детаљ слике: КРК Арт дизајн

УСПАВАНКА

Када се смирају и дубоком сну обрадују  људи и птице,  пчеле и лептири, када свој инструмент одложе цврчци, када своја крила склопе лептири, и пчеле радилице последњу кап нектара спусте у кошницу, утихне природа. Једино је  будна   брижност мајке. И њене би руке, и њене би очи да се склопе у тиховању, али не уме нико као она да пева успаванку из дубина срца. Док уморном руком њише колевку, из груди тихо, тихано, поје успаванку:,, Љуљу, љуљу љушке, љуљу љуљу љушке, бере деда  крушке, да их деци даде, да се деца сладе, свакоме ће дати једну или две, моме чеду све... Љуљу љуљу љушке...''

Успаванка је најнежнија лирска песма, која се често смишља и компонује у тренутку, извире директно из срца и претаче се у мајушни изданак мајчине сопствености. Нема чудеснијег прожимања љубави и енергија од љубави мајке према свом  чеду откинутом са родне гране свога стабла. А, мајка к'о мајка. Од немогућег чини могуће. Од могућег чудесно, узвишено. Често сам се питала откуд нама мајкама сва та снага, надљудска пожртвованост, одрицања. Дарована је од Бога, од Пресвете Богородице. Ко ће боље и лепше даривати мајку од њеног сина која је родила светлост свету.

Док једном руком њише колевку, мајка, неретко, другом руком ушушкава постељу другог чеда, дели своју љубав,, на равне части,''милује косицу заспало анђела осмехнутог у свом безбрижном сну. Кад отежају капци и малаксају руке, када душа заиште трен смираја, огласи се гугутање из колевке. Никад довољно мајчине љубави. Ствари, мајке су од љубави и саздане. Зато је тако изобилно дарују. Најумилније су успаванке на мајчиним грудима. Најнежније, најтоплије. Док жудно испијају снагу из мајчиног бића,  топла усташца се изнова везују, не пресеченом врпцом, са мајком  која се не прекида до краја живота.

Како су успављивале своју децу наше прамајке и мајке? Узвишено, епски, смислено... Савремене  мајке својим бебама пуштају снимљене успаванке, неке туђе гласове и боје звука... Наше преткиње су пртиле дечје колевке на леђа, носиле их на њиву, ливаду, у воћњаке, смештале их испод крошњи расцветалих јабука, шљива, џенарика. Од доласка на свет спајале су  своје потомство са грудом земље, мирисима и звуцима из природе, везивале их нитима завичајних и предачких завештања. Бригу о млађој браћи и сестрама поверавале су старијој деци. Мајке су се прихватале мотике, српа, да произведу храну за чељад, да нахране гладна уста, и ова мала која ће се брзо прихватити кашике. А деца? Откину зелене џенарика или орахе, заподену игру пиљака или,, између две ватре '', Јелеч киње барјачки ње и забораве на уснулу сестрицу или брата у колевци. Тек заценути плач, прене мајку која оставља посао, раскопчава своја недра, привија гладна усташца на своје набрекле груди. Док из свог бића истаче живот, из тиханог грла шуми успаванка:,, Љуљу љуљу љушке, љуљу љуљу љушке... Ташун ташун танана, ташун ташун танана...''И све тако, до последње капи млека, и последњег милозвука , док сан не пољуби обрашчиће њеног детешцета.

Како је мене успављивала моја мајка, моја бака, мој деда? Свако на свој начин, смислено  : мајка на својим грудима, баба је своје крило претварала у колевку, њишући ме упорно док ми глава не малакса на њеним прсима и не утонем у сан. Деда је, уз гусле, певао епске песме. Сва та љубав, нежност, звуци, речи, темељили су моје биће. Вероватно сам зато и емотивна и саосећајна, патриотски набаждарена и непоткупљива , не продајем веру за вечеру, ни душу за кесу сребрењака.

У мом раном детињству желела сам да ме мајка испраћа у снове, да ми прича о добрим вилама и  Божић Бати, да ме милује по коси све док не заспим, да ме благослови, нежно ушушка покривач уз моје мајушно тело. Када бих сањала кошмарне снове, мајка би ме привијала уз своје груди и својим спокојем враћала ме у мирне   , снове. Биле су то неме успаванке, које успављују откуцајима мајчиног срца, певушење из дубине мајчине суштаствености,  смираји без речи.

Српска народна изрека каже: ,, Највећа је срећа у колевци.'' Боже, даруј нам пуне колевке: гугутања, смеха, радовања... Од наших предака наследили смо тихане успаванке. Наш народ је епски и песнички. Срочићемо нових успаванки, за нове изданке. Не заборавимо оне старе стихове које су срицале просте, добре мајке :,, Нинај нинај драго моје/нинај ,нинај да спавамо/да ујутру поранимо/да цветове наберемо/наше дворе окитимо.'' Нека нам се децом домови оките и дворишта загаламе, нека нам лоптама и праћкама разбијају прозоре, а нека пуне срца. Нека све звуке надјача и умири тиховање успаванки. И, као што своме роду поручи виспрени златиборски песник Љубивоје Ршумовић: ,, И када певао/и када сневао/и када мукама одолевао/деца ти се рађала...''

А успаванке опрезно сневају. Чекају да на први наговештај плача, умилним звуком, осмехну румене обрашчиће.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: