detalj slike: KRK Art dizajn

 ZAJEDNIČKO OGLEDALO

(Odlomak 4-5 iz Studije : „Fosili tajne na obelisku snova“)

Uspostavljanjem interaktivnih odnosa između slike i reči,   širi se polje umetničkih prezentacija, kroz mnogostruke efekte. Stvara se posebna vrsta veze između dve vrste umetnosti (književnosti i slikarstva) koja se kristalizuje u formu zajedničkog ogledala, u kome se ogleda umetnost u umetnosti, prijateljstvo u prijateljstvu, eksperiment u eksperimentu, život u životu, život u smrti i smrt u životu, reč u slici i slika u reči, i na kraju, trenutak u večnosti i večnost u trenutku.

Na tom ogledalu prelamaju se i reflektuju i odblesci sa čuvene Borhesove kugle, koja je takođe neka vrsta ogledala u kome se ogleda ceo univerzum. Ta kugla, koju Borhes imenuje kao „Alef“, tačka je u koju se slivaju sve tačke, mesto u kome se sastaju sva mesta, tako raspoređena da se mogu videti iz svakog ugla. Drugim rečima, kroz tu kuglu prolazi ceo svemir, pa je onda i sasvim razumljivo što je ona, pored ostalog, i „mikrokosmos alhemičara i kabalista“.

Svakako da bi odraz na tom ogledalu bio nepotpun i nedovoljno svetao, bez komplementarne svetlosti i plavetnila iz stihova   velikog putnika kroz predele „među javom i med snom“, letača koji je leteo kroz srpsko pesništvo između „zlatokrilih himnografa“ i sadio vrtove u oblacima. Dodirnuvši onu „najvišu i najsjajniju tačku“, tačku u kojoj „svih vremena razlike ćute“, on je „nadzemaljskim oktavama otpojao službu na svojoj svetotajnoj svadbi...“ I „svoje venčanje“ je sa nevestom sa dva rodoslova, nebeskim i zemaljskim, „pretvorio u venčanje neba i zemlje, jave i sna, života i smrti“.

Reč je, naravno, o autoru božanstvene poeme „ Santa Maria della Salute”, Lazi Kostiću.

Milenko Pajić¹  ova dva genija srpskog pesništva,Vaska Popu i Lazu Kostića, ne upoređuje jer je bilo kakva komparacija  nesvrsishodna, već ih, kako sam kaže, predstavlja kao dva kulturna fenomena, koji svojim delima premošćuju vekove. Laza Kostić je premostio XIX i XX vek , a Vasko Popa, po svemu sudeći, loptu svojih poetskih krugova dokotrljaće iz XX u XXI vek i uroniti u vode postmoderne.

Kostićeva „Plava kutija“, u kojoj Bog drži blago svog zanata, dete svoga uma –  Zemlju, i ostale dragocenosti, imaginativni je okvir, sličan Popinoj Maloj kutiji². Pošto je više aluzivno uokvirena, samo simbolično naglašena, mogla bi biti prototip za temeljno oblikovanu, raskošnim detaljima ukrašenu, magijom i čarolijom oživljenu, Popinu Malu kutiju.

Obe kutije, i ona plava (Kostićeva), i ova inovirana i pretvorena u čudo (Popina), imaju za osnov polazni element Šejkinih Sazvežđa malih predmeta: p r a z a n   k v a d r a t.

Kod Šejke je to onaj obris koji ostaje posle nestanka i smrti predmeta, koje će on u odsustvu tih predmeta napuniti zapamćenim ili svojom vizijom oblikovanim biografijama, a kod oba pesnika taj geometrijski obris je idealan oblik u koga se može upakovati tajna, magija, svet, život, čudo, san, reč. Može se složiti kutija u kutiju, a da ne zauzimaju veliki prostor. Može se takođe preslagati i prepakivati, menjati unutrašnji prostor i sadržaj, i, što je najvažnije, može se zaključati i spakovati na neko tajno mesto, sa svojim velikim blagom, koje će vešti tragaoci za tajnama opet pronaći, pakovati svoje sadržaje, dodati svoje blago, i opet ostaviti novim tragaocima. Tako je obezbeđen dug i uvek novi život ovom dragocenom oduhovljenom predmetu, koji može biti lirsko biće, čudo, lavirint, rebus, obična stvar, kutija u kutiji, svet u svetu, nedokučiva zagonetka „Koja u svojoj praznini drži/Ceo celcati svet“.

_______________

1. Vasko Popa: „Mala kutija“ (izbor pesama i pogovor Milenko Pajić), Nolit Beograd & Žiravac, Požega, 2004.

2. Rukovodeći se istim principom posmatranja i osmatranja kretanja energija iz omekšanih tkiva, dalijevski rastočenih i razmekšanih toliko da se iz njihove supstance mogu praviti „sirevi vremena i prostora“, Milenko Pajić oblikuje i slaže poetske dragulje Vaska Pope u novu Malu kutiju, koju je osmislio tako da se fluidni odblesci poetskih krugova iz raznih Popinih knjiga spajaju u srcu jedne, nove: Male kutije.

3. Milenko Pajić ( Beograd,  1950 – Požega 2015), bio je srpski pisac i likovni umetnik.

 Zastupljen je u antologijama savremene srpske fantastične i postmoderne proze i poezije u prozi.

Organizovao je deset samostalnih i više kolektivnih izložbi u jugoslovenskim i stranim galerijama. Objavio je 19 knjiga i priredio više izdanja  iz raznovrsnih i eksperimentalnih književnih žanrova.

PODELITE OVAJ TEKST NA: