детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВАСКЕСИУ ЛЕЈК   

Др. Симо Јелача   

Породично путовање у Канаду организовали смо у Новом Саду, планирали смо неколико посета и кренули на пут са нашим девојчицама, које су тада биле, Сташа 13, а Маја 9 година. Економска криза у Југославији већ се почела осећати, мада смо ми још тада били релативно добро. Карте смо купили до Торонта, и нашу прву посету планирали код Леслиа Пали, са којим сам ја више година сарађивао на стручном плану. Изненадило нас је сазнање да је Лесли у међувремену доживео шлог и постао непокретан, а како га је супруга Лела још пре тога била напустила, он се нашао са својом првом супругом Маријом и становали су у стану. Кућу, коју су имали изгубили су, све им је кренуло наопако.

Одмах, након нашега доласка, ја сам Леслиу помогао да обави неке стручне посете, возио сам га њиховим аутом, али је све то постало за нас прилична мора.

Након два дана, јавили смо се познаницима са којима смо раније одржавали контакте, Стојану и Лидији Стојановић, који су нас одвезли код себе у нову кућу. Стојан је тада радио у нуклеарки, у Пикерингу, недалеко од Торонта. Код њих нам је било лепо, опустили смо се, а девојчице су нашле забаву са њиховим кћеркама, које су им биле вршњакиње. Предвече смо свакога дана излазили у оближње паркове, изнад језера Онтарија. Одатле смо имали леп преглед целокупне околине, а при лепом и ведром времену, видела се и обала Америке, на супротној страни језера Онтарија.

Деветнаестог Јула, на дан мога званичног рођендана, отпутовали смо из Торонта за Винипег, код др Валтера Бушука. А како су он и супруга му били на викендици, ми смо свратили у посету код др Исидора Хлинке, мога ментора за докторат, а он је затим нас сместио у хотел и телефонирао Бушуку где се налазимо. Сутрадан, у неко доба дана, стигли су Бушукови са викендице и покупили нас из хотела. Код њих у кући имали смо удобан смештај, а Волтер је тада радио, волонтерски, као Проректор Манитоба универзитета. Био је пре тога званично пензионисан, па је радио само колико сати је имао потребе. Мени је дао свој ауто, којим сам га ја одвозио на посао и враћао, а у међувремену возио сам своју породицу у обилазак Винипега. Како је наша старија кћерка Анастасија (звана скраћено Сташа) рођена у Винипегу, то смо желели да и њима двема покажемо Винипег, Сташин родни гдар, у коме сам ја провео две године. Обишли смо чувени парк око реке Асинабое, тамошњи мол и посетили наше пријатеље, из периода мога студијског рада, и обишли болницу, у којој је Сташа рођена.. Са Волтером Бушук и његовом супругом провели смо и три дана у њиховој викендици и купали се у језеру Винипег. Код Бушука смо укупно провели дванаест дана, и заиста смо се сви осећали пријатно, дружили смо се са добрим давнашњим пријатељима.

Од сарадника са којима сам радио док сам радио експерименте за докторску дисертацију, посетили смо Др Кита Типлса, код куће, који је у то време био директор института Греин Ресерч Лаборатори, водио нас је и на ручак, и затим посетили мог техничара Фреда Кузину, који је у међувремену био потпуно ослепео. Приликом боравка у Фредовој кући Фред нас није могао видети, али је свакога од нас познао по гласу.

Истога дана, после посете Фреду, Типлс нас је одвезао у оближње место да посетимо и мога техничара Боба МкЛеод, који је имао нову кућу, живео сам, никада се није женио, имао је авион и спортски ауто. Боб је мене провозао авионом, а Боса и девојчице нису желеле, пошто је Бобов авион био само двосед. Девојчице су се бојале да лете саме са Бобом.

Из Винипега смо путовали за Саскатун, аутобусом Греихоунд, код наше колегинице са факултета Миљане Јанковић и њеног супруга Стојана. Из Винипега смо кренули у вечерњим сатима, баш када су се палила улична светла, што је остављало пријатан утисак, а у Саскатун смо стигли у јутарњим сатима, када су се тамошња светла управо гасила. На станици нас је дочекао Стојан, који је тих година радио као таксиста, мада је био агроном, али није нашао одговарајуће запослење у струци. Након проведених три дана са њима и њиховом децом, Зораном и Лидијом, Стојан је рентирао комби ауто, са којим смо сви, нас осморо, отпутовали на север, на језеро Васкесиу, удаљено око 300 км. На путу смо прошли кроз градић Принц Алберт, родно место канадског Прај Министра Џона Дифенбекера.

Језеро Васкесиу окружено је непрегледним, густим шумама, а вода у језеру је бистра као суза и веома хладна. Вода из језера се може пити, али није баш пријатна за купање. У околини језера има индијанских кућа, амбијент је прави, као онај који смо некада читали у књизи ‘’Благо сребрног језера’’. Камп на језеру је добро организован, припремљен за посете медведа током ноћи, са свим упозорењима и инструкцијама за туристе како да се понашају и чега да се клоне. Скренута нам је пажња да не остављамо храну изван шатора, а ако ноћу чујемо медведе, да не реагујемо. Они дођу, траже храну и оду. И заиста, ми смо једнога чули да хода и преврће неке контејнере. Ујутро, службеници кампа све то очисте и живот се наставља. Веома пријатно за сећања.

На повратку са језера Васкесиу за Саскатун, свратили смо код Миљаниног и Стојановог пријатеља Боба, који је живео на ранчу и радио као самостални агроном на своме поседу, од око 350 хектара земље. Боб је иначе из Крагујевца, тај ранч је купио и сам је све обрађивао, сејао је углавном пшеницу и за њено чување имао три металне силоске ћелије. Имао је на ранчу и око 40 крава, а око куће је гајио за сопствену исхрану сва потребна поврћа. Уз све то, још је имао времена и да држи наставу из биологије у локалној школи. Нас је све то одушевило, како је могуће да све то ради само један човек, размишљали смо да би то код нас радио један ООУР. Боб је имао све потребне машине за комплетну обраду свога поседа. Бобова супруга Френсис, пореклом је из Чешке, радила је у Саскатуну у градској библиотеци, а током викенда проводима време код Боба. Током зиме обоје су живели у граду, а Боб је имао систем само-исхране крава, које он од почетка није музао.

Враћајући се од Боба, увече, гледали смо поларну светлост и заиста смо у томе уживали. Те вечери вратио се и Боб у град, а сутрадан он је нас, госте, возио у посету индијанском резервату, који је био око 20 км удаљен од Саскатуна. Тамо смо се састали са једним од руководилаца резервата, који нам је одговарао на сва наша питања. Објаснио нам је да је резерват ограђен жицом, са горње стране је шума, а са доње нека мочвара. У резервату је живело око четрдесет породица, имали су обданиште и школу до шестог разреда. Индијанцима је по њиховом инстинкту недостајао лов и риболов, они су се у резервату осећали као у затвору. Бели човек им је увео струју, телефон и демократију. Свога поглавицу бирали су на по три године и имао је право на још једну реизборност. И док смо ми разговарали са поглавицом, један службеник је дремао за компјутером. Сви, они у резервату постали су лењи, лети се претежно излежавају и чекају поштара да им донесе чекове за Велфер. Оставили су ми тужан утисак.

Наша колегиница Миљана радила је у лабораторији ветеринарског факултета и ми смо је једнога дана посетили на радном месту. А када смо се враћали за Југославију и док смо у аеродрому у Торонту чекали на наш лет, поред нас је наишао амерички глумац Эди Саливан, кога сам препознао и поздравио га.

Залазак сунца на Васкесиу језеру

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: