detalj slike: KRK Art dizajn

USPAVANKA

Kada se smiraju i dubokom snu obraduju  ljudi i ptice,  pčele i leptiri, kada svoj instrument odlože cvrčci, kada svoja krila sklope leptiri, i pčele radilice poslednju kap nektara spuste u košnicu, utihne priroda. Jedino je  budna   brižnost majke. I njene bi ruke, i njene bi oči da se sklope u tihovanju, ali ne ume niko kao ona da peva uspavanku iz dubina srca. Dok umornom rukom njiše kolevku, iz grudi tiho, tihano, poje uspavanku:,, Ljulju, ljulju ljuške, ljulju ljulju ljuške, bere deda  kruške, da ih deci dade, da se deca slade, svakome će dati jednu ili dve, mome čedu sve... Ljulju ljulju ljuške...''

Uspavanka je najnežnija lirska pesma, koja se često smišlja i komponuje u trenutku, izvire direktno iz srca i pretače se u majušni izdanak majčine sopstvenosti. Nema čudesnijeg prožimanja ljubavi i energija od ljubavi majke prema svom  čedu otkinutom sa rodne grane svoga stabla. A, majka k'o majka. Od nemogućeg čini moguće. Od mogućeg čudesno, uzvišeno. Često sam se pitala otkud nama majkama sva ta snaga, nadljudska požrtvovanost, odricanja. Darovana je od Boga, od Presvete Bogorodice. Ko će bolje i lepše darivati majku od njenog sina koja je rodila svetlost svetu.

Dok jednom rukom njiše kolevku, majka, neretko, drugom rukom ušuškava postelju drugog čeda, deli svoju ljubav,, na ravne časti,''miluje kosicu zaspalo anđela osmehnutog u svom bezbrižnom snu. Kad otežaju kapci i malaksaju ruke, kada duša zaište tren smiraja, oglasi se gugutanje iz kolevke. Nikad dovoljno majčine ljubavi. Stvari, majke su od ljubavi i sazdane. Zato je tako izobilno daruju. Najumilnije su uspavanke na majčinim grudima. Najnežnije, najtoplije. Dok žudno ispijaju snagu iz majčinog bića,  topla ustašca se iznova vezuju, ne presečenom vrpcom, sa majkom  koja se ne prekida do kraja života.

Kako su uspavljivale svoju decu naše pramajke i majke? Uzvišeno, epski, smisleno... Savremene  majke svojim bebama puštaju snimljene uspavanke, neke tuđe glasove i boje zvuka... Naše pretkinje su prtile dečje kolevke na leđa, nosile ih na njivu, livadu, u voćnjake, smeštale ih ispod krošnji rascvetalih jabuka, šljiva, dženarika. Od dolaska na svet spajale su  svoje potomstvo sa grudom zemlje, mirisima i zvucima iz prirode, vezivale ih nitima zavičajnih i predačkih zaveštanja. Brigu o mlađoj braći i sestrama poveravale su starijoj deci. Majke su se prihvatale motike, srpa, da proizvedu hranu za čeljad, da nahrane gladna usta, i ova mala koja će se brzo prihvatiti kašike. A deca? Otkinu zelene dženarika ili orahe, zapodenu igru piljaka ili,, između dve vatre '', Jeleč kinje barjački nje i zaborave na usnulu sestricu ili brata u kolevci. Tek zacenuti plač, prene majku koja ostavlja posao, raskopčava svoja nedra, privija gladna ustašca na svoje nabrekle grudi. Dok iz svog bića istače život, iz tihanog grla šumi uspavanka:,, Ljulju ljulju ljuške, ljulju ljulju ljuške... Tašun tašun tanana, tašun tašun tanana...''I sve tako, do poslednje kapi mleka, i poslednjeg milozvuka , dok san ne poljubi obraščiće njenog detešceta.

Kako je mene uspavljivala moja majka, moja baka, moj deda? Svako na svoj način, smisleno  : majka na svojim grudima, baba je svoje krilo pretvarala u kolevku, njišući me uporno dok mi glava ne malaksa na njenim prsima i ne utonem u san. Deda je, uz gusle, pevao epske pesme. Sva ta ljubav, nežnost, zvuci, reči, temeljili su moje biće. Verovatno sam zato i emotivna i saosećajna, patriotski nabaždarena i nepotkupljiva , ne prodajem veru za večeru, ni dušu za kesu srebrenjaka.

U mom ranom detinjstvu želela sam da me majka ispraća u snove, da mi priča o dobrim vilama i  Božić Bati, da me miluje po kosi sve dok ne zaspim, da me blagoslovi, nežno ušuška pokrivač uz moje majušno telo. Kada bih sanjala košmarne snove, majka bi me privijala uz svoje grudi i svojim spokojem vraćala me u mirne   , snove. Bile su to neme uspavanke, koje uspavljuju otkucajima majčinog srca, pevušenje iz dubine majčine suštastvenosti,  smiraji bez reči.

Srpska narodna izreka kaže: ,, Najveća je sreća u kolevci.'' Bože, daruj nam pune kolevke: gugutanja, smeha, radovanja... Od naših predaka nasledili smo tihane uspavanke. Naš narod je epski i pesnički. Sročićemo novih uspavanki, za nove izdanke. Ne zaboravimo one stare stihove koje su sricale proste, dobre majke :,, Ninaj ninaj drago moje/ninaj ,ninaj da spavamo/da ujutru poranimo/da cvetove naberemo/naše dvore okitimo.'' Neka nam se decom domovi okite i dvorišta zagalame, neka nam loptama i praćkama razbijaju prozore, a neka pune srca. Neka sve zvuke nadjača i umiri tihovanje uspavanki. I, kao što svome rodu poruči vispreni zlatiborski pesnik Ljubivoje Ršumović: ,, I kada pevao/i kada snevao/i kada mukama odolevao/deca ti se rađala...''

A uspavanke oprezno snevaju. Čekaju da na prvi nagoveštaj plača, umilnim zvukom, osmehnu rumene obraščiće.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: