У МИМОХОДУ СА БРЗИМ ПРУГАМА МОДЕРНОГ ДОБА

(Момчило Моца Минић, Комшије, Галаксијанис, Ниш, 2020)

 

Пре тачно стотину година у Бечу је своју златну деценију светске популарности започињао аустријски писац, драматург, новинар и биограф, Штефан Цвајг. Један од најлепших цитата по којима га човечанство памти гласи: „Никада се до наших дана човечанство као свеукупност није својим држањем више приближило Сатани, нити по својим остварењима Богу“.

Исписујући романсирану биографију свога доба, цео век касније, случајно или не управо у Бечу, српски књижевник Момчило Моца Минић ствара и роман Комшије. Наизглед другачији од свега што је аутор до сада написао, једноставног наслова, без тенденције да заинтригира пажњу књижевне јавности, овај роман баца рукавицу привидним вредностима модерног друштва. Већ после неколико страна бива јасно да ће Комшије веома дуго остати на мегдану савремене књижевне речи.

Самим својим почетком овај роман гради везу са дистопијским романом његовог америчког савременика Реја Бредберија (неким случајем рођеног исте оне Цвајгове златне 1920. године) Фаренхајтом 451. Разлика је само у томе што су главни јунаци Минићевих Комшија једна српска породица (било која) из једног српског града (било којег) и што екран остаје на маргинама почетка. Животе младог брачног пара тихо и полако у даљем току романа воде животиње, али не по аналогији са  Животињском фармом  Џорџа Орвела. Минићева алегоријска нит у Комшијама исконски је поникла на доситејевском баснонаслеђу. Његови јунаци, пси Лена и Роки, и мачке, Цица и Мицко, надасве су просветитељски мисионари у добу којем прети самоутамничење у маратонској трци за „успехом“. Овај роман отвара темељна питања смисла живота данас и његове извесности у будућности, стављајући суштаство успеха у паралелу са вечношћу, а ту све има свој почетак и свој крај, своје исходиште и усходиште, „против природе се није могло“ – каже аутор на крају романа.

У дубљој анализи овог, по много чему и психолошког романа (који своје корене има управо у епохи просветитељства), пут избављења има свој градацијски успон, од животних ситуација у које их доводе животиње, преко животног искуства бака Маре (која је директни опонент налету модерних норми постојања) све до теолошких вредности православља (којем јунаци романа својим рођењем припадају). Када узмемо у обзир чињеницу да аутор овог романа генерацијски припада времену којем се намеће избор глобализације, а пореклом старом и страдалном српском народу, готово је немогуће отети се утиску да из њега проговара Доситејева песма „Востани Сербије“ (у сплету случајних подударности и сама настала у Бечу, 1804).

Питање среће у овом роману налик је оној народној причи о Светом Сави исељаку без среће. Као што Св. Сава богатом сељаку, на питање: Где је моја срећа?, одговара: Наћи ћеш је у себи самом, тако је и Минићеви јунаци на крају романа проналазе. У себи самима, у анђеоској лепоти и радости породичног живота, оличеној у новорођеној Милици. Није случајно најмлађа јунакиња романа добила једно од најдражих српских имена, име Лазареве Милице, царице Милице. Комшије нису историјски роман, али јесу социолошки, јесу алегорија опстанка малог српског народа у културолошкој најезди глобализма. Опстанка сопства у микрокосмосу православља и вековима утемељених породичних вредности, малог, поштеног, богобојажљивог и у свему томе истински срећног човека.

Нису Лена и Роки ни приближно срећни, у свом великом, лепом дворишту са фонтаном и у изобиљу псеће хране, као што су срећни Цица и Мицко, три пута дневно на хлебу, али по цео дан окружени бакином љубављу. Лена и Роки су усамљени, њихови власници, успешни интелектуалци, по цео дан су на послу. Аутор чак прави отворену паралелу са одрастањем деце данас: „Сети се своје деце негде у инстранству. Сигурно и они тако од јутра до мрака. Паде јој напамет како су јој унучићи по неким школама и дневним боравцима. Како мало времена проводе са  татом и мамом.  Није то добро, била је сигурна  бака“.  

Тако Комшије постају роман свих генерација, данашња деца би се у њему и те како препознала, али и (врло наменски, дидактички) пронашла моделе изласка из многих замки сопственог одрастања. Родитељи би се (уз мало издвојеног времена) над овим романом и те како замислили и успорили. Епизоде о моћним аутомобилима, великим брзинама, моторима, све до Мицкове несреће суштинске су опомене. Век у којем живимо од старта је кренуо неухватљивом брзином, Мира и Јова на почетку романа не стижу да се поиграју са Леном, да је помазе, бака је свесна да су њени унучићи тамо негде у свету усамљени, што надомештају другом лошом крајношћу, дивљом слободом тих неколико дана на одмору. Веку са недостатком времена хронично недостаје љубави, пажње и саосећања према ближњем свом, а мала српска породица се ту нашла у процепу савремених светских токова (мерила успеха) и традиционалних породичних и религиозних вредности.

Као по старом дијалектичком правилу о брзоногом Ахилеју који не успева да стигне спору корњачу (и тако у бескрај) и у овом роману су се брзоноги људи прилагодили спорим животним токовима својих љубимаца и много спасоносних  поука извукли из тог суживота. Отварају Комшије и питања слободе и припадања, жеље за одласком, који носи мноштво неизвесности, како за животиње, тако и за људе и с друге стране лепоту и безбрижност родног прага, дома. Из тога се отвара питање опрезности, неминовности, али и замки одрастања. Коначно и питање љубави, о којој се представа битно мења од почетка до краја романа. Од тривијалног вечног заплета „серија“ – очај лепе и преварене јунакиње – до хришћански, етички, зрелог утемељења односа двоје младих људи у стварном животу.

Коначно, сам наслов романа Комшије метафора је хришћански утемељеног „ближњег свог“. Иако генерацијски веома различите, Мира и бака као прве комшинице склапају дивно и дирљиво пријатељство. Наизглед сасвим немогуће пријатељство између паса и мачака такође настаје у комшијском окружењу. Људи и животиње су по много чему слични, па и по упућености на своје ближње, а када је породица далеко или је уопште нема, ту су комшије, они који живе први до нас, и у добру и у злу.

Комшије су по свим својим карактеристикама савремени роман, кратке форме, на местима чеховљевски језгровит у карактеризацији ликова, на местима отварају простор сугестији свезнајућег приповедача. Иако су многе сцене доживљаја животиња веома детаљно описане, радња тече брзо, хронолошки, без дигресија и ретардација. Језик је проходан, питак, савремен, а управо дијалози имају велику улогу у карактеризацији ликова. Занимљиво је да се исти ефекат веома често постиже и погледом, како људи, тако и животиња.

Тематски утемељен у свакодневном животу обичних људи и њихових љубимаца, овај роман идејно носи величанствену, оплемењујућу поруку повратка природи и вери, као једином излазу човечанства из захуктале моћне брзине времена која брише све пред собом, и смисао, и срећу, и сам живот. А Момчило Моца Минић достојанствено стаје у ред оних аутора данашњице који својимостварењима човека приближавају Богу.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: