detalj slike: KRK Art dizajn

VASKESIU LEJK   

Dr. Simo Jelača   

Porodično putovanje u Kanadu organizovali smo u Novom Sadu, planirali smo nekoliko poseta i krenuli na put sa našim devojčicama, koje su tada bile, Staša 13, a Maja 9 godina. Ekonomska kriza u Jugoslaviji već se počela osećati, mada smo mi još tada bili relativno dobro. Karte smo kupili do Toronta, i našu prvu posetu planirali kod Leslia Pali, sa kojim sam ja više godina sarađivao na stručnom planu. Iznenadilo nas je saznanje da je Lesli u međuvremenu doživeo šlog i postao nepokretan, a kako ga je supruga Lela još pre toga bila napustila, on se našao sa svojom prvom suprugom Marijom i stanovali su u stanu. Kuću, koju su imali izgubili su, sve im je krenulo naopako.

Odmah, nakon našega dolaska, ja sam Lesliu pomogao da obavi neke stručne posete, vozio sam ga njihovim autom, ali je sve to postalo za nas prilična mora.

Nakon dva dana, javili smo se poznanicima sa kojima smo ranije održavali kontakte, Stojanu i Lidiji Stojanović, koji su nas odvezli kod sebe u novu kuću. Stojan je tada radio u nuklearki, u Pikeringu, nedaleko od Toronta. Kod njih nam je bilo lepo, opustili smo se, a devojčice su našle zabavu sa njihovim kćerkama, koje su im bile vršnjakinje. Predveče smo svakoga dana izlazili u obližnje parkove, iznad jezera Ontarija. Odatle smo imali lep pregled celokupne okoline, a pri lepom i vedrom vremenu, videla se i obala Amerike, na suprotnoj strani jezera Ontarija.

Devetnaestog Jula, na dan moga zvaničnog rođendana, otputovali smo iz Toronta za Vinipeg, kod dr Valtera Bušuka. A kako su on i supruga mu bili na vikendici, mi smo svratili u posetu kod dr Isidora Hlinke, moga mentora za doktorat, a on je zatim nas smestio u hotel i telefonirao Bušuku gde se nalazimo. Sutradan, u neko doba dana, stigli su Bušukovi sa vikendice i pokupili nas iz hotela. Kod njih u kući imali smo udoban smeštaj, a Volter je tada radio, volonterski, kao Prorektor Manitoba univerziteta. Bio je pre toga zvanično penzionisan, pa je radio samo koliko sati je imao potrebe. Meni je dao svoj auto, kojim sam ga ja odvozio na posao i vraćao, a u međuvremenu vozio sam svoju porodicu u obilazak Vinipega. Kako je naša starija kćerka Anastasija (zvana skraćeno Staša) rođena u Vinipegu, to smo želeli da i njima dvema pokažemo Vinipeg, Stašin rodni gdar, u kome sam ja proveo dve godine. Obišli smo čuveni park oko reke Asinaboe, tamošnji mol i posetili naše prijatelje, iz perioda moga studijskog rada, i obišli bolnicu, u kojoj je Staša rođena.. Sa Volterom Bušuk i njegovom suprugom proveli smo i tri dana u njihovoj vikendici i kupali se u jezeru Vinipeg. Kod Bušuka smo ukupno proveli dvanaest dana, i zaista smo se svi osećali prijatno, družili smo se sa dobrim davnašnjim prijateljima.

Od saradnika sa kojima sam radio dok sam radio eksperimente za doktorsku disertaciju, posetili smo Dr Kita Tiplsa, kod kuće, koji je u to vreme bio direktor instituta Grein Reserč Laboratori, vodio nas je i na ručak, i zatim posetili mog tehničara Freda Kuzinu, koji je u međuvremenu bio potpuno oslepeo. Prilikom boravka u Fredovoj kući Fred nas nije mogao videti, ali je svakoga od nas poznao po glasu.

Istoga dana, posle posete Fredu, Tipls nas je odvezao u obližnje mesto da posetimo i moga tehničara Boba MkLeod, koji je imao novu kuću, živeo sam, nikada se nije ženio, imao je avion i sportski auto. Bob je mene provozao avionom, a Bosa i devojčice nisu želele, pošto je Bobov avion bio samo dvosed. Devojčice su se bojale da lete same sa Bobom.

Iz Vinipega smo putovali za Saskatun, autobusom Greihound, kod naše koleginice sa fakulteta Miljane Janković i njenog supruga Stojana. Iz Vinipega smo krenuli u večernjim satima, baš kada su se palila ulična svetla, što je ostavljalo prijatan utisak, a u Saskatun smo stigli u jutarnjim satima, kada su se tamošnja svetla upravo gasila. Na stanici nas je dočekao Stojan, koji je tih godina radio kao taksista, mada je bio agronom, ali nije našao odgovarajuće zaposlenje u struci. Nakon provedenih tri dana sa njima i njihovom decom, Zoranom i Lidijom, Stojan je rentirao kombi auto, sa kojim smo svi, nas osmoro, otputovali na sever, na jezero Vaskesiu, udaljeno oko 300 km. Na putu smo prošli kroz gradić Princ Albert, rodno mesto kanadskog Praj Ministra Džona Difenbekera.

Jezero Vaskesiu okruženo je nepreglednim, gustim šumama, a voda u jezeru je bistra kao suza i veoma hladna. Voda iz jezera se može piti, ali nije baš prijatna za kupanje. U okolini jezera ima indijanskih kuća, ambijent je pravi, kao onaj koji smo nekada čitali u knjizi ‘’Blago srebrnog jezera’’. Kamp na jezeru je dobro organizovan, pripremljen za posete medveda tokom noći, sa svim upozorenjima i instrukcijama za turiste kako da se ponašaju i čega da se klone. Skrenuta nam je pažnja da ne ostavljamo hranu izvan šatora, a ako noću čujemo medvede, da ne reagujemo. Oni dođu, traže hranu i odu. I zaista, mi smo jednoga čuli da hoda i prevrće neke kontejnere. Ujutro, službenici kampa sve to očiste i život se nastavlja. Veoma prijatno za sećanja.

Na povratku sa jezera Vaskesiu za Saskatun, svratili smo kod Miljaninog i Stojanovog prijatelja Boba, koji je živeo na ranču i radio kao samostalni agronom na svome posedu, od oko 350 hektara zemlje. Bob je inače iz Kragujevca, taj ranč je kupio i sam je sve obrađivao, sejao je uglavnom pšenicu i za njeno čuvanje imao tri metalne siloske ćelije. Imao je na ranču i oko 40 krava, a oko kuće je gajio za sopstvenu ishranu sva potrebna povrća. Uz sve to, još je imao vremena i da drži nastavu iz biologije u lokalnoj školi. Nas je sve to oduševilo, kako je moguće da sve to radi samo jedan čovek, razmišljali smo da bi to kod nas radio jedan OOUR. Bob je imao sve potrebne mašine za kompletnu obradu svoga poseda. Bobova supruga Frensis, poreklom je iz Češke, radila je u Saskatunu u gradskoj biblioteci, a tokom vikenda provodima vreme kod Boba. Tokom zime oboje su živeli u gradu, a Bob je imao sistem samo-ishrane krava, koje on od početka nije muzao.

Vraćajući se od Boba, uveče, gledali smo polarnu svetlost i zaista smo u tome uživali. Te večeri vratio se i Bob u grad, a sutradan on je nas, goste, vozio u posetu indijanskom rezervatu, koji je bio oko 20 km udaljen od Saskatuna. Tamo smo se sastali sa jednim od rukovodilaca rezervata, koji nam je odgovarao na sva naša pitanja. Objasnio nam je da je rezervat ograđen žicom, sa gornje strane je šuma, a sa donje neka močvara. U rezervatu je živelo oko četrdeset porodica, imali su obdanište i školu do šestog razreda. Indijancima je po njihovom instinktu nedostajao lov i ribolov, oni su se u rezervatu osećali kao u zatvoru. Beli čovek im je uveo struju, telefon i demokratiju. Svoga poglavicu birali su na po tri godine i imao je pravo na još jednu reizbornost. I dok smo mi razgovarali sa poglavicom, jedan službenik je dremao za kompjuterom. Svi, oni u rezervatu postali su lenji, leti se pretežno izležavaju i čekaju poštara da im donese čekove za Velfer. Ostavili su mi tužan utisak.

Naša koleginica Miljana radila je u laboratoriji veterinarskog fakulteta i mi smo je jednoga dana posetili na radnom mestu. A kada smo se vraćali za Jugoslaviju i dok smo u aerodromu u Torontu čekali na naš let, pored nas je naišao američki glumac Эdi Salivan, koga sam prepoznao i pozdravio ga.

Zalazak sunca na Vaskesiu jezeru

PODELITE OVAJ TEKST NA: