детаљ слике: КРК Арт дизајн

 ЗАЈЕДНИЧКО ОГЛЕДАЛО

(Одломак 4-5 из Студије : „Фосили тајне на обелиску снова“)

Успостављањем интерактивних односа између слике и речи,   шири се поље уметничких презентација, кроз многоструке ефекте. Ствара се посебна врста везе између две врсте уметности (књижевности и сликарства) која се кристализује у форму заједничког огледала, у коме се огледа уметност у уметности, пријатељство у пријатељству, експеримент у експерименту, живот у животу, живот у смрти и смрт у животу, реч у слици и слика у речи, и на крају, тренутак у вечности и вечност у тренутку.

На том огледалу преламају се и рефлектују и одблесци са чувене Борхесове кугле, која је такође нека врста огледала у коме се огледа цео универзум. Та кугла, коју Борхес именује као „Алеф“, тачка је у коју се сливају све тачке, место у коме се састају сва места, тако распоређена да се могу видети из сваког угла. Другим речима, кроз ту куглу пролази цео свемир, па је онда и сасвим разумљиво што је она, поред осталог, и „микрокосмос алхемичара и кабалиста“.

Свакако да би одраз на том огледалу био непотпун и недовољно светао, без комплементарне светлости и плаветнила из стихова   великог путника кроз пределе „међу јавом и мед сном“, летача који је летео кроз српско песништво између „златокрилих химнографа“ и садио вртове у облацима. Додирнувши ону „највишу и најсјајнију тачку“, тачку у којој „свих времена разлике ћуте“, он је „надземаљским октавама отпојао службу на својој светотајној свадби...“ И „своје венчање“ је са невестом са два родослова, небеским и земаљским, „претворио у венчање неба и земље, јаве и сна, живота и смрти“.

Реч је, наравно, о аутору божанствене поеме „ Santa Maria della Salute”, Лази Костићу.

Миленко Пајић¹  ова два генија српског песништва,Васка Попу и Лазу Костића, не упоређује јер је било каква компарација  несврсисходна, већ их, како сам каже, представља као два културна феномена, који својим делима премошћују векове. Лаза Костић је премостио XIX и XX век , а Васко Попа, по свему судећи, лопту својих поетских кругова докотрљаће из XX у XXI век и уронити у воде постмодерне.

Костићева „Плава кутија“, у којој Бог држи благо свог заната, дете свога ума –  Земљу, и остале драгоцености, имагинативни је оквир, сличан Попиној Малој кутији². Пошто је више алузивно уоквирена, само симболично наглашена, могла би бити прототип за темељно обликовану, раскошним детаљима украшену, магијом и чаролијом оживљену, Попину Малу кутију.

Обе кутије, и она плава (Костићева), и ова иновирана и претворена у чудо (Попина), имају за основ полазни елемент Шејкиних Сазвежђа малих предмета: п р а з а н   к в а д р а т.

Код Шејке је то онај обрис који остаје после нестанка и смрти предмета, које ће он у одсуству тих предмета напунити запамћеним или својом визијом обликованим биографијама, а код оба песника тај геометријски обрис је идеалан облик у кога се може упаковати тајна, магија, свет, живот, чудо, сан, реч. Може се сложити кутија у кутију, а да не заузимају велики простор. Може се такође преслагати и препакивати, мењати унутрашњи простор и садржај, и, што је најважније, може се закључати и спаковати на неко тајно место, са својим великим благом, које ће вешти трагаоци за тајнама опет пронаћи, паковати своје садржаје, додати своје благо, и опет оставити новим трагаоцима. Тако је обезбеђен дуг и увек нови живот овом драгоценом одуховљеном предмету, који може бити лирско биће, чудо, лавиринт, ребус, обична ствар, кутија у кутији, свет у свету, недокучива загонетка „Која у својој празнини држи/Цео целцати свет“.

_______________

1. Васко Попа: „Мала кутија“ (избор песама и поговор Миленко Пајић), Нолит Београд & Жиравац, Пожега, 2004.

2. Руководећи се истим принципом посматрања и осматрања кретања енергија из омекшаних ткива, далијевски расточених и размекшаних толико да се из њихове супстанце могу правити „сиреви времена и простора“, Миленко Пајић обликује и слаже поетске драгуље Васка Попе у нову Малу кутију, коју је осмислио тако да се флуидни одблесци поетских кругова из разних Попиних књига спајају у срцу једне, нове: Мале кутије.

3. Миленко Пајић ( Београд,  1950 – Пожега 2015), био је српски писац и ликовни уметник.

 Заступљен је у антологијама савремене српске фантастичне и постмодерне прозе и поезије у прози.

Организовао је десет самосталних и више колективних изложби у југословенским и страним галеријама. Објавио је 19 књига и приредио више издања  из разноврсних и експерименталних књижевних жанрова.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: