detalj slike: KRK Art dizajn

POŠTAR

glasnik čežnjivih nadanja i bolnih saznanja

 

 

Jutro me budi gugutanjem na prozoru. Zraci sunca vezu zlatovez na mojoj postelji. Osmehuju se misli, raduju se jednom radosnom svitanju. Kroz otškrinutu zavesu nazirem par golubova. Kakav radostan susret. Da li su se upravo upoznali na mom prozoru, ili je golub isporučio pismo od neke romantične duše i vratio se svojoj dragoj? Njihova je tajna...

Golubovi su bili prvi poštari, zapravo pismonoše i prenosioci manjih pošiljki. Još u drevnoj Persiji, Egiptu, Grčkoj trenirani su za taj veoma važan zadatak. Julije Cezar je o ishodima svojih ratnih pohoda, slao poruke po golubovima pismonošama. Sa prvih Olimpijskih igara, vesti su pronošene putem,, golub- pošte''. Poznato je da su u ratnim okršajima golubovi bili,, vezisti-specijalci.''Mislim da su se najviše radovali prenošenju ljubavnih pisama. Verovatno su zato i ostali prepoznati kao simbol za ljubav, romantični zanos, vernost. Čudesno... Golubovi su verni do kraja života. Uvek u novom zanosu, gugutavom izlivu emocija, priljubljeni svojim krilom uz krilo golubice, darujući sigurnost, odanost, toplinu... Ponekad se kljucnu kljunovima, ispoljavajući na taj način najuzvišeniju privrženost.

Golubovi su bili preteča poštarima, neumornim glasonošama, koji su natovareni poštarskom torbom, punom raznih pošiljki, prohodeći po planinskim puteljcima, šibani vetrom, pokisli, prozebli, raznosili poštu do poslednjeg zaseoka, do poslednje čežnjive duše. Na takvim putevima bilo je i neobičnih susretanja sa vukovima, medvedima, raznim šumskim zverčicama, ali i sa gracioznim srnama. Ponekad su na nekom panju kraj puta odmarali umorna stopala, na nekom izvoru krepili se kapima reske vode... Na zacrtanoj adresi dočekivali su ih roditelji vojnika na odsluženju vojnog roka, stari roditelji čiji su sinovi na radu u inostranstvu, vižljaste devojke čiji su momci na vojnoj obuci u nekom dalekom gradu... Poštari su bili spona sa dragim bićima iz daljina. Nažalost, nisu uvek bili nosioci radosnih vesti.

Šta se sve moglo naći u poštarskoj torbi? Najčešće su tu bila pisma u kovertama raznih boja, plava, bela, ljubičasta, sa markama u desnom uglu koverte, preko kojih je bio pečat pošte mesta iz koga su pisma upućena. Po boji koverte mogao se zaključiti i sadržaj pisma. Plave koverte su, najčešće, bile službene sadržine: razna rešenja za porez, tužbe, pozivi na suđenje u raznim svojstvima, pozivi na vojne vežbe, regrutaciju mladića tek izašlih iz dečačkog bezbrižnog života. Četvrtasti pečat u levom uglu koverte nagoveštavao je sadržaj nekog važnog dokumenta, poslat iz ustanove sa kojom nema šale. Bele koverte su bile nosioci pisama najrazličitijih sadržaja. Na prednjoj strani adresa primaoca, sa lepim rukopisom ili jedva čitljivim, na poleđini pisma adresa pošiljaoca, često sa skraćenicom EHR(evo hitne radosti). Ljubičaste koverte su bile nagoveštaj ljubavnih pisama, emotivnih, poetskih sadržaja, često namirisana parfemom. To su bila devojačka pisma, romantični uzleti duše, snevanje željenih susretanja. U poštarskoj torbi mogle su se naći i dopisnice, karte bež boje, u desnom delu sa prostorom za adresu, na ostatku dopisnice prostor za kratak sadržaj. Zanimljivo, bile su to pošiljke koje su bile dostupne svakom do čijih ruku dođu. Zato je sadržaj bio strogo ozbiljan, ponekad samo pozdrav i ništa više. Najlepši sadržaj poštarske torbe bile su novogodišnje čestitke. O, kakva je to lepota bila... Divne ilustracije zimskih predela, slike Deda Mraza sa torbom punom darova, okićene novogodišnje jelke... Bio je to jedan fini manir čestitanja praznika. Čestitke su čuvane kao lepa zbirka i podsećanje na draga bića koja su ih pisala.

Poštar je ponekad bio donosilac tužne ili tragične vesti. Bili su to telegrami koji su obaveštavali primaoca o smrti nekoga od rodbine u dalekom gradu. Za takve trenutke i poštari su se morali spremiti, da izdrže bolni vrisak sestre, majke, deteta. Često su čitali sadržaj telegrama okamenjenoj duši koja nije imala snage da se susretne sa zlom vešću. Šta se sve upilo u dušu poštarsku samo oni znaju.

Poštar u mome selu je bio poznat svakoj porodici. Poštu je raznosio na motociklu. U velikoj sivoj torbi bilo je svakojakog sadržaja. Ponekad se zaustavljao na putu kad smo se vraćali iz škole.

-Jankovićka, tebi verujem. Ponesi u Saviće ovo pismo. Nemoj da zaboraviš. 'Ajde, kupiću ti medenjak ili lizalicu. Odoh ja u Topaloviće.

A u Savićima je bila tek dovedena nevesta. Došla je u novi dom, a muž ispraćen u vojsku. Nije se još svikla ni na njegove ruke i narav, a dužnost prema otadžbini odvela ga u Celje. Tumara po dvorištu, ugađa ukućanima krotka i smerna, a u duši plače. Pisma su bila na adresu domaćina, takav je red. A gde je tu ona? Šta njenom nesmiraju ima da poruči vojnik? Jednom sam donela pismo upućeno njoj. Trčala sam do kuće da joj što pre uručim pismo. Moja majka mi je strogo naredila.

-Njoj u ruke da predaš pismo. Jesi li me čula?

E, te radosti. Najpre joj je lice postalo rumenkasto kao božuri u vrtu, pa me je ščepala u svoje naručje i okretala me u krug  radosno. Stavljala je šaku preko žednih usana da ne vrisne od sreće. Šta sam ja tada znala o izlivima takvih osećanja. Ni sama nisam znala šta me je snašlo. Vraćala sam se kući sa osećanjem da sam usrećila jedno komšijsko čeljade. I tako...

Poštarima su se najviše radovali najstariji meštani moga kraja, određenog datuma u mesecu kada su primali penzije. Ponekad sam se i ja zadesila u kući moje majke kada se zvuk motora oglašavao u našem dvorištu. Bila je to prilika da se raspitam za neke moje školske drugare koje nisam dugo videla. Moja majka je uvek nagrađivala poštara nekom sitnom novčanicom, bakšišom, takav je bio red. Ponekad je sa poštarom popila kafu. Nije to bio samo pismonoša, već i uljudni sagovornik koji je u dušu znao svakog svog meštanina. Iz primljenih novčanica majka je izdvajala neku krupniju za mene. Majke... Jedva sam je ubeđivala da je ona svoju svetu dužnost ispunila, da sada ja treba da brinem o njoj. Majke su navikle da nesebično daruju do kraja svojih težačkih života.

U mome detinjstvu imali smo posebne poštare. I ja sam bila, ponekad, poštar. Kada se u srcu pojavi prvi nemir, kada se prvi put sretnu dva užarena pogleda, kada sve hoćeš da spavaš, a budan sanjaš, kada bi da nekako povežeš končiće sa svojom simpatijom, tražiš skrivene puteljke da dođeš do srca voljenog bića. Teško je bilo nositi taj nemir, a još teže ga razrešiti ili poveriti tajnu nekoj drugarici. Ne znam zašto sam ja mnogo puta odabirana za male i velike tajne. Moje drugarice su pisale ljubavna pisamca, a ja sam na velikom odmoru prilazila njihovim simpatijama i tutkala im te papiriće u ruku. Najpre su me osmehnuto gledali misleći da su to moje poruke.

-Ja sam samo poštar... Ništa ja nemam s tim... Napiši odgovor...

I bežala sam iz zbunjenog pogleda hitro kao kakva dugonoga srna. Odgovor nije stizao u pisanoj formi. Kada se negde u uglu škole šćućure dve glavice jedna uz drugu, znala sam da sam uspešno odigrala ulogu poštara. Imali smo i drugačije poštare, one na koje smo se ljutili, s razlogom. Bili su to prenosioci poverenih tajni. Još u detinjstvu se mogao naslutiti karakter budućeg čoveka. Zaista, veliki je greh izdati poverenu tajnu. Srećom, nisam prljala dušu tim otrovom. Te male prenosioce tuđih tajni zvali smo poštari. Ne znam zašto...

Na pošti u mome rodnom selu još stoji poštansko sanduče iz vremena moga detinjstva. Pomalo je zarđalo na uglovima, ali životari nekako. Nekada je bilo puno raznih pošiljki koje su putovale od Jadrana do Triglava. Ne znam da li, još uvek, neko piše pisma. Ne verujem. Čemu koverte, papir i poštanske marke? Sve je mnogo jednostavnije i lakše. Tu je bezbroj mogućnosti za komunikaciju koje je donelo novo vreme. Elektronska pošta u razne svrhe dostupna je i u poslednjim seoskim zaseocima. Lakše su poštanske torbe, siromašnije su duše. Nema više ustreptale radosti kada se na grudi privije pismo. Nema tragova duše i ruku koje su ga pisale. Pitam se da li današnja generacija ume da napiše pismo... I kome bi ga pisala. Društvene mreže su nas otuđile od sopstvene duše. To su samo zamke i varke, imitacija druženja, emocija,  života. Pišem pisma, ponekad, iz prkosa, čuvam jedno vreme na koje su se obrušile sante leda. Ta pisma ostaju na pergamentu moje duše. Ako ih neko zasluži, poslaću ih na adresu duše slične mojoj.

Poštari danas raznose razno-razne račune, glasačke listiće, razne kataloge šarenih laža. Kada sretnem poštara, uljudno ga pozdravim, ponekad s nostalgijom. Znam da iz sive poštarske torbe neće izroniti za mene pismo, niti novogodišnja čestitka, niti rođendanska čestitka. Čekaju me u određenoj aplikaciji na telefonu. Primam ih sa čudnom setom.

Napunimo poštanske torbe lepim željama. Neka putuju širom ranjene planete. Neka poštari, opet, budi glasnici lepote, ljubavi i nade.   

     

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: