detalj slike: KRK Art dizajn

PEPEO

 

Prosula sam pepeo

kao što je moja majka

prosipala vodu za mnom

kad god bih na put krenula.

Gledala sam kako se utapa

u talasima mutne Drine

dok su mi riječi molitve

brisale liniju između

gdje smo i gdje smo bili.

Baš tako je to moja baka

činila pred ikonom Svetoga Đorđa

lebdeći iznad trenutka.

I dok je vjetar gurao

pjenu talasa na hridine

tjerajući me da ustuknem

pokušavala sam da uhvatim

još poneku crnu mrlju

koja se gušila u muku.

Da li i život tako lako ode

kao prah sagorjele ljubavi

tu, pred mojim stopama?

 

PONEKAD…

 

Ponekad sanjam brezu na proplanku

dah vetra u grudima krošnje

rasuto lišće što juri ka uranku

i pada po travi umesto rose.

 

Ponekad sanjam da nestaju slike

ispred sebe vidim samo belinu

i guši me užas jer ništa se ne njiše

i nemam reči da ispišem tišinu.

 

Ponekad vidim kolevku u sneg

kao znak da mi se rima vraća

da će pesma ocrtati stope u nebu

Umesto prodornog dečijeg plača.

 

A ponekad umorna pod brezom padnem

sklopim oči i u molitvu zađem

i ceo svet u čudu nada mnom se nagne

vasiona klekne da se sa Njim nađem.

 

Tad opet život nabuja, poteče

kroz mene projuri neka silina

i srce zaigra od iznenadne sreće

u strofama i pesmi zapeva milina.

 

 

ZBOGOM MIRNA JUTRA

 

Zbogom mirne misli

sve tišine duše

ocaklino glatka

neprobuđenog srca

stvarnost se guši

od uzavrele zore

pod užarenom lavom

moje telo puca.

 

Svi vulkani čežnje

buknuli su onda

kad su nam se oči

u gomili pronašle

i kao dve noći

što dan ne deli

jedna u drugu

u čudu su zašle.

 

Zbogom cvrkutu

čarobnog slavuja

nad niskom ruža

pod mojim kapkom

iznad polja vrelih

sad nemirno kruži

celivaj mi mrežnjače

obojene makom.

 

Samo je senka

ostala od tebe

trepavicama branim

iz dužice da kapne

šaša je prekrila

tvoje korake uvele

čikao si odlazak

u treptaju da promakne.

 

Utihnite otkucaji

sprženog života

neka se vrate

buđenja bez bola

i usna usnu

što je celivala

postane tajna

utrnulog dola.

 

Zbogom tiho sutra

tuga nosi boje

da oslika večni drhtaj

ostavljene duše

ni starost pusta

zamiriti ga neće

i zamagljeni um

suze će da guše.

 

 

 

MIRIS ŽIVOTA

Mirišeš na pupoljak

mokar od praskozorja

nevinost ti kožu

svežinom prži

kroz prozračnu belinu

navire prošlost

u krvi ti loza

neobuzdano kruži.

 

Mirišeš na pogaču

u Božićnom jutru

kao nakvasalo testo

na rukama moje stare majke

u osmehu ti vidim

sve predake naše

ispredene priče

koje nisu bajke.

 

Mirišeš na sve

buduće dane

na ušuškana jutra

u toplini doma

gde bez straha prozori

otvoreni blešte

i draperi drhtavo

uvlače vetrove života.

 

 

OVO SAM NEKA DRUGA JA

 

U mojoj kosi

vrapci ne stanuju

kroz moje vene

proleće ne teče

tvoje reči ne mile mi po koži

sve se ne kreće, sve se ne kreće.

 

U mome srcu

otkucaj je stao

sobe starog doma

dah moj ne budi

ne miriše više tamjana iz kandila

život ne bludi, život ne bludi.

 

Tamni beskraj noći

zvezde ne mije

čuje se samo jecaj

zgrčenih oblaka

u crnici duša gnezdo vije

nema više koraka, nema više koraka.

 

Ovo sam neka druga ja

ona kojoj ljubičice ne donosiš

ne bacaš kamenčiće

na skvrčeni mi prozor

niko te ne čeka

nikom ne dolaziš, nikom ne dolaziš.

PODELITE OVAJ TEKST NA: