лебарник само деци остави,

мода је нека за старе ствари.

Ех, све бих дао да ми за Божић,

још једаред, седи брк заголица,

мирис мрса и погаче.

Буде ли ти на бунар тешко ићи,

заори га!

Не дај да туђин погани изворе наше.

Децу сачувај студене воде,

знаш како трну зуби,

ђеди донеси ледени гутљај последње чаше,

када те зовнем и кажем: дошло је време,

јер живот овај... који ти од Бога дође,

једино његове пружене руке могу да затраже.

Сачувај боже, болести как’е

воденицу на потоку продати мораш!                                                                                                                                                                                                               

и ’нако давно тамо ниси био.

Само да знаш – чувај се година гладни’,

ђедо их много памти, душу јој врати,

и шаку брашна само донеси,

на ветар да га пустим,

народу своме завет да дам:

расуто Српство на Косово нека се врати,

и плод свој поново да!

На Мокрој гори, тамо уз реку,

секире се чују – шуму нашу

безбожници секу;

тела ватром загрејати могу,

душу своју огрејати неће.

Ону стару такушу обори!

Не дозволи чељад да зазебе;

у  једно само сигуран буди:

опојну песму славуја,

што ти кроз летње дуге ноћи не да спити,

неко ће други, неко ће други...

неко ће други, уместо тебе... у ноћи чути.

А, кад ти непријатељи наши, на праг поново дођу,

и кажу: да и јачи ће од тебе, за хрпу крвавих пара,

кућиште своје дати –

ти пођи путем истим, којим некада давно

кренуше и наши стари; са собом само

крстачу с гроба мога понеси,

и кажи: да вратићеш се онда,

кад огањ и Божја правда,

поново земљу ову запали.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: