detalj slike: KRK Art dizajn

VUK I PASTIR IZ BANATA

Radovan Vlahović je vuk i pastir iz Banata koji svojim umetničkim angažmanom čuva od zaborava značajne ličnosti i nasleđe ravnice. Vuk, jer hrabro godinama neguje pisanu reč uprkos svim vetrovima koji šibaju, a pastir, jer su u njegovom Banatskom kulturnom centru dela umetnika širom sveta našla svoje mesto.  

Vlahović decenijama živi svoju književnost i Eksperimentalni egzistencijalizam, kao ličnu filozofiju. Njegovu raskošnu biografiju nemoguće je svesti na jedan omanji novinarski uvodnik, zbog toga ću napisati da je autor više od 50 proznih i poetskih dela koja su prevedena na nekoliko svetskih jezika.

Iskreno o svom umetničkom nadahnuću, karijeri, savremenoj sceni i osobenoj životnoj filozofiji za Književnu radionicu Kordun govori književnik, urednik i izdavač Radovan Vlahović.

Радован Влаховић

Branka Selaković, 31.12. 2021. - Beograd

Kako ste zakoračili u svet literature i odlučili se da postanete pisac?

Još kao dete, odrastavši u tradicionalnoj srpskoj banatskoj porodici, sreo sam se usmenim predanjima, porodičnim pričama koje su mi, svako na svoj način, pričali kako deka tako i majka (deda i baba), a u zimskim večerima moja majka mi je recitovala pesme koje je znala naizust od svoga ujaka Koste iz padeja koji je bio narodni pesnik i čije pesme je moja majka naučila još u detinjstvu. I sve se to dešavalo do moje šeste godine kad me je baka naučila da čitam i pišem i kad sam krenuo u osnovnu školu i kad se pred mene otvorio jedan novi univerzum sastavljen od slova, reči, rečenica i knjiga. Isprava su to bile one knjige sa tekstovima i slikama, kako to već biva u detinjstvu, a docnije su bile i druge. A onda sam se odvažio da, još kao dečak, čitam knjige mog devet godina starijeg brata koje je on imao, u početku kao osnovac, a docnije kao gimnazijalac, za lektiru. Sećam se da je deda govorio: „Treba da čitaš jer ćeš tako naučiti lepo da pripovedaš kao iz knjige”. A on je od mladosti čitao, iz seoske čitaonice koju smo imali još od kraja devetnaestog veka, razne „poučitelne” knjige i pisce, i time je, kako je govorio, pamteći pouke, sticao mudrost koja čoveku uvek treba u životu. Krajem šezdesetih godina, kad se pojavila pesma Pijem od Mikija Jevremovića koju svi slušali, i ja sam kao klinac poželeo da oponašajući Mikija smislim neku tako lepu pesmu koja će se pevati a na koju se može i zaplakati. Bilo je to vreme kad su se ljudi više družili i kad je pesma bila sastavni deo tih druženja, a kod mene u porodici i okruženju naročito takozvana starogradska ljubavna pesma. I tada sam nekako počeo krišom da pišem i da sklanjam sveske u kojima su bile te moje prve beleške kako ih ne bi našao stariji brat koji je često bio sklon da me zadirkuje, tim pre jer je u tom vremenu svako iskazivanje osećanja, a da nije u veselju, smatrano kao slabost i da muškarcima ne priliče pesničke emocije da se iskazuju i zapisuju. Bilo je to vreme kad je dominirala ideološki obojena rodoljubiva poezija. A onda sam u osmom razredu devojčici koja je bila moj par u zadnjoj klupi pročitao jednu belešku, koja se njoj svidila, a ja sam joj se poverio da želim da jednog dana postanem pisac. U prvom srednje sam javno pred celim razredom, nakon recitovanja monologa o zaljubljenom Mandušiću Vuku, nakon javne pohvale koju mi je sa divljenjem izrekla profesorica Dragica Ristanović, izjavio da ću ja jednog dana postati pisac i da će se svi oni drugari, koji mi se sada smeju, jednog dana hvaliti time kako me poznaju. Već iduće godine sam objavio u školskom časopisu svoju prvu priču. I od onda do sada sam ispisao i objavio na stotine stranica pesama, priča, beleški, ogleda, kritika, eseja i romana.     

Eksperimentalni egzistencijalizam kao filozofija vašeg života sproveden je i u praksi na Fruškoj gori. Koje su osobene kategorije oko kojih ste ispleli svoju filozofiju i kako su tekli dani na planini?

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka kad je stasavala moja književna generacija, marksistička estetika i filozofija su bili vladajući koncept i pogled na svet na prostoru bivše Jugoslavije. Ja sam  kao student i mladi pisac imao veliki otpor prema tom i takvom pogledu na svet tim pre jer sam učestvovao u književnom životu i omirisao sam barut literarnih prangijanja, odslušao sam zakletve i ispratio sam sve književne štafete voljenom vođi i pobunjen protivu takvog koncepta otišao sam na Frušku goru da čuvam ovce i da se bavim mojom književnošću. Da osvojim jednu vrstu slobode kad ću imati od čega da živim – to je bio moj fizički rad, i da imam i za šta da živim – to je moje pisanje i čitanje. Tamo sam bio u prilici da se vratim i uronim dublje (u manastiru Krušedol uz mog učitelja arhimandrita Damaskina) u „slatko pravoslavlje” i da se preumnim i oslobodim dekadentnih poriva koje sam čitajući određenu nihilističku literaturu u sebi nataložio. Eksperimentalni egzistencijalizam je bila moja primenjena filozofija življenja koja je moj individualistički pogled na svet i literaturu učinila mogućom za življenje i opstanak među ljudima, a da se ne uđe u slugijanstvo dnevnoj ideologiji i da se ne poklekne pred vladajućim uredničkim konceptima koji su mlade pisce uglavnom stavljali pod svoju kontrolu i često ih, u sukobu koncepata i poetika, u međusobnim obračunima, koristili kao topovsko meso, a ti mladi pisci su nestajali sa književne scene i više se nikada nisu pojavljivali. U mom konceptu eksperimentalnog egzistencijalizma, ja sam smatrao da treba prvo živeti, a tek onda iz proživljenog izvlačiti kako svoju filozofiju tako i svoju literaturu. Postojali su i drugi koncepti koji su rezultirali akademizmom – da se iz literature i filozofije izvlači literatura i filozofija, a da to manje bude iz života. Meni je takav koncept izgledao kao kad treba da konzumiraš recikliranu hranu. Hteo sam literaturu i filozofiju koje kipte od života, koje nose veru u Boga i u novi humanizam koji je oplemenjen uzvišenim plemenitim i moralnim poimanjem čovekovog poslanja na zemlji. Ne, nikako nisam mogao da prihvatim ideologiju crvenog univerziteta koji, evo, odzvanja iza nas već pola veka i sa kojom se ja kroz moje junake u novozenitističkim romanima obračunavam sa njima. Kroz sve ove godine rukovodim se devizom da živeti znači stvarati, a da stvarati znači radovati se. 

U delima čuvate od zaborava mnoge značajne ličnosti. Imate li utisak da zanemarujemo nasleđe i zaboravljamo korene?

Baveći se gotovo pola veka literaturom kao pisac i kao kulturni poslenik, otkrio sam da je naša srpska kulturna baština jedan ogroman vrt sa mnoštvom raznobojnih cvetova. Svaki od njih je izdanak kako životni tako kulturni određenog zavičaja u kome žive naši ljudi. Ta baština je jedan ogroman resurs kojim mi, koji kulturu shvatamo kao poslanstvo, možemo da obradujemo svet. Naše nasleđe se nikada više nego danas nije akceptiralo i oživljavalo, pa ipak, to nije dovoljno, to je samo jedna malena mrvica od onoga što se u dubinama krije. Ja sam se opredelio da kroz moje romane iz banatske epopeje kojima literarno obrađujem dvadeseti vek u mome mikrosvetu, dakle u mome zavičaju, i iznosim na svetlo dana kako zaboravljeni jezik, narečje tako i zaboravljene običaje i tradiciju, koja je spojila u sebi nemanjićku i marija-terezijansku tradiciju i kao takva je ne samo živela, već se u različitim segmentima i do danas održala. Kroz kulturološko delovanje ja pratim više od dva veka život i sudbinu, kroz manifestaciju Dani Teodora Pavlovića, ne samo njegovu aktivnost kad je u pitanju reforma Matice srpske nego i kompletan kulturni uticaj koji je ostavlio na našu kulturnu svest.

U okviru svoje izdavačke kuće BKC realizovali ste značajne projekte, a jedan od njih je i Pesnička republika. U kakvoj je poziciji poezija danas?

Ja sam čovek koji je kroz čitav svoj život, pored toga što sam se bavio pisanjem, bio i neko ko je organizovao različite kulturne manifestacije. Neke od njih su u mojoj mladosti bile sasvim lokalnog karaktera realizovane kao moji lični performansi sa željom da uznemirim i poremetim učmalu seosku svakodnevicu gde je moto uvek bila ona primitivna filozofija koja je govorila „use, nase i podase”, pa preko prvih aktivnosti koje su probijale lokalne okvire, sve do danas kada ove godine 2021. godine slavimo tri jubileja: trideset i pet godina od osnivanja Kulturnog dvorišta, trideset godina od početka izdavačke delatnosti i petnaest godina Banatskog kulturnog centra  kao porodične kreativne industrije. Kroz sve ove godine, organizovali smo desetak manifestacija koje su bile od regionalnog značaja, a jedna od njih je bio Evropski fejsbuk pesnički festival koji smo organizovali zajedno sa Novosadskim sajmom i kroz koji je prošlo nekoliko hiljada pesnika iz blizu trideset država. Pesnička republika je proizašla iz Evropskog fejsbuk pjesničkog festivala i oformili smo virtuelnu pesničku državu koja ima sve atribute prave države. Ima svoj ustav, svoju skupštinu koja se dešava svake godine na pesničkom maratonu u Novom Miloševu u prostorijama BKC-a, ima svoju vladu, ima svoje ambasadore u preko dvadeset država, i svoje konzulate u preko pedeset mesta u celom svetu. Za razliku od drugih država, u Pesničkoj republici se ne plaćaju članarine i ne plaća se porez, a svake godine se dodeljuje i nagrada za životno delo nekom od pesnika ili pisaca koji su pomalo zaboravljeni, i dodeljuje se Gramata Pesničke republike za najbolju nenagrađenu knjigu u poslednjih pedeset godina, što je i nagrada za propuštenu priliku za knjigu koja je čitana a nije do sada bila nagrađena. Pesnička republika je istinski zaživela tako da svake godine na pesnički maraton u prestonicu Pesničke republike u Novo Miloševo dođe po nekoliko desetina pesnika. Kad pogledamo kroz istoriju civilizacije, poezija je oduvek smatrana za kraljicu literature i uvek su se postavljala pitanja o njenoj izvesnosti, a ona je ipak ne samo opstajala i ostala na sreću i radost kako pesnika tako i ljubitelja poezije, već je nekada nadrastala i samu sebe, iz dana u dan, iz veka u vek, a u poslednje vreme, sa novim tehnologijama i sa upotrebom društvenih mreža, poezija je dobila širinu i demokratičnost te se zaista ostvaruje onaj stih Branka Miljkovića da će poeziju jednom svi pisati. Dakle, treći milenijum i pojava fejsbuk književnosti su udahnuli novi život poeziji, učinili su da ona izađe iz okvira akademizma i da pređe u narod i da se regeneriše i postane nova princeza i kraljica u književnosti 

 

Књига која је на основу одлуке жирија понела награду Карољ Сирмаи за књигу приповедака у 2021 години.

Od prvog izdanja vašeg romana Evo čoveka proteklo je dosta vremena. Kako vidite čoveka u ovom veku?

Uprkos svom tehnološkom napretku, čovek je u trećem mileniju ostao jednako nesavršen, slabašan, pohlepan i može se reći da je postao još više raščovečen nego što je bio u prethodnim vekovima kad su moralne stege bile jače i kad je društvo, kao korektivni faktor, pojedinca svojim doktrinama uvodilo u neki red. Treći milenijum je, pod maskom marketinga, ozakonio laž, prevaru i obmanu. Ideali iz ranijih vekova su postali smešni i nezanimljivi u ovoj virtuelnoj  rijalti šou šaradi koja je postala svakodnevica iz koje savremeni čovek pokušava da se iskoprca bežeći u vulgarno materijalistički svet, ili pak u hotimični hedonizam, ili opet u neki svet društvenih mreža gde su ideali prošlog veka postali retki, a potreba za pragmatičnim doživljajem sveta je tek potreba retkih pojedinaca koji su uspeli spoznati izopačenost i devijacije vremena u kome žive ali mu nisu ni u jednom trenutku podlegli i nisu mu se jednostavno dali.

A kakvi su današnji čitaoci?

Obrazovani, probirljivi, a opet od trenutka kad je marketing osvojio umetnost, postali su pomalo nespremni da u mnoštvu ponuda odaberu ono što će učiniti njihov doživljaj sveta humanijim i pomoći im da, kao konzumenti, čitanjem prožive katarzu koja, po meni, uprkos svim tehnologijama, nikada ne izlazi iz mode.

PODELITE OVAJ TEKST NA: