детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВУК И ПАСТИР ИЗ БАНАТА

Радован Влаховић је вук и пастир из Баната који својим уметничким ангажманом чува од заборава значајне личности и наслеђе равнице. Вук, јер храбро годинама негује писану реч упркос свим ветровима који шибају, а пастир, јер су у његовом Банатском културном центру дела уметника широм света нашла своје место.  

Влаховић деценијама живи своју књижевност и Експериментални егзистенцијализам, као личну филозофију. Његову раскошну биографију немогуће је свести на један омањи новинарски уводник, због тога ћу написати да је аутор више од 50 прозних и поетских дела која су преведена на неколико светских језика.

Искрено о свом уметничком надахнућу, каријери, савременој сцени и особеној животној филозофији за Књижевну радионицу Кордун говори књижевник, уредник и издавач Радован Влаховић.

Радован Влаховић

Бранка Селаковић, 31.12. 2021. - Београд

Како сте закорачили у свет литературе и одлучили се да постанете писац?

Још као дете, одраставши у традиционалној српској банатској породици, срео сам се усменим предањима, породичним причама које су ми, свако на свој начин, причали како дека тако и мајка (деда и баба), а у зимским вечерима моја мајка ми је рецитовала песме које је знала наизуст од свога ујака Косте из падеја који је био народни песник и чије песме је моја мајка научила још у детињству. И све се то дешавало до моје шесте године кад ме је бака научила да читам и пишем и кад сам кренуо у основну школу и кад се пред мене отворио један нови универзум састављен од слова, речи, реченица и књига. Исправа су то биле оне књиге са текстовима и сликама, како то већ бива у детињству, а доцније су биле и друге. А онда сам се одважио да, још као дечак, читам књиге мог девет година старијег брата које је он имао, у почетку као основац, а доцније као гимназијалац, за лектиру. Сећам се да је деда говорио: „Треба да читаш јер ћеш тако научити лепо да приповедаш као из књиге”. А он је од младости читао, из сеоске читаонице коју смо имали још од краја деветнаестог века, разне „поучителне” књиге и писце, и тиме је, како је говорио, памтећи поуке, стицао мудрост која човеку увек треба у животу. Крајем шездесетих година, кад се појавила песма Пијем од Микија Јевремовића коју сви слушали, и ја сам као клинац пожелео да опонашајући Микија смислим неку тако лепу песму која ће се певати а на коју се може и заплакати. Било је то време кад су се људи више дружили и кад је песма била саставни део тих дружења, а код мене у породици и окружењу нарочито такозвана староградска љубавна песма. И тада сам некако почео кришом да пишем и да склањам свеске у којима су биле те моје прве белешке како их не би нашао старији брат који је често био склон да ме задиркује, тим пре јер је у том времену свако исказивање осећања, а да није у весељу, сматрано као слабост и да мушкарцима не приличе песничке емоције да се исказују и записују. Било је то време кад је доминирала идеолошки обојена родољубива поезија. А онда сам у осмом разреду девојчици која је била мој пар у задњој клупи прочитао једну белешку, која се њој свидила, а ја сам јој се поверио да желим да једног дана постанем писац. У првом средње сам јавно пред целим разредом, након рецитовања монолога о заљубљеном Мандушићу Вуку, након јавне похвале коју ми је са дивљењем изрекла професорица Драгица Ристановић, изјавио да ћу ја једног дана постати писац и да ће се сви они другари, који ми се сада смеју, једног дана хвалити тиме како ме познају. Већ идуће године сам објавио у школском часопису своју прву причу. И од онда до сада сам исписао и објавио на стотине страница песама, прича, белешки, огледа, критика, есеја и романа.     

Експериментални егзистенцијализам као филозофија вашег живота спроведен је и у пракси на Фрушкој гори. Које су особене категорије око којих сте исплели своју филозофију и како су текли дани на планини?

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века кад је стасавала моја књижевна генерација, марксистичка естетика и филозофија су били владајући концепт и поглед на свет на простору бивше Југославије. Ја сам  као студент и млади писац имао велики отпор према том и таквом погледу на свет тим пре јер сам учествовао у књижевном животу и омирисао сам барут литерарних прангијања, одслушао сам заклетве и испратио сам све књижевне штафете вољеном вођи и побуњен противу таквог концепта отишао сам на Фрушку гору да чувам овце и да се бавим мојом књижевношћу. Да освојим једну врсту слободе кад ћу имати од чега да живим – то је био мој физички рад, и да имам и за шта да живим – то је моје писање и читање. Тамо сам био у прилици да се вратим и уроним дубље (у манастиру Крушедол уз мог учитеља архимандрита Дамаскина) у „слатко православље” и да се преумним и ослободим декадентних порива које сам читајући одређену нихилистичку литературу у себи наталожио. Експериментални егзистенцијализам је била моја примењена филозофија живљења која је мој индивидуалистички поглед на свет и литературу учинила могућом за живљење и опстанак међу људима, а да се не уђе у слугијанство дневној идеологији и да се не поклекне пред владајућим уредничким концептима који су младе писце углавном стављали под своју контролу и често их, у сукобу концепата и поетика, у међусобним обрачунима, користили као топовско месо, а ти млади писци су нестајали са књижевне сцене и више се никада нису појављивали. У мом концепту експерименталног егзистенцијализма, ја сам сматрао да треба прво живети, а тек онда из проживљеног извлачити како своју филозофију тако и своју литературу. Постојали су и други концепти који су резултирали академизмом – да се из литературе и филозофије извлачи литература и филозофија, а да то мање буде из живота. Мени је такав концепт изгледао као кад треба да конзумираш рециклирану храну. Хтео сам литературу и филозофију које кипте од живота, које носе веру у Бога и у нови хуманизам који је оплемењен узвишеним племенитим и моралним поимањем човековог послања на земљи. Не, никако нисам могао да прихватим идеологију црвеног универзитета који, ево, одзвања иза нас већ пола века и са којом се ја кроз моје јунаке у новозенитистичким романима обрачунавам са њима. Кроз све ове године руководим се девизом да живети значи стварати, а да стварати значи радовати се. 

У делима чувате од заборава многе значајне личности. Имате ли утисак да занемарујемо наслеђе и заборављамо корене?

Бавећи се готово пола века литературом као писац и као културни посленик, открио сам да је наша српска културна баштина један огроман врт са мноштвом разнобојних цветова. Сваки од њих је изданак како животни тако културни одређеног завичаја у коме живе наши људи. Та баштина је један огроман ресурс којим ми, који културу схватамо као посланство, можемо да обрадујемо свет. Наше наслеђе се никада више него данас није акцептирало и оживљавало, па ипак, то није довољно, то је само једна малена мрвица од онога што се у дубинама крије. Ја сам се определио да кроз моје романе из банатске епопеје којима литерарно обрађујем двадесети век у моме микросвету, дакле у моме завичају, и износим на светло дана како заборављени језик, наречје тако и заборављене обичаје и традицију, која је спојила у себи немањићку и марија-терезијанску традицију и као таква је не само живела, већ се у различитим сегментима и до данас одржала. Кроз културолошко деловање ја пратим више од два века живот и судбину, кроз манифестацију Дани Теодора Павловића, не само његову активност кад је у питању реформа Матице српске него и комплетан културни утицај који је оставлио на нашу културну свест.

У оквиру своје издавачке куће БКЦ реализовали сте значајне пројекте, а један од њих је и Песничка република. У каквој је позицији поезија данас?

Ја сам човек који је кроз читав свој живот, поред тога што сам се бавио писањем, био и неко ко је организовао различите културне манифестације. Неке од њих су у мојој младости биле сасвим локалног карактера реализоване као моји лични перформанси са жељом да узнемирим и пореметим учмалу сеоску свакодневицу где је мото увек била она примитивна филозофија која је говорила „усе, насе и подасе”, па преко првих активности које су пробијале локалне оквире, све до данас када ове године 2021. године славимо три јубилеја: тридесет и пет година од оснивања Културног дворишта, тридесет година од почетка издавачке делатности и петнаест година Банатског културног центра  као породичне креативне индустрије. Кроз све ове године, организовали смо десетак манифестација које су биле од регионалног значаја, а једна од њих је био Европски фејсбук песнички фестивал који смо организовали заједно са Новосадским сајмом и кроз који је прошло неколико хиљада песника из близу тридесет држава. Песничка република је произашла из Европског фејсбук пјесничког фестивала и оформили смо виртуелну песничку државу која има све атрибуте праве државе. Има свој устав, своју скупштину која се дешава сваке године на песничком маратону у Новом Милошеву у просторијама БКЦ-а, има своју владу, има своје амбасадоре у преко двадесет држава, и своје конзулате у преко педесет места у целом свету. За разлику од других држава, у Песничкој републици се не плаћају чланарине и не плаћа се порез, а сваке године се додељује и награда за животно дело неком од песника или писаца који су помало заборављени, и додељује се Грамата Песничке републике за најбољу ненаграђену књигу у последњих педесет година, што је и награда за пропуштену прилику за књигу која је читана а није до сада била награђена. Песничка република је истински заживела тако да сваке године на песнички маратон у престоницу Песничке републике у Ново Милошево дође по неколико десетина песника. Кад погледамо кроз историју цивилизације, поезија је одувек сматрана за краљицу литературе и увек су се постављала питања о њеној извесности, а она је ипак не само опстајала и остала на срећу и радост како песника тако и љубитеља поезије, већ је некада надрастала и саму себе, из дана у дан, из века у век, а у последње време, са новим технологијама и са употребом друштвених мрежа, поезија је добила ширину и демократичност те се заиста остварује онај стих Бранка Миљковића да ће поезију једном сви писати. Дакле, трећи миленијум и појава фејсбук књижевности су удахнули нови живот поезији, учинили су да она изађе из оквира академизма и да пређе у народ и да се регенерише и постане нова принцеза и краљица у књижевности 

 

Књига која је на основу одлуке жирија понела награду Карољ Сирмаи за књигу приповедака у 2021 години.

Од првог издања вашег романа Ево човека протекло је доста времена. Како видите човека у овом веку?

Упркос свом технолошком напретку, човек је у трећем миленију остао једнако несавршен, слабашан, похлепан и може се рећи да је постао још више рашчовечен него што је био у претходним вековима кад су моралне стеге биле јаче и кад је друштво, као корективни фактор, појединца својим доктринама уводило у неки ред. Трећи миленијум је, под маском маркетинга, озаконио лаж, превару и обману. Идеали из ранијих векова су постали смешни и незанимљиви у овој виртуелној  ријалти шоу шаради која је постала свакодневица из које савремени човек покушава да се ископрца бежећи у вулгарно материјалистички свет, или пак у хотимични хедонизам, или опет у неки свет друштвених мрежа где су идеали прошлог века постали ретки, а потреба за прагматичним доживљајем света је тек потреба ретких појединаца који су успели спознати изопаченост и девијације времена у коме живе али му нису ни у једном тренутку подлегли и нису му се једноставно дали.

А какви су данашњи читаоци?

Образовани, пробирљиви, а опет од тренутка кад је маркетинг освојио уметност, постали су помало неспремни да у мноштву понуда одаберу оно што ће учинити њихов доживљај света хуманијим и помоћи им да, као конзументи, читањем проживе катарзу која, по мени, упркос свим технологијама, никада не излази из моде.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: