detalj slike: KRK Art dizajn

BELA TAMA 2

,,Da ipak pokušamo?'', upita Zoran. ,,Kad smo već toliko blizu. Privući ćemo se još malo, spustićemo im par bombi. Ostaćemo u njihovom rovu, dok se ovo ne smiri.''

,,Ko ti kaže da neće pogoditi i njihov rov?'' , upita Radovan.

,,Previše je opasno.'', reče Marić. ,,Ne smemo sad rizikovati s napadom.''

,,Pobiće nas'', panično prošaputa Mišo. ,,Podbacuju.''

,,Idemo nazad'', reče Marić. ,,Ne mogu sve padati na isto mesto. Prebaciće. Podesiće i početi gađati dalje. Ako ostanemo ovde, pogodiće nas.''

Zoran opsova, ali nije bilo vremena za raspravu. Krenuše nazad. Ako je vreme ranije sporo teklo, Zoranu se sad činilo da se minuti vuku kao dani. Meci iznad njih kosili su drveće, a granate i mine počeše padati bliže neprijateljskom rovu. Odahnuo je. Marić je bio u pravu pomisli, da smo ostali tamo, izginuli bi.

Treštalo je svuda, noć je bila osvetljena kao dan od detonacija, ali artiljerijska paljba je bila sve dalja od njih.

,,Stopedeset metara'' Marić dade znak, i za tren, Zoran pomisli da će se izvući.

A onda je čuo fijuk, snažan, stravičan, šišteći. Nada mu je umrla u sekundi. Bio je previše iskusan da ne bi prepoznao šta taj zvuk znači i šta donosi. Znao je da će udariti blizu i da nema spasa, sakrivanja ni bežanja. Smrt je stigla.

Granata je udarila pravo iznad njih, u drveće, i tu se rasprsla. Noć oboji narandžasto vatreni bljesak, stotine gelera poleteše na sve strane, Zoran poče da se davi u kašlju od dima i vatre, čuo je jauke, osetio je  bol, nešto ga je peckalo u nozi, video je da mu Marić užasnuta  lica nešto govori, ali nije čuo ništa jer je izgubio svest i potonuo u tamu koja ga je obuzela.

 

Kada je ponovo otvorio oči, tama je i dalje bila oko njega ali su mu krupne pahulje i vetar šibali po licu. Posegnuo je rukama kroz tamu i osetio hladnoću i led. Snažna mećava besnela je oko njega. Pogled mu se razbistrio i sećanje vratilo. Granata...pala je preblizu. Niko nije mogao ostati živ, to je bilo sigurno. Marić ga je dozivao. Osećao je bol u nozi. Bio je ranjen? Pokušao je da hoda i shvatio da na jednu nogu šepa. Brzo je pregledao prstima ali nije mogao da nađe nikakvu ranu. Svud oko njega prostirala se beskonačna belina, koja se mešala sa tamom. Belina. Čak i nebo je bilo belo. Pogledao je u nebo, u mesec.

Kriknuo je.

Na nebu su stajala dva ogromna bela meseca, hladni i surovi poput džinovskih krugova leda zarobljenih u beskrajnom prostoru. Kroz mećavu nije mogao nazreti puno u daljini-video je obrise brda, šuma, ali njihovi puni oblici kao da su mu izmicali. Nalazio se na nekakvoj stazi, koja je vijugala kroz žalosno tanko i kržljavo rastinje. Minsko polje...setio se. Kuda? Kuda ide. Sve je ovo ružan san. Ili je već mrtav.

Pored staze na panju, neko je sedeo. Žar cigarete se probijao kroz tamu i sneg. Na krilu mu je ležala puška. Lice mu je bilo okrenuto postrance, ali on ipak uspe da prepozna Radovana.

,,Ne gledaj mi lice'', reče Radovan. Glas mu je bio čudnovato težak, usporen. Hladan. Zoran se sećao da je Radovan uvek najviše od svih vodio računa o fizičkom izgledu. Bio je i fizički najmarkantniji od cele ekipe. Ni u najžešću akciju nije išao neuredan, ni neobrijan. Zoran oseti knedlu u grlu. Ne gledaj mi lice, pomisli. Šta mu se dogodilo s licem?

,,Geleri su mi isekli lice'', Radovan kao da mu je čitao misli.

Zoran je stajao nem, ukopan, ispod dva zaleđena meseca.

,,Je li...'', teško je govorio. ,,Je li neko...preživeo?'', upita.

Radovan je dugo ćutao. Zoran pomisli da neće ni odgovoriti, njegove reči odneće vetar, mećava, progutaće ih belilo smrti i tame, na ovom mestu koje ne može da postoji i koje mora da je neko priviđenje, poslednja halucinacija mozga pred smrt.

Radovan se okrenu prema njemu, da ga bolje čuje, zaboravivši se. Sada je Zoran jasno video njegovo lice. Nije imao lica. Nije imao nosa, ni očiju. Od usana nagore, zjapila je ogromna rupa a kroz nju je nazirao beskrajni beli horizont kojim je šibala mećava. Video je i dva bela meseca, video je grane koje šibaju kao bičem, možda u daljini iza svega nazreo neke stravične, bele oči večne tame.

Kriknuo je i pobegao niz put.

Nešto ga je zgrabilo za nogu i on vrisnu, a onda prepozna ruku, prsten na ruci i uniformu. Nenad je ležao na tlu, ječeći, čvrsto  ga držeći za nogu prstima koji su mu se poput kandži zarivali u meso.

,,Nenade'', plakao je. Sve brane su popustile, plakao je kao kiša, više nije bio tvrdi ratnik, nepokolebljivi muškarac, već samo dete usamljeno u tami, dete samo pred surovošću sveta, samo pred hladnoćom i bolom. ,,Jesmo li mrtvi Nenade, gde smo ? Šta nam se događa?''

,,Ne mogu da govorim!'', vrisnuo je Nenad, krkljajući. ,,Ne mogu! Geler mi je presekao vrat!''

Zoran je plačući, uspeo da se otrgne stisku. Pobegao je s vriskom na usnama, dok je vetar čudno izobličavao glas koji je ostao iza njega : ,,Ne moguuuuuuuuuuuuuuuuuuu...''

Posrtao je kroz mećavu, izgubljen, izbezumljen, bez cilja, snage i želje. Bio je ubeđen da je mrtav, da je već prešao na drugu stranu ali nije shvatao zašto mu se ovo dešava, kakve ga to sile tako muče i čemu , ako je već mrtav i ne postoji više, možda je ova opsenarska belina po kojoj su razbacani njegovi mrtvi drugovi ta konačna, neopoziva Praznina.

Nešto krupno je nazreo kroz sneg, i prepoznao je hangar. Barem je ličio na hangar. Neke dimenzije i uglovi su bili drugačiji nego kod hangara u stvarnom svetu. Drugačiji i nemogući. Video ih je krajičkom oka ali sad nije imao snage da negira njihovo postojanje i razmeštaj. Popeo se na stražarsko mesto i ugledao u daljini Bihać i Plješevicu.

Samo što to nisu bili Bihać i Plješevica.

Plješevica-nešto nalik njoj, uzdizalo se iznad grada u obrisima koji su se prelivali od džinovskih kupola do šiljaka i tornjeva. Ispod nje je tekao, lebdeo, plovio grad zarobljen u ledu, kristalu, u nekoj nepojmljivoj beloj masi koja je činila ovaj svet, dimenziju, ovu stvarnost.

Zacvileo je od muke.

Čuli su se neki koraci. Hitro se okrenuo i uperio pušku u pridošlicu i tek onda primetio i shvatio da su mu ruke prazne. Pušku je sigurno izgubio, pomisli, u stvarnom svetu, pri eksploziji granate.

,,Smena straže'', začu poznati glas. ,,Možeš da ideš u hangar da odspavaš. Ali ako hoćeš, možeš mi i praviti društvo.''

,,Mišo'', Zoran zacvili. ,,Mišo, druže. Ne napuštaj me. Ne mogu ovde izdržati sam.''

Podelili su cigaretu. Zoran je pažljivo posmatrao njegovo lice, ruke, pokrete. Nije uspevao da pronađe ništa neobično, nikakvu povredu, ništa tuđinsko ni smrtonosno, ali je znao, znao čim ga je ugledao, znao je svim srcem da će Mišo zauvek ostati na straži pod ovim tuđinskim nebom, iznad zaleđenog, nestvarnog i nepostojećeg grada.

,,Kakvo je ovo mesto? Znaš li?'', osmeli se da upita.

,,Dopada mi se ovde'', Mišo/ono što je nekad bilo Mišo udahnu još jedan dim i vrati mu cigaretu. ,,Nema bola, nema straha, bolesti, gubitka. Nema neprijatelja. Niko ti se neće rugati ako si ranjen, unakažen. Nije mi ni hladno, iako duva mećava. Nemam nikakav osećaj za hladnoću. Ne znam šta je ovo mesto. Možda dom za ratnike sa ovih prostora. Neka naša Valhala. Ali sviđa mi se. Šta je da je. Dao sam mu ime.''

Zoran ga pažljivije pogleda. I dalje nije uspevao da vidi neku povredu, krv, bilo šta neobično na njegovom licu. Možda ovaj svet briše rane iz našeg sveta i preinačuje ih u neke svoje, vaja nas i oblikuje i posle smrti.

,,Bela tama'', reče Mišo. ,, Ovo je svet bele tame. Pogledaj.'', mahnu rukom dole prema čudovišnoj kopiji Bihaća. ,,Sve je belo, snežno i zaleđeno i pliva u moru tame. Lepota.''

Mišo ga oštro pogleda. ,,Prestani više da me zagledaš ko neka strina. '', reče. ,,Reći ću ti ono što te muči. Kiša gelera pala je na mene ali nekim čudom skoro nijedan me nije pogodio. Skoro. Ipak, nisam imao sreće. Poslednji, bezvezni, glupi mali komad pao je pod nezgodnim uglom, probio uniformu i zabio se pravo u srce. Jebiga.''

,,Ali sada sam ovde'', reče. ,,Ne nameravam nikud odavde. Uživam u ovoj divljoj lepoti. Kakva god da je, od pravog Grabeža je bolja.''

 

,,Svi se sećate šta vam se dogodilo.'', reče Zoran. ,,Sećate se kako ste i od čega ( umrli, ali nije mogao da prevali tu reč preko usta)...zašto se ja ne sećam tačno, već samo kroz neku maglu? Zašto osećam hladnoću?''

Mišo ga tužno pogleda. Zabrinuto. ,,Zato što si još živ.'', reče mu. Zoran oseti muku i gušenje u grlu. Nije mogao da proceni Mišin ton. Možda je samo umišljao, a možda je u njemu bilo i optužbe. Zato što si još živ. A ja nisam. Zašto si ti živ? Zašto?

Više nije mogao da izdrži. Hteo je da pita šta je sa Marićem, ali sve kočnice su mu popustile i to čudnovato mesto u potpunosti ga je obuzelo. ,,Nisam ja kriv!'', vrištao je. ,,Nije ni Marić! Tako se desilo! Ali evo biću i ja...biću! Biću, gledaj!''

Teško je disao, pentrajući se uz ivice. Konačno se ispentrao i uspravio, gledajući dole niz sneg i drveće. Ako se pusti i padne, nesumnjivo, preći će na drugu stranu, pridružiće se večnoj straži.

,,Stižem Mišo'', prošapta i raširi  ruke.

Nešto snažno ga zgrabi s leđa i povuče nazad. Vrištao je, bacao se i otimao ali ruke koje su ga držale bile su prejake. Konačno je prepoznao lice iznad sebe. Marić je izgledao kao da je ostario trideset godina. Kao da je u kasnim šezdesetim.

,,Jedva sam te našao'', procedi. ,,Možeš li da hodaš?''

Zoran je klimnuo glavom. ,,Mogu. Ali kuda?'', ponovo je zaplakao. ,,Ne znam put nazad.''

Marić se naceri, i Zoran za tren u njemu prepozna odsjaj onog starog, neustrašivog, stamenog Marića kakav je bio pre nego što je izgubio tri od četiri najbolja čoveka. ,,Ali ja znam. Znaš da svuda kopam i prevrćem staze i puteljke. Našao sam put koji vodi odavde.''

Zoran je hodao s Marićem kao u snu. Prošli su pored Miše koji im je mahnuo u pozdrav. Otpozdraviše mu bez reči. Koračali su kroz mećavu i hladnoću, kroz beskrajnu belu tminu sve dok se nisu spotakli o nešto na putu.

Zoran vrisnu. Bio je to Nenad. Ali više nije govorio. Nije se micao.

,,Znam'', reče Marić. ,,Pričao sam i ja s njim. Vrlo kratko. Ne može dugo da govori. Za razliku od njih. Vrat mu je presečen. Slušaj, znam da je ovo suludo...ali mislim da on nije skroz...prešao. Da se njegov leš još nalazi i kod nas, u našem svetu. Njih dvojica su prešli skroz. Postali su deo ovoga. On nije.''

Nenade, blagi bože, pomisli Zoran. ,,Ali gde je put?'', promuca.

,,Napravićemo ga'', reče Zoran, izvuče ispod uniforme bombu kašikaru , izvuče osigurač i zavitla je u sneg. Eksplozija je obasjala predeo, zaglušujuća detonacija pronela se kroz vetar, na njih napadaše grane, zemlja, kamenje, Zoranu se zamanta u glavi, tama ga ponovo prekri, a onda

 

Zajeca. Osećao je snažan bol u nozi, nešto vrelo, peckavo, što je izazivalo mučninu. Video je da je oslonjen o Marićevu ruku i da polako napreduju-kuda? Nije znao. Činilo se da mu je svaki korak tako neugodan kao da gazi po usijanom gvožđu. Prvo što je primetio na nebu bio je mesec. Jedan mesec. Naš mesec. Gotovo da je vrisnuo od sreće, ali Marićeva ruka mu prekri usta.

,,Tiho'', procedi Marić. ,,Stala je pucnjava. Mogu nas čuti ako glasno pričamo.''

,,Šta se desilo?'', promuca Zoran. ,,Gde smo? Nenad...Radovan, Mišo? Jesam li ranjen?''

,,Tiho, pobogu!'' , prošaputa Marić. ,,Mi...vratili smo se. Nenad je mrtav...leži tamo na ničijoj zemlji.'' Marić ga zgrabi za rame. ,, Ne možemo ga vući. Nemam snage da vas vučem obojicu. Izginućemo, a njemu mrtvom nećemo pomoći. Ranjen si. Geler te je zakačio po nozi. Nije strašno čini mi se. Učinio sam s ranom šta sam mogao. Sad ćuti i hodaj, čuči, puzi, miči se kako znaš.''

,,Dobro'', klimnu glavom Zoran.,,Još...još samo ovo. Radovan i Mišo?''

,,Poginuli su'', reče Marić. Gledao ga je u oči kao da pokušava da prodre u njihovu dubinu, negde daleko iza, gde čuče svi ljudski strahovi i tajne. ,,Video sam kad su stradali. Onda su naprosto nestali. Prešli su tamo. I umukni više ako hoćeš da se živi vratimo.''

Prešli su tamo. Prešli su u svet dva meseca, svet zaleđenih gradova, brda koja menjaju oblik, svet bele tame, svet u kome mrtvi stražare i govore, svet u kome nema bola i nesreće.

I on je bio neko vreme tamo. Dato mu je da zaviri, da pogleda, ali ne i da ostane. Možda još nije došao moj čas, pomisli Zoran. Tonuo je polako u san, dok ga je Marić psujući vukao. Zamrli su i pucnji. Artiljerijska paljba mora da je odavno prestala. Jedva je čuo Marićeve reči, njegov nepogrešiv osećaj za prostor i razdaljinu. Stopedeset...sto...pedeset metara od Stene.

Trideset. Sada je već čuo glasove. Dvadeset. Trčali su prema njima, nekoliko ruku ga preuzeše, pomogoše i Mariću.

San dođe kao spas kad ga ovlada, ali i kao strepnja šta će videti kad se probudi. Prvo će pogledati u nebo kada otvori oči. Da li će videti jedan mesec. Ako vidi dva...

 

    Dvadeset pet godina kasnije, novogodišnja noć, Pritočki Grabež.

 

Dva čoveka sedela su na panjevima u gustoj grabovoj šumi. Po tlu je pao sitan sneg,  nebo je bilo vedro, ali ledeno, hladnoća je dopirala do kostiju. Obojica su nosili kape i rukavice. Obojica su bili krupni, jedan sredovečan , visok, mišićav, ali već sa obrisima krupnijeg stomaka, polaganog gubljenja kondicije i pristizanja starosti. Drugi je bio isto krupan, niži ali stariji, bore su mu već izbrazdale lice. Ispod kape provirivala mu je seda, već potpuno bela kosa.

Dugo su pušili u tišini. Konačno, stariji prvi progovori :

,,Kako su Aleksandra i devojčice?'', upita Marić.

,,Dobro su'', odgovori Zoran. ,,Dobila je konačno posao kao učiteljica. Na određeno. Deca  su odlični đaci. Maja iduće godine polazi u srednju školu, Milica u sedmi razred.''

,,A ti?'', upita Marić. ,,Šta je s tobom? Kad smo se čuli rekao si mi da si ostao bez posla. Da je firma pukla.''

,,Tako je.'', Zoran ugasi cigaretu. ,,Imam neku varijantu, verovatno ću na par meseci u Slovačku. Posle ću videti šta ću. A ti?''

,,Standardno. Molerišem, krečim, majstorišem...'', reče Marić. ,,Živi se nekako.''

,,Razmišljao sam nešto'', reče Zoran. ,,Ako uspem zaraditi dovoljno, poslaću decu odavde. Negde, u Irsku, Švedsku, bilo gde gde je normalan život. Neću da ostanu ovde i da dočekaju sledeći rat.''

,,Pametno. Da imam decu i ja bih tako uradio.'' Zoran je znao da se Marić nije ženio posle rata. Imao je nekoliko veza, ali iz nekih razloga žene nisu uspevale da u njemu pronađu sigurnost i budućnost. Marić se često šalio na svoj račun da se davno oženio puškom, da drugih nevesti nema za njega. ,,Samo ko će onda ostati ovde? Svi odlaze. Mi. Oni ( pokazao je rukom dole prema dolini, prema Bihaću ). Hrvati. Ostaće pusta zemlja. Možda će ovi migranti iz Afrike i Azije bolje umeti s njom od nas.''

,,Tužno, zar ne?'', upita Zoran. ,,Čovek se upita za koji smo klinac uopšte ratovali. Zemlja se prazni, bogati su postali još bogatiji, siromašniji još siromašniji. Mladost je izginula, a nova će pobeći odavde.''

,,Bogati izmišljaju i pokreću ratove'', reče Marić. I on ugasi cigaretu. ,,A vodi ih raja. Siromašni. Ovakvi kao ti i ja. Tako je oduvek bilo. Tako će uvek biti. Ne razbijaj mozak oko toga zašto se ratuje. Nema odgovora. Uvek će se ratovati. Ljudi će se i dalje rađati, živeti, umirati, voleti, mrzeti, ubijati. To ti je jednostavno tako. Što pre to prihvatiš kao fakat, lakše ćeš podneti život.''

Zoran je zaćutao, posmatrajući dva mala spomenika pokraj staze. Sami su iskopali zemlju i sami su ih postavili. Tela ispod zemlje nije bilo. Radovan i Mišo i dan danas se vode kao nestali; nadležni su prihvatili tvrdnju da su ih granate toliko iskomadale da je drugu stranu mrzelo da ih uopšte kupi i razmenjuje, te da su vremenom jednostavno divlje životinje raznele ostatke. Zoran i Marić naravno nisu rekli komandi istinu šta se zaista dogodilo. Niko im ne bi ni poverovao.

Nenadovo telo je kasnije razmenjeno. Sahranjen je u rodnoj Bosanskoj Krupi.

,,Ne znam kako smo se uspeli vratiti.'', poče Marić. Pričali su o tome hiljadu puta i opet i opet se vraćali na neobjašnjivo. ,,Kada sam prešao tamo...jednostavno sam znao, osećao da će njih dvojica ostati, a da nama još nije vreme. I da je Nenada, iz nekog razloga, ne umem da shvatim koga, taj...prostor...to, šta god da je, odbacilo, da će mu fizičko telo ipak ostati ovde.''

,,Šta misliš da se uopšte dogodilo? Sećam se da je granata eksplodirala...'', reče Zoran.

,,Granata je eksplodirala'', potvrdi Marić. ,,Njih trojica su na mestu ostali mrtvi. Ti si imao ludu sreću, zakačilo te je samo malo po nozi, nije preseklo ni oštetilo ništa bitno. Mene, ne znam kako ništa nije pogodilo. Onda smo bukvalno u sekundi , prešli. Isprva smo bili razbacani tamo, nisam te odmah mogao naći.''

,,Mislim da je ta granata nešto probila'', reče Marić. ,,Neku opnu, neki prolaz između dimenzija, svetova. Pokidala je samo tkivo stvarnosti. Ono, kao u Kingovim romanima. Zečja rupa, Bjuik,  slična mesta i stvari.'' Marić se isceri, a licem mu zaigra grč. Zoran je znao da Marić baš nije načitan, ali obožavao je Stivena Kinga. On je bio jedan od retkih pisaca čije je knjige prosto gutao.

,,Kada sam dospeo tamo i naišao na Nenada, odmah sam osetio razliku.'', nastavio je. ,,Ne pitaj me kako. Jednostavno sam osetio da je tu oko njega najtanje, da struji, vrtloži. Palo mi je na pamet da bi detonacija možda mogla aktivirati prolaz za put nazad. Suludo, zar ne?'', reče. ,,Ali, upalilo je.''

,,Jeste. Spasio si mi život.'', reče Zoran.

,,Tebi jesam.'', reče Marić i uzdahnu. ,,Ali njih sam ja ubio. Ja sam kriv za njihovu smrt.''

,,Ne govori tako'', usprotivio se Zoran. ,,Bilo je logike da se akcija izvede za Novu godinu. Koliko god tada i naši i njihovi pozivali na budnost i oprez, prirodno je da se čovek opusti na kraju godine. Čak i u rovu. A i nisu znali za prolaz kroz minsko polje. Sve je ukazivalo na uspeh.''

,,Ali kako se završilo!'', Marić gotovo jauknu.

,,To je rat. Ne možeš predvideti sve. Ko je mogao znati da će neka budala zapucati u to doba, da će pola linije nastaviti pucnjavu? Znaš da više nismo ni mogli utvrditi ko je pucao prvi, naši ili njihovi. Sve bi se na tom i završilo da se nije uključila artiljerija. Možda bi i tu noć izvršili zadatak. Ili se povukli , pa ga izvršili za pet dana. Ili za trideset , dok se stvari slegnu.''

,,Ali nismo'', žalosno reče Marić. ,,Sve je otišlo bestraga.''

,,Zato što se neki seronja iz komande uspaničio, prenuo iz sna od pucnjave, potpuno bespotrebno naredio da dejstvuje artiljerija. Nije bilo nikakve potrebe za tim. Ona suluda pucnjava je bila samo sitna lokalna čarka, koja bi ionako prestala sama od sebe, bukvalno kao što je i počela. Na žalost, idiot je digao artiljeriju na noge, noć, haos, panika, oni onako bunovni, nešto su sjebali s koordinatama i poklopili nas. Lanac događaja kakvi se dešavaju u ratu. Glupo, nepotrebno, suludo. Nije tvoja krivica.''

Marić je dugo gledao u grobove.

,,Sanjaš li ih još?'', pogledao je Zorana.

,,Često'', Zoran sagnu glavu. Gledao je u zemlju. ,,Nekad sanjam kako smo se šunjali tu noć i kako nas je poklopila granata. Nekad ih sanjam onakve kakvi su bili pre nego su poginuli-mladi, veseli, puni snage i života. Ponekad sanjam ono...mesto, dva bleda meseca, zaleđeni grad, planinu-kupolu, mećavu...i njih tamo.''

,,Jesi li ikad poželeo...da si ostao tamo? U beloj tami?'', upita Marić. Sada ga je ozbiljno posmatrao, oči su mu bile užarene, žive, vatrene kao nikad pre.

,,Ponekad'', zamišljeno reče Zoran. ,,Ali imam nekog kome  trebam i ko od mene zavisi. Nemam pravo da to uradim ni deci, ni Aleksandri.''

,,Naravno'', reče Marić. ,,Razumem te. Ja nemam nikoga. Roditelji su mi umrli. Imam sestru koja živi u Australiji, ima decu, ali nemamo bliskosti. Viđamo se retko, tri puta za dvadeset pet godina. Čujemo se preko telefona, skajpa. Nije to to. Nemam puno ljudi kojima bih zaista nedostajao.''

Nastavio je. ,,Većina ljudi koje sam voleo, poginula je. Možda su prešli...tamo. Voleo bih da ih sretnem. Čak i njihove.'', mahnuo je ponovo rukom u pravcu Bihaća. ,,I oni su bili u istom sranju, samo s druge strane nišana. Sirotinja, kao i mi. Bolje bi se i s njima razumeo, nego s ovim današnjim ljudima koji samo trče za novcem, skupim kolima, kućama, vikendicama, lažnim ljubavima, lažnim prijateljstvima...nisam ti ja iz te priče. Gadim se svega današnjeg.''

,,Imaš li još neke rodbine?'', pitao je Zoran. ,,Pominjao si da imaš.''

,,Imam, kao i da nemam'', isceri se Marić. ,,Zamaraju ih moje priče. Kad počnem o ratu i Grabežu, o našim mrtvim drugovima, samo odmahnu rukom. U očima im vidim šta misle : daj, ne smaraj, koga to više interesuje? Eto, to misle.''

,,Znam da si pokušavao...da pređeš.'' , reče Zoran. ,,Nije uspevalo. Ne može to tek tako.''

,,Ne može'', potvrdi Marić. ,,Radio sam ovde kao deminer, posle rata. Eksplodirale su mine. Bacao sam koji put i bombe. Puštao koji rafal. Ništa. Ništa se nije dogodilo.''

,,To jednostavno samo dođe'', nastavio je Marić. ,,Ili ga osetiš. Duboko , duboko u sebi, iza nerava, iza vida i sluha. Ne može to na silu.''

Opet su dugo ćutali. Vodili su ovaj razgovor, s malim izmenama, mnogo puta i nikada nisu rešili kako, zašto i gde je to. Znao je da neće rešiti ni sada.

Ustao je.

,,Moram da idem. Ajmo polako'', reče.

,,Idi ti. '', reče Marić. ,,Ja ću ostati.''

,,Čekaću te dole u Pritoci'', odgovori Zoran. ,,Znaš gde su mi parkirana kola.''

Marić je ustao, skinuo kapu. Duga, seda kosa, padala mu je po ramenima. Prodorno je gledao u ratnog druga. ,,Nisam rekao da me čekaš. Nisam rekao da ću još malo ostati. Rekao sam da ću ostati.''

Zoranu se stegnu grlo. ,,Kakve su to sada gluposti?'', upita.

,,Zato što osećam, ovaj put. Pogledaj.'', Marić mu pokaza na nebo. Oblaci su naišli ni iz čega, bezbojni, beli, zaklonili mesec, ali negde iza njega, na ivici horizonta Zoran je osećao da promena dolazi, da dva bela ledena meseca čekaju i da donose nešto nepoznato, divlje i čudesno.

,,Osećaš i ti, zar ne?'', reče Marić. ,,Na kraju, ima ovde još puno mina. Moram da istražim još neke terene i staze, koji nisu ucrtani na mapi.'' Nacerio se. Zoran ga odavno nije video življeg, srećnijeg, snažnijeg. Kao da je nestalo starosti i umora šezdesetogodišnjaka, pred njim je ponovo bio Marić iz mladih dana, srčani, neustrašivi ratnik. Oči su mu blistale. ,,Možda stignem tamo bez noge, ruke ili nekog drugog dela tela, ali ne mari. Tamo to ionako nema nikakvog značaja. Mesto mi je tamo. S njima.''

,,Postoji li ikakav način da te odgovorim?'', upita Zoran, znajući odgovor još pre nego što je i postavio pitanje.

Sve je okolo postajalo belo, iz ničega je dolazilo, postepeno, kao vrtlog koji se širi. Grabež. Zona sumraka. Zona je gutala živote, a onda ih prebacivala na  drugo mesto, na kome su dobijali neku drugu, Zoranu nedokučivu svrhu. Nije mogao da shvati, ali naslućivao je da neki balans, tas na vagi mora da postoji u univerzumu i da ništa ne može biti uništeno i izgubljeno bez traga.

,,Ajde'', požurivao ga je Marić. ,,Idi. Moram ostati sam. Znaš da ne volim patetične rastanke.''

,,Daću ti ja patetiku'', osmehnu se Zoran, ali mu se oči napuniše suzama. ,,Dođi ovamo, stari magarče.'', reče mu.

Izgrliše se i izljubiše. ,,Pozdravi Aleksandru i decu'', reče mu Marić. ,,Reci im da sam otišao...u inostranstvo, negde. Posle će biti jednostavnije. Progutaće priču da sam ti se vremenom prestao javljati.''

,,Hoću.'', jedva je zadržavao suze. ,,Pozdravi i ti...njih. Jednom ćemo se svi naći tamo. Tada ćemo imati celu večnost da pričamo o dobrim , starim danima.''

,,Imaćemo'', osmehnu se Marić, zagrli ga još jednom. ,,Idi sad'', reče , okrenu mu leđa

i zamaknu u minsko polje.

 

 

Zoran je silazio niz kamenitu stazu prema selu, Pritoci. Nije gledao na sat, niti imao osećaj za vreme. Možda je prošlo nekoliko minuta. Tada u daljini začu potmulu, snažnu detonaciju. Okrenuo se, salutirao i pozdravio poslednji put starog prijatelja.

Zaplakao je tek kad je seo u kola. Pitao se da li mu je Marić rekao celu istinu. Možda je zaista toliko žudeo da ode. A možda je želeo da njega oslobodi od svega što se dogodilo. Marić je bio poslednja spona koja ga je vezivala sa užasom koji su doživeli. Možda će njegovim odlaskom prestati sećanja, ružni snovi i mučna preispitivanja. Možda će vremenom sve izbledeti. Jednog jutra će se probuditi i sećati kako je nekad ranjen i uplašen, halucinirao. Neće se više sećati da je ikad hodao po nekom drugom svetu, u nekom drugom vremenu i prostoru.

,,Hvala ti'', prošapta. Okrenuo je kola ka Ripču, a zatim nastavio ka Bosanskom Petrovcu i dalje prema kući, prema životu i voljenim licima koja su ga čekala.

A gore u Zoni, bela tama je prigrlila drveće, zemlju, nebo, gutajući postojano i neodbranjivo sve pred sobom. Kada se razišla, na mestu nesreće više nije bilo ni krvi, ni kape, rukavica, vojničkih čizama, ničega.

Ispod Zone blistala je smaragdna Una, u dolini je dremao Bihać, ispod crnih obrisa goleme Plješevice.

U isto vreme, iznad  grada koji je ličio na Bihać, a nije bio Bihać, koji je dremao ispod planine koja je mogla biti Plješevica a nije bila, iznad  reke koja je blistala kao Una, a nije bila Una, jedan ostareli vojnik zapali cigaretu. Pogledao je u svet oko sebe i nacerio se.

Besnela je mećava oko njega, ali on nije osećao hladnoću. Gotovo je mogao razaznati glasove u vetru. I šta mu ti glasovi govore.

Dobrodošao.

PODELITE OVAJ TEKST NA: