детаљ слике: КРК Арт дизајн

Свет фантастике Бориса Мишића

Митови и легенде Балкана привлаче пажњу читалаца, а готово сви смо их слушали током одрастања. Раскошна башта бића – вила, вукодлака, омаја, вампира и вештица буде интересовање, али изазивају и језу. Интересовање за хорор и фантастику, писац Борис Мишић је открио у детињству и планинским врховима. Објавио је књиге Вила шаторица, Небеска звона и Срце Динаре. Мишићеве приче заступљене су бројним тематским зборницима, а поједине су преведене на словеначки језик.

Борис Мишић писац фантастике и магичног реализма

Бранка Селаковић, КР Кордун - Београд, 25. 03. 2022.

Борисе, одакле интересовање за фантастику?

Одувек сам волео природу, а мислим да је фантастика најтешње повезана са природом. Планине, шуме, брда, реке, крију мистерије и тајне, мислим да се управо у контакту с природом јавила и моја жеља за фантастичним. Прве књиге из домена фантастике које сам прочитао, и које су учврстиле моју љубав према истој, биле су Звезда Кец, Господар прстенова, Хронике Томаса Ковенанта, Задужбина, Богови лично... каснијесу дошли и хорори Стивена Кинга: ИТ, Талисман, Исијавање, Потпаљивачица...

Колико читаоци познају предања и мистична бића ових простора?

Мало да похвалим читаоце - генерално су читаоци фантастике врло образовани. Имају широка интересовања, поред неког општег знања итекако добро познају и митологију и историју, како света, тако и наших простора.

Када се спомену виле, вампири, вукодлаци, најчешће им се приписују негативне

особине, али то не мора да буде тако.

У мојим причама виле су позитивна бића. Танка је линија између виле и вештице. Нпр. чаробница Даца која се појављује у неким мојим причама има и добрих и лоших страна, вилинског и вештичјег. Мислим да све зависи од контекста и развоја приче, није нужно да увек улоге буду једне те исте. У већини случајева избегавам класичне ''монструме'', зло више видим у људским поступцима, у људској психи, слутњама, наговештајима... Један од мојих главних негативаца, у збирци Небеска звона, Сиви Господар и нема тело, нити облик. Поседује само Глас разорне снаге удаљен еонима и трилионима година и километара од нас. Ако их и користим, вампире и слична створења пре видим као продукт скривених страхова и средство којим се успешније може дочарати стање психе, него као неког монструма који ће учинити причу језивом или ефектном.

У вашим причама се преплићу елементи хорора и фантастике, смештени у ратна

збивања, а увођењем натприродних бића, чини се да деконструишете савест војника,

али и делите прваду.

У суштини, избегавам да делим правду и кривицу. Ионако и не верујем превише у људску правду, нити мислим да је има у свету, да не наводим сад примере, безброј их је. Верујем у божанску правду. Мало у шали, а мало и у збиљи, кажем да су моје књиге нека врста самотерапије, да помоћу њих покушавам да се измирим сам са собом и са светом, да прихватим да нам се десило много тога болног и прилично  незаслуженог, али да у животу има још много лепих ствари и тренутака. Рат је ужасна патологија, психички и ментално је чак и много тежи од самих физичких напора којима је човек у њему изложен. Можда писањем покушавам да га победим и нађем неко смирење. Не осуђујем. Живот је превише кратак да би у себи накупљали мржњу, бес, фрустрацију, тугу.

На порталу Књижевне радионице Кордун, објављен је циклус Ваших прича из којих

се дознаје подоста о предањима Балкана. Колико су приче које сте чули у детињству

утицале на Ваш рад?

Слушао сам много прича у детињству, највише о вилама. Било је и прича о Змијару - човеку који влада змијама и разуме њихов језик. Али не држим се строго неких ''канона'' и само онога што сам чуо и шта је у традицији. Сматрам да писац треба да створи свој, аутохтони свет. Наравно, на постојећим основама, ја сам узео ту основу и измислио и изградио властиту митологију. У суштини, она је одраз Природе мог краја. Одрастао сам у селу које се налази испод планине високе хиљаду шесто педесет метара, са чијег врха се види Јадранско море и острва. Преко поља, три километра од моје куће налази се друга планина идентичне висине. Голим оком се могу на хоризонту видети врхунци Шатор планине и Динаре. Високе планине, ливаде, поља, високе шуме, пећине, планинска језера - такав амбијент вас просто позива да га населите разним бићима и силама. Али не заустављам се само на локалном. Инспиришу ме и планине у западној Србији, Хомоље, Дунав, Фрушка гора - митско, чаробно и необично је буквално свуда око нас, само треба посегнути за њим.

Да ли је овдашња жанровска литература препозната у свету?

Ми смо мала земља, без великог утицаја у свету, са језиком који говори свега десетак или петнаестак милиона људи  ако ту убројим и регион који нас свакако разуме, тако да је тешко очекивати не знам какав успех и пробојност. То нема везе ни са нашим квалитетом, чак мислим да за нашу величину и број становника, имамо врло квалитетну жанровску књижевност. Реалност је таква да је тешко, мали смо, слабо видљиви, преводи су ужасно скупи, да би се нешто опипљивије постигло треба поред квалитетног дела и изванредан превод, агент за тржиште, а све то страшно пуно кошта, већина нема могућности да то плати и одустаје на старту. Ипак треба поменути да је доктор Зоран Живковић добио Светску награду за фантастику, за своје дело Библиотека, чиме се наша жанровска књижевност трајно уписала у анале светске фантастике. Мислим да је највећа грешка што већина наших писаца који и покушају у иностранству, то покушавају на Западу. Шансе да ће вас неко запазити у САД и Британији међу буквално десетинама хиљада књига те тематике, су заиста на нивоу статистичке грешке, ма како да сте квалитетни. Ако икад покушам нешто у иностранству, пробаћу то на Истоку. Ближи су нам и ментално и културно и тематски, а и тамо има већих и великих тржишта. Али мислим да пре свега и прво треба изградити добру позицију код куће.

Ко су водећи мајстори жанра?

Имамо много квалитетних аутора, поменућу домаће писце (страни су већ довољно изрекламирани), па их потражите: Игор Иванишевић, Реља Антонић, Саша Робник, Небојша Петковић, Горан Скробоња, Владимир Лазовић, већ поменути Зоран Живковић, Александар Тешић, Младен Ђорђевић, Милош Петковић, покојни Радослав Славнић (пронађите његове приче у збиркама и часописима, сјајне су). Има заиста много добрих писаца. Од Живковића све, посебно Четврти круг и Библиотека. Од Владимира Лазовића дело Соколар - ту су буквално садржани сви жанрови и поджанрови домаће фантастике. Нешто најбоље што сам скоро прочитао од домаће фантастике су Језава (Младен Милосављевић), фолклорна фантастика, и Књига одраза (Милош Михаиловић), па рецимо нека врста лавкрафтијанског хорора али са врло специфичним ауторским печатом. Топло препоручујем обе књиге.

Контакт са аутором и његовим радовима кликом на слике 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: