детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕПЕО

 

Просула сам пепео

као што је моја мајка

просипала воду за мном

кад год бих на пут кренула.

Гледала сам како се утапа

у таласима мутне Дрине

док су ми ријечи молитве

брисале линију између

гдје смо и гдје смо били.

Баш тако је то моја бака

чинила пред иконом Светога Ђорђа

лебдећи изнад тренутка.

И док је вјетар гурао

пјену таласа на хридине

тјерајући ме да устукнем

покушавала сам да ухватим

још понеку црну мрљу

која се гушила у муку.

Да ли и живот тако лако оде

као прах сагорјеле љубави

ту, пред мојим стопама?

 

ПОНЕКАД…

 

Понекад сањам брезу на пропланку

дах ветра у грудима крошње

расуто лишће што јури ка уранку

и пада по трави уместо росе.

 

Понекад сањам да нестају слике

испред себе видим само белину

и гуши ме ужас јер ништа се не њише

и немам речи да испишем тишину.

 

Понекад видим колевку у снег

као знак да ми се рима враћа

да ће песма оцртати стопе у небу

Уместо продорног дечијег плача.

 

А понекад уморна под брезом паднем

склопим очи и у молитву зађем

и цео свет у чуду нада мном се нагне

васиона клекне да се са Њим нађем.

 

Тад опет живот набуја, потече

кроз мене пројури нека силина

и срце заигра од изненадне среће

у строфама и песми запева милина.

 

 

ЗБОГОМ МИРНА ЈУТРА

 

Збогом мирне мисли

све тишине душе

оцаклино глатка

непробуђеног срца

стварност се гуши

од узавреле зоре

под ужареном лавом

моје тело пуца.

 

Сви вулкани чежње

букнули су онда

кад су нам се очи

у гомили пронашле

и као две ноћи

што дан не дели

једна у другу

у чуду су зашле.

 

Збогом цвркуту

чаробног славуја

над ниском ружа

под мојим капком

изнад поља врелих

сад немирно кружи

целивај ми мрежњаче

обојене маком.

 

Само је сенка

остала од тебе

трепавицама браним

из дужице да капне

шаша је прекрила

твоје кораке увеле

чикао си одлазак

у трептају да промакне.

 

Утихните откуцаји

спрженог живота

нека се врате

буђења без бола

и усна усну

што је целивала

постане тајна

утрнулог дола.

 

Збогом тихо сутра

туга носи боје

да ослика вечни дрхтај

остављене душе

ни старост пуста

замирити га неће

и замагљени ум

сузе ће да гуше.

 

 

 

МИРИС ЖИВОТА

Миришеш на пупољак

мокар од праскозорја

невиност ти кожу

свежином пржи

кроз прозрачну белину

навире прошлост

у крви ти лоза

необуздано кружи.

 

Миришеш на погачу

у Божићном јутру

као наквасало тесто

на рукама моје старе мајке

у осмеху ти видим

све предаке наше

испредене приче

које нису бајке.

 

Миришеш на све

будуће дане

на ушушкана јутра

у топлини дома

где без страха прозори

отворени блеште

и драпери дрхтаво

увлаче ветрове живота.

 

 

ОВО САМ НЕКА ДРУГА ЈА

 

У мојој коси

врапци не станују

кроз моје вене

пролеће не тече

твоје речи не миле ми по кожи

све се не креће, све се не креће.

 

У моме срцу

откуцај је стао

собе старог дома

дах мој не буди

не мирише више тамјана из кандила

живот не блуди, живот не блуди.

 

Тамни бескрај ноћи

звезде не мије

чује се само јецај

згрчених облака

у црници душа гнездо вије

нема више корака, нема више корака.

 

Ово сам нека друга ја

она којој љубичице не доносиш

не бацаш каменчиће

на скврчени ми прозор

нико те не чека

ником не долазиш, ником не долазиш.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: