детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПОШТАР

гласник чежњивих надања и болних сазнања

 

 

Јутро ме буди гугутањем на прозору. Зраци сунца везу златовез на мојој постељи. Осмехују се мисли, радују се једном радосном свитању. Кроз отшкринуту завесу назирем пар голубова. Какав радостан сусрет. Да ли су се управо упознали на мом прозору, или је голуб испоручио писмо од неке романтичне душе и вратио се својој драгој? Њихова је тајна...

Голубови су били први поштари, заправо писмоноше и преносиоци мањих пошиљки. Још у древној Персији, Египту, Грчкој тренирани су за тај веома важан задатак. Јулије Цезар је о исходима својих ратних похода, слао поруке по голубовима писмоношама. Са првих Олимпијских игара, вести су проношене путем,, голуб- поште''. Познато је да су у ратним окршајима голубови били,, везисти-специјалци.''Мислим да су се највише радовали преношењу љубавних писама. Вероватно су зато и остали препознати као симбол за љубав, романтични занос, верност. Чудесно... Голубови су верни до краја живота. Увек у новом заносу, гугутавом изливу емоција, приљубљени својим крилом уз крило голубице, дарујући сигурност, оданост, топлину... Понекад се кљуцну кљуновима, испољавајући на тај начин најузвишенију приврженост.

Голубови су били претеча поштарима, неуморним гласоношама, који су натоварени поштарском торбом, пуном разних пошиљки, проходећи по планинским путељцима, шибани ветром, покисли, прозебли, разносили пошту до последњег засеока, до последње чежњиве душе. На таквим путевима било је и необичних сусретања са вуковима, медведима, разним шумским зверчицама, али и са грациозним срнама. Понекад су на неком пању крај пута одмарали уморна стопала, на неком извору крепили се капима реске воде... На зацртаној адреси дочекивали су их родитељи војника на одслужењу војног рока, стари родитељи чији су синови на раду у иностранству, вижљасте девојке чији су момци на војној обуци у неком далеком граду... Поштари су били спона са драгим бићима из даљина. Нажалост, нису увек били носиоци радосних вести.

Шта се све могло наћи у поштарској торби? Најчешће су ту била писма у ковертама разних боја, плава, бела, љубичаста, са маркама у десном углу коверте, преко којих је био печат поште места из кога су писма упућена. По боји коверте могао се закључити и садржај писма. Плаве коверте су, најчешће, биле службене садржине: разна решења за порез, тужбе, позиви на суђење у разним својствима, позиви на војне вежбе, регрутацију младића тек изашлих из дечачког безбрижног живота. Четвртасти печат у левом углу коверте наговештавао је садржај неког важног документа, послат из установе са којом нема шале. Беле коверте су биле носиоци писама најразличитијих садржаја. На предњој страни адреса примаоца, са лепим рукописом или једва читљивим, на полеђини писма адреса пошиљаоца, често са скраћеницом ЕХР(ево хитне радости). Љубичасте коверте су биле наговештај љубавних писама, емотивних, поетских садржаја, често намирисана парфемом. То су била девојачка писма, романтични узлети душе, сневање жељених сусретања. У поштарској торби могле су се наћи и дописнице, карте беж боје, у десном делу са простором за адресу, на остатку дописнице простор за кратак садржај. Занимљиво, биле су то пошиљке које су биле доступне сваком до чијих руку дођу. Зато је садржај био строго озбиљан, понекад само поздрав и ништа више. Најлепши садржај поштарске торбе биле су новогодишње честитке. О, каква је то лепота била... Дивне илустрације зимских предела, слике Деда Мраза са торбом пуном дарова, окићене новогодишње јелке... Био је то један фини манир честитања празника. Честитке су чуване као лепа збирка и подсећање на драга бића која су их писала.

Поштар је понекад био доносилац тужне или трагичне вести. Били су то телеграми који су обавештавали примаоца о смрти некога од родбине у далеком граду. За такве тренутке и поштари су се морали спремити, да издрже болни врисак сестре, мајке, детета. Често су читали садржај телеграма окамењеној души која није имала снаге да се сусретне са злом вешћу. Шта се све упило у душу поштарску само они знају.

Поштар у моме селу је био познат свакој породици. Пошту је разносио на мотоциклу. У великој сивој торби било је свакојаког садржаја. Понекад се заустављао на путу кад смо се враћали из школе.

-Јанковићка, теби верујем. Понеси у Савиће ово писмо. Немој да заборавиш. 'Ајде, купићу ти медењак или лизалицу. Одох ја у Топаловиће.

А у Савићима је била тек доведена невеста. Дошла је у нови дом, а муж испраћен у војску. Није се још свикла ни на његове руке и нарав, а дужност према отаџбини одвела га у Цеље. Тумара по дворишту, угађа укућанима кротка и смерна, а у души плаче. Писма су била на адресу домаћина, такав је ред. А где је ту она? Шта њеном несмирају има да поручи војник? Једном сам донела писмо упућено њој. Трчала сам до куће да јој што пре уручим писмо. Моја мајка ми је строго наредила.

-Њој у руке да предаш писмо. Јеси ли ме чула?

Е, те радости. Најпре јој је лице постало руменкасто као божури у врту, па ме је шчепала у своје наручје и окретала ме у круг  радосно. Стављала је шаку преко жедних усана да не врисне од среће. Шта сам ја тада знала о изливима таквих осећања. Ни сама нисам знала шта ме је снашло. Враћала сам се кући са осећањем да сам усрећила једно комшијско чељаде. И тако...

Поштарима су се највише радовали најстарији мештани мога краја, одређеног датума у месецу када су примали пензије. Понекад сам се и ја задесила у кући моје мајке када се звук мотора оглашавао у нашем дворишту. Била је то прилика да се распитам за неке моје школске другаре које нисам дуго видела. Моја мајка је увек награђивала поштара неком ситном новчаницом, бакшишом, такав је био ред. Понекад је са поштаром попила кафу. Није то био само писмоноша, већ и уљудни саговорник који је у душу знао сваког свог мештанина. Из примљених новчаница мајка је издвајала неку крупнију за мене. Мајке... Једва сам је убеђивала да је она своју свету дужност испунила, да сада ја треба да бринем о њој. Мајке су навикле да несебично дарују до краја својих тежачких живота.

У моме детињству имали смо посебне поштаре. И ја сам била, понекад, поштар. Када се у срцу појави први немир, када се први пут сретну два ужарена погледа, када све хоћеш да спаваш, а будан сањаш, када би да некако повежеш кончиће са својом симпатијом, тражиш скривене путељке да дођеш до срца вољеног бића. Тешко је било носити тај немир, а још теже га разрешити или поверити тајну некој другарици. Не знам зашто сам ја много пута одабирана за мале и велике тајне. Моје другарице су писале љубавна писамца, а ја сам на великом одмору прилазила њиховим симпатијама и туткала им те папириће у руку. Најпре су ме осмехнуто гледали мислећи да су то моје поруке.

-Ја сам само поштар... Ништа ја немам с тим... Напиши одговор...

И бежала сам из збуњеног погледа хитро као каква дугонога срна. Одговор није стизао у писаној форми. Када се негде у углу школе шћућуре две главице једна уз другу, знала сам да сам успешно одиграла улогу поштара. Имали смо и другачије поштаре, оне на које смо се љутили, с разлогом. Били су то преносиоци поверених тајни. Још у детињству се могао наслутити карактер будућег човека. Заиста, велики је грех издати поверену тајну. Срећом, нисам прљала душу тим отровом. Те мале преносиоце туђих тајни звали смо поштари. Не знам зашто...

На пошти у моме родном селу још стоји поштанско сандуче из времена мога детињства. Помало је зарђало на угловима, али животари некако. Некада је било пуно разних пошиљки које су путовале од Јадрана до Триглава. Не знам да ли, још увек, неко пише писма. Не верујем. Чему коверте, папир и поштанске марке? Све је много једноставније и лакше. Ту је безброј могућности за комуникацију које је донело ново време. Електронска пошта у разне сврхе доступна је и у последњим сеоским засеоцима. Лакше су поштанске торбе, сиромашније су душе. Нема више устрептале радости када се на груди привије писмо. Нема трагова душе и руку које су га писале. Питам се да ли данашња генерација уме да напише писмо... И коме би га писала. Друштвене мреже су нас отуђиле од сопствене душе. То су само замке и варке, имитација дружења, емоција,  живота. Пишем писма, понекад, из пркоса, чувам једно време на које су се обрушиле санте леда. Та писма остају на пергаменту моје душе. Ако их неко заслужи, послаћу их на адресу душе сличне мојој.

Поштари данас разносе разно-разне рачуне, гласачке листиће, разне каталоге шарених лажа. Када сретнем поштара, уљудно га поздравим, понекад с носталгијом. Знам да из сиве поштарске торбе неће изронити за мене писмо, нити новогодишња честитка, нити рођенданска честитка. Чекају ме у одређеној апликацији на телефону. Примам их са чудном сетом.

Напунимо поштанске торбе лепим жељама. Нека путују широм рањене планете. Нека поштари, опет, буди гласници лепоте, љубави и наде.   

     

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: