U MIMOHODU SA BRZIM PRUGAMA MODERNOG DOBA

(Momčilo Moca Minić, Komšije, Galaksijanis, Niš, 2020)

 

Pre tačno stotinu godina u Beču je svoju zlatnu deceniju svetske popularnosti započinjao austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf, Štefan Cvajg. Jedan od najlepših citata po kojima ga čovečanstvo pamti glasi: „Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo Satani, niti po svojim ostvarenjima Bogu“.

Ispisujući romansiranu biografiju svoga doba, ceo vek kasnije, slučajno ili ne upravo u Beču, srpski književnik Momčilo Moca Minić stvara i roman Komšije. Naizgled drugačiji od svega što je autor do sada napisao, jednostavnog naslova, bez tendencije da zaintrigira pažnju književne javnosti, ovaj roman baca rukavicu prividnim vrednostima modernog društva. Već posle nekoliko strana biva jasno da će Komšije veoma dugo ostati na megdanu savremene književne reči.

Samim svojim početkom ovaj roman gradi vezu sa distopijskim romanom njegovog američkog savremenika Reja Bredberija (nekim slučajem rođenog iste one Cvajgove zlatne 1920. godine) Farenhajtom 451. Razlika je samo u tome što su glavni junaci Minićevih Komšija jedna srpska porodica (bilo koja) iz jednog srpskog grada (bilo kojeg) i što ekran ostaje na marginama početka. Živote mladog bračnog para tiho i polako u daljem toku romana vode životinje, ali ne po analogiji sa  Životinjskom farmom  Džordža Orvela. Minićeva alegorijska nit u Komšijama iskonski je ponikla na dositejevskom basnonasleđu. Njegovi junaci, psi Lena i Roki, i mačke, Cica i Micko, nadasve su prosvetiteljski misionari u dobu kojem preti samoutamničenje u maratonskoj trci za „uspehom“. Ovaj roman otvara temeljna pitanja smisla života danas i njegove izvesnosti u budućnosti, stavljajući suštastvo uspeha u paralelu sa večnošću, a tu sve ima svoj početak i svoj kraj, svoje ishodište i ushodište, „protiv prirode se nije moglo“ – kaže autor na kraju romana.

U dubljoj analizi ovog, po mnogo čemu i psihološkog romana (koji svoje korene ima upravo u epohi prosvetiteljstva), put izbavljenja ima svoj gradacijski uspon, od životnih situacija u koje ih dovode životinje, preko životnog iskustva baka Mare (koja je direktni oponent naletu modernih normi postojanja) sve do teoloških vrednosti pravoslavlja (kojem junaci romana svojim rođenjem pripadaju). Kada uzmemo u obzir činjenicu da autor ovog romana generacijski pripada vremenu kojem se nameće izbor globalizacije, a poreklom starom i stradalnom srpskom narodu, gotovo je nemoguće oteti se utisku da iz njega progovara Dositejeva pesma „Vostani Serbije“ (u spletu slučajnih podudarnosti i sama nastala u Beču, 1804).

Pitanje sreće u ovom romanu nalik je onoj narodnoj priči o Svetom Savi iseljaku bez sreće. Kao što Sv. Sava bogatom seljaku, na pitanje: Gde je moja sreća?, odgovara: Naći ćeš je u sebi samom, tako je i Minićevi junaci na kraju romana pronalaze. U sebi samima, u anđeoskoj lepoti i radosti porodičnog života, oličenoj u novorođenoj Milici. Nije slučajno najmlađa junakinja romana dobila jedno od najdražih srpskih imena, ime Lazareve Milice, carice Milice. Komšije nisu istorijski roman, ali jesu sociološki, jesu alegorija opstanka malog srpskog naroda u kulturološkoj najezdi globalizma. Opstanka sopstva u mikrokosmosu pravoslavlja i vekovima utemeljenih porodičnih vrednosti, malog, poštenog, bogobojažljivog i u svemu tome istinski srećnog čoveka.

Nisu Lena i Roki ni približno srećni, u svom velikom, lepom dvorištu sa fontanom i u izobilju pseće hrane, kao što su srećni Cica i Micko, tri puta dnevno na hlebu, ali po ceo dan okruženi bakinom ljubavlju. Lena i Roki su usamljeni, njihovi vlasnici, uspešni intelektualci, po ceo dan su na poslu. Autor čak pravi otvorenu paralelu sa odrastanjem dece danas: „Seti se svoje dece negde u instranstvu. Sigurno i oni tako od jutra do mraka. Pade joj napamet kako su joj unučići po nekim školama i dnevnim boravcima. Kako malo vremena provode sa  tatom i mamom.  Nije to dobro, bila je sigurna  baka“.  

Tako Komšije postaju roman svih generacija, današnja deca bi se u njemu i te kako prepoznala, ali i (vrlo namenski, didaktički) pronašla modele izlaska iz mnogih zamki sopstvenog odrastanja. Roditelji bi se (uz malo izdvojenog vremena) nad ovim romanom i te kako zamislili i usporili. Epizode o moćnim automobilima, velikim brzinama, motorima, sve do Mickove nesreće suštinske su opomene. Vek u kojem živimo od starta je krenuo neuhvatljivom brzinom, Mira i Jova na početku romana ne stižu da se poigraju sa Lenom, da je pomaze, baka je svesna da su njeni unučići tamo negde u svetu usamljeni, što nadomeštaju drugom lošom krajnošću, divljom slobodom tih nekoliko dana na odmoru. Veku sa nedostatkom vremena hronično nedostaje ljubavi, pažnje i saosećanja prema bližnjem svom, a mala srpska porodica se tu našla u procepu savremenih svetskih tokova (merila uspeha) i tradicionalnih porodičnih i religioznih vrednosti.

Kao po starom dijalektičkom pravilu o brzonogom Ahileju koji ne uspeva da stigne sporu kornjaču (i tako u beskraj) i u ovom romanu su se brzonogi ljudi prilagodili sporim životnim tokovima svojih ljubimaca i mnogo spasonosnih  pouka izvukli iz tog suživota. Otvaraju Komšije i pitanja slobode i pripadanja, želje za odlaskom, koji nosi mnoštvo neizvesnosti, kako za životinje, tako i za ljude i s druge strane lepotu i bezbrižnost rodnog praga, doma. Iz toga se otvara pitanje opreznosti, neminovnosti, ali i zamki odrastanja. Konačno i pitanje ljubavi, o kojoj se predstava bitno menja od početka do kraja romana. Od trivijalnog večnog zapleta „serija“ – očaj lepe i prevarene junakinje – do hrišćanski, etički, zrelog utemeljenja odnosa dvoje mladih ljudi u stvarnom životu.

Konačno, sam naslov romana Komšije metafora je hrišćanski utemeljenog „bližnjeg svog“. Iako generacijski veoma različite, Mira i baka kao prve komšinice sklapaju divno i dirljivo prijateljstvo. Naizgled sasvim nemoguće prijateljstvo između pasa i mačaka takođe nastaje u komšijskom okruženju. Ljudi i životinje su po mnogo čemu slični, pa i po upućenosti na svoje bližnje, a kada je porodica daleko ili je uopšte nema, tu su komšije, oni koji žive prvi do nas, i u dobru i u zlu.

Komšije su po svim svojim karakteristikama savremeni roman, kratke forme, na mestima čehovljevski jezgrovit u karakterizaciji likova, na mestima otvaraju prostor sugestiji sveznajućeg pripovedača. Iako su mnoge scene doživljaja životinja veoma detaljno opisane, radnja teče brzo, hronološki, bez digresija i retardacija. Jezik je prohodan, pitak, savremen, a upravo dijalozi imaju veliku ulogu u karakterizaciji likova. Zanimljivo je da se isti efekat veoma često postiže i pogledom, kako ljudi, tako i životinja.

Tematski utemeljen u svakodnevnom životu običnih ljudi i njihovih ljubimaca, ovaj roman idejno nosi veličanstvenu, oplemenjujuću poruku povratka prirodi i veri, kao jedinom izlazu čovečanstva iz zahuktale moćne brzine vremena koja briše sve pred sobom, i smisao, i sreću, i sam život. A Momčilo Moca Minić dostojanstveno staje u red onih autora današnjice koji svojimostvarenjima čoveka približavaju Bogu.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: