detalj slike: KRK Art dizajn

Svet fantastike Borisa Mišića

Mitovi i legende Balkana privlače pažnju čitalaca, a gotovo svi smo ih slušali tokom odrastanja. Raskošna bašta bića – vila, vukodlaka, omaja, vampira i veštica bude interesovanje, ali izazivaju i jezu. Interesovanje za horor i fantastiku, pisac Boris Mišić je otkrio u detinjstvu i planinskim vrhovima. Objavio je knjige Vila šatorica, Nebeska zvona i Srce Dinare. Mišićeve priče zastupljene su brojnim tematskim zbornicima, a pojedine su prevedene na slovenački jezik.

Борис Мишић писац фантастике и магичног реализма

Branka Selaković, KR Kordun - Beograd, 25. 03. 2022.

Borise, odakle interesovanje za fantastiku?

Oduvek sam voleo prirodu, a mislim da je fantastika najtešnje povezana sa prirodom. Planine, šume, brda, reke, kriju misterije i tajne, mislim da se upravo u kontaktu s prirodom javila i moja želja za fantastičnim. Prve knjige iz domena fantastike koje sam pročitao, i koje su učvrstile moju ljubav prema istoj, bile su Zvezda Kec, Gospodar prstenova, Hronike Tomasa Kovenanta, Zadužbina, Bogovi lično... kasnijesu došli i horori Stivena Kinga: IT, Talisman, Isijavanje, Potpaljivačica...

Koliko čitaoci poznaju predanja i mistična bića ovih prostora?

Malo da pohvalim čitaoce - generalno su čitaoci fantastike vrlo obrazovani. Imaju široka interesovanja, pored nekog opšteg znanja itekako dobro poznaju i mitologiju i istoriju, kako sveta, tako i naših prostora.

Kada se spomenu vile, vampiri, vukodlaci, najčešće im se pripisuju negativne

osobine, ali to ne mora da bude tako.

U mojim pričama vile su pozitivna bića. Tanka je linija između vile i veštice. Npr. čarobnica Daca koja se pojavljuje u nekim mojim pričama ima i dobrih i loših strana, vilinskog i veštičjeg. Mislim da sve zavisi od konteksta i razvoja priče, nije nužno da uvek uloge budu jedne te iste. U većini slučajeva izbegavam klasične ''monstrume'', zlo više vidim u ljudskim postupcima, u ljudskoj psihi, slutnjama, nagoveštajima... Jedan od mojih glavnih negativaca, u zbirci Nebeska zvona, Sivi Gospodar i nema telo, niti oblik. Poseduje samo Glas razorne snage udaljen eonima i trilionima godina i kilometara od nas. Ako ih i koristim, vampire i slična stvorenja pre vidim kao produkt skrivenih strahova i sredstvo kojim se uspešnije može dočarati stanje psihe, nego kao nekog monstruma koji će učiniti priču jezivom ili efektnom.

U vašim pričama se prepliću elementi horora i fantastike, smešteni u ratna

zbivanja, a uvođenjem natprirodnih bića, čini se da dekonstruišete savest vojnika,

ali i delite prvadu.

U suštini, izbegavam da delim pravdu i krivicu. Ionako i ne verujem previše u ljudsku pravdu, niti mislim da je ima u svetu, da ne navodim sad primere, bezbroj ih je. Verujem u božansku pravdu. Malo u šali, a malo i u zbilji, kažem da su moje knjige neka vrsta samoterapije, da pomoću njih pokušavam da se izmirim sam sa sobom i sa svetom, da prihvatim da nam se desilo mnogo toga bolnog i prilično  nezasluženog, ali da u životu ima još mnogo lepih stvari i trenutaka. Rat je užasna patologija, psihički i mentalno je čak i mnogo teži od samih fizičkih napora kojima je čovek u njemu izložen. Možda pisanjem pokušavam da ga pobedim i nađem neko smirenje. Ne osuđujem. Život je previše kratak da bi u sebi nakupljali mržnju, bes, frustraciju, tugu.

Na portalu Književne radionice Kordun, objavljen je ciklus Vaših priča iz kojih

se doznaje podosta o predanjima Balkana. Koliko su priče koje ste čuli u detinjstvu

uticale na Vaš rad?

Slušao sam mnogo priča u detinjstvu, najviše o vilama. Bilo je i priča o Zmijaru - čoveku koji vlada zmijama i razume njihov jezik. Ali ne držim se strogo nekih ''kanona'' i samo onoga što sam čuo i šta je u tradiciji. Smatram da pisac treba da stvori svoj, autohtoni svet. Naravno, na postojećim osnovama, ja sam uzeo tu osnovu i izmislio i izgradio vlastitu mitologiju. U suštini, ona je odraz Prirode mog kraja. Odrastao sam u selu koje se nalazi ispod planine visoke hiljadu šesto pedeset metara, sa čijeg vrha se vidi Jadransko more i ostrva. Preko polja, tri kilometra od moje kuće nalazi se druga planina identične visine. Golim okom se mogu na horizontu videti vrhunci Šator planine i Dinare. Visoke planine, livade, polja, visoke šume, pećine, planinska jezera - takav ambijent vas prosto poziva da ga naselite raznim bićima i silama. Ali ne zaustavljam se samo na lokalnom. Inspirišu me i planine u zapadnoj Srbiji, Homolje, Dunav, Fruška gora - mitsko, čarobno i neobično je bukvalno svuda oko nas, samo treba posegnuti za njim.

Da li je ovdašnja žanrovska literatura prepoznata u svetu?

Mi smo mala zemlja, bez velikog uticaja u svetu, sa jezikom koji govori svega desetak ili petnaestak miliona ljudi  ako tu ubrojim i region koji nas svakako razume, tako da je teško očekivati ne znam kakav uspeh i probojnost. To nema veze ni sa našim kvalitetom, čak mislim da za našu veličinu i broj stanovnika, imamo vrlo kvalitetnu žanrovsku književnost. Realnost je takva da je teško, mali smo, slabo vidljivi, prevodi su užasno skupi, da bi se nešto opipljivije postiglo treba pored kvalitetnog dela i izvanredan prevod, agent za tržište, a sve to strašno puno košta, većina nema mogućnosti da to plati i odustaje na startu. Ipak treba pomenuti da je doktor Zoran Živković dobio Svetsku nagradu za fantastiku, za svoje delo Biblioteka, čime se naša žanrovska književnost trajno upisala u anale svetske fantastike. Mislim da je najveća greška što većina naših pisaca koji i pokušaju u inostranstvu, to pokušavaju na Zapadu. Šanse da će vas neko zapaziti u SAD i Britaniji među bukvalno desetinama hiljada knjiga te tematike, su zaista na nivou statističke greške, ma kako da ste kvalitetni. Ako ikad pokušam nešto u inostranstvu, probaću to na Istoku. Bliži su nam i mentalno i kulturno i tematski, a i tamo ima većih i velikih tržišta. Ali mislim da pre svega i prvo treba izgraditi dobru poziciju kod kuće.

Ko su vodeći majstori žanra?

Imamo mnogo kvalitetnih autora, pomenuću domaće pisce (strani su već dovoljno izreklamirani), pa ih potražite: Igor Ivanišević, Relja Antonić, Saša Robnik, Nebojša Petković, Goran Skrobonja, Vladimir Lazović, već pomenuti Zoran Živković, Aleksandar Tešić, Mladen Đorđević, Miloš Petković, pokojni Radoslav Slavnić (pronađite njegove priče u zbirkama i časopisima, sjajne su). Ima zaista mnogo dobrih pisaca. Od Živkovića sve, posebno Četvrti krug i Biblioteka. Od Vladimira Lazovića delo Sokolar - tu su bukvalno sadržani svi žanrovi i podžanrovi domaće fantastike. Nešto najbolje što sam skoro pročitao od domaće fantastike su Jezava (Mladen Milosavljević), folklorna fantastika, i Knjiga odraza (Miloš Mihailović), pa recimo neka vrsta lavkraftijanskog horora ali sa vrlo specifičnim autorskim pečatom. Toplo preporučujem obe knjige.

Kontakt sa autorom i njegovim radovima klikom na slike 

PODELITE OVAJ TEKST NA: