детаљ слике: КРК Арт дизајн

БЕЛА ТАМА 2

,,Да ипак покушамо?'', упита Зоран. ,,Кад смо већ толико близу. Привући ћемо се још мало, спустићемо им пар бомби. Остаћемо у њиховом рову, док се ово не смири.''

,,Ко ти каже да неће погодити и њихов ров?'' , упита Радован.

,,Превише је опасно.'', рече Марић. ,,Не смемо сад ризиковати с нападом.''

,,Побиће нас'', панично прошапута Мишо. ,,Подбацују.''

,,Идемо назад'', рече Марић. ,,Не могу све падати на исто место. Пребациће. Подесиће и почети гађати даље. Ако останемо овде, погодиће нас.''

Зоран опсова, али није било времена за расправу. Кренуше назад. Ако је време раније споро текло, Зорану се сад чинило да се минути вуку као дани. Меци изнад њих косили су дрвеће, а гранате и мине почеше падати ближе непријатељском рову. Одахнуо је. Марић је био у праву помисли, да смо остали тамо, изгинули би.

Трештало је свуда, ноћ је била осветљена као дан од детонација, али артиљеријска паљба је била све даља од њих.

,,Стопедесет метара'' Марић даде знак, и за трен, Зоран помисли да ће се извући.

А онда је чуо фијук, снажан, стравичан, шиштећи. Нада му је умрла у секунди. Био је превише искусан да не би препознао шта тај звук значи и шта доноси. Знао је да ће ударити близу и да нема спаса, сакривања ни бежања. Смрт је стигла.

Граната је ударила право изнад њих, у дрвеће, и ту се распрсла. Ноћ обоји наранџасто ватрени бљесак, стотине гелера полетеше на све стране, Зоран поче да се дави у кашљу од дима и ватре, чуо је јауке, осетио је  бол, нешто га је пецкало у нози, видео је да му Марић ужаснута  лица нешто говори, али није чуо ништа јер је изгубио свест и потонуо у таму која га је обузела.

 

Када је поново отворио очи, тама је и даље била око њега али су му крупне пахуље и ветар шибали по лицу. Посегнуо је рукама кроз таму и осетио хладноћу и лед. Снажна мећава беснела је око њега. Поглед му се разбистрио и сећање вратило. Граната...пала је преблизу. Нико није могао остати жив, то је било сигурно. Марић га је дозивао. Осећао је бол у нози. Био је рањен? Покушао је да хода и схватио да на једну ногу шепа. Брзо је прегледао прстима али није могао да нађе никакву рану. Свуд око њега простирала се бесконачна белина, која се мешала са тамом. Белина. Чак и небо је било бело. Погледао је у небо, у месец.

Крикнуо је.

На небу су стајала два огромна бела месеца, хладни и сурови попут џиновских кругова леда заробљених у бескрајном простору. Кроз мећаву није могао назрети пуно у даљини-видео је обрисе брда, шума, али њихови пуни облици као да су му измицали. Налазио се на некаквој стази, која је вијугала кроз жалосно танко и кржљаво растиње. Минско поље...сетио се. Куда? Куда иде. Све је ово ружан сан. Или је већ мртав.

Поред стазе на пању, неко је седео. Жар цигарете се пробијао кроз таму и снег. На крилу му је лежала пушка. Лице му је било окренуто постранце, али он ипак успе да препозна Радована.

,,Не гледај ми лице'', рече Радован. Глас му је био чудновато тежак, успорен. Хладан. Зоран се сећао да је Радован увек највише од свих водио рачуна о физичком изгледу. Био је и физички најмаркантнији од целе екипе. Ни у најжешћу акцију није ишао неуредан, ни необријан. Зоран осети кнедлу у грлу. Не гледај ми лице, помисли. Шта му се догодило с лицем?

,,Гелери су ми исекли лице'', Радован као да му је читао мисли.

Зоран је стајао нем, укопан, испод два залеђена месеца.

,,Је ли...'', тешко је говорио. ,,Је ли неко...преживео?'', упита.

Радован је дуго ћутао. Зоран помисли да неће ни одговорити, његове речи однеће ветар, мећава, прогутаће их белило смрти и таме, на овом месту које не може да постоји и које мора да је неко привиђење, последња халуцинација мозга пред смрт.

Радован се окрену према њему, да га боље чује, заборавивши се. Сада је Зоран јасно видео његово лице. Није имао лица. Није имао носа, ни очију. Од усана нагоре, зјапила је огромна рупа а кроз њу је назирао бескрајни бели хоризонт којим је шибала мећава. Видео је и два бела месеца, видео је гране које шибају као бичем, можда у даљини иза свега назрео неке стравичне, беле очи вечне таме.

Крикнуо је и побегао низ пут.

Нешто га је зграбило за ногу и он врисну, а онда препозна руку, прстен на руци и униформу. Ненад је лежао на тлу, јечећи, чврсто  га држећи за ногу прстима који су му се попут канџи заривали у месо.

,,Ненаде'', плакао је. Све бране су попустиле, плакао је као киша, више није био тврди ратник, непоколебљиви мушкарац, већ само дете усамљено у тами, дете само пред суровошћу света, само пред хладноћом и болом. ,,Јесмо ли мртви Ненаде, где смо ? Шта нам се догађа?''

,,Не могу да говорим!'', вриснуо је Ненад, кркљајући. ,,Не могу! Гелер ми је пресекао врат!''

Зоран је плачући, успео да се отргне стиску. Побегао је с вриском на уснама, док је ветар чудно изобличавао глас који је остао иза њега : ,,Не могууууууууууууууууууу...''

Посртао је кроз мећаву, изгубљен, избезумљен, без циља, снаге и жеље. Био је убеђен да је мртав, да је већ прешао на другу страну али није схватао зашто му се ово дешава, какве га то силе тако муче и чему , ако је већ мртав и не постоји више, можда је ова опсенарска белина по којој су разбацани његови мртви другови та коначна, неопозива Празнина.

Нешто крупно је назрео кроз снег, и препознао је хангар. Барем је личио на хангар. Неке димензије и углови су били другачији него код хангара у стварном свету. Другачији и немогући. Видео их је крајичком ока али сад није имао снаге да негира њихово постојање и размештај. Попео се на стражарско место и угледао у даљини Бихаћ и Пљешевицу.

Само што то нису били Бихаћ и Пљешевица.

Пљешевица-нешто налик њој, уздизало се изнад града у обрисима који су се преливали од џиновских купола до шиљака и торњева. Испод ње је текао, лебдео, пловио град заробљен у леду, кристалу, у некој непојмљивој белој маси која је чинила овај свет, димензију, ову стварност.

Зацвилео је од муке.

Чули су се неки кораци. Хитро се окренуо и уперио пушку у придошлицу и тек онда приметио и схватио да су му руке празне. Пушку је сигурно изгубио, помисли, у стварном свету, при експлозији гранате.

,,Смена страже'', зачу познати глас. ,,Можеш да идеш у хангар да одспаваш. Али ако хоћеш, можеш ми и правити друштво.''

,,Мишо'', Зоран зацвили. ,,Мишо, друже. Не напуштај ме. Не могу овде издржати сам.''

Поделили су цигарету. Зоран је пажљиво посматрао његово лице, руке, покрете. Није успевао да пронађе ништа необично, никакву повреду, ништа туђинско ни смртоносно, али је знао, знао чим га је угледао, знао је свим срцем да ће Мишо заувек остати на стражи под овим туђинским небом, изнад залеђеног, нестварног и непостојећег града.

,,Какво је ово место? Знаш ли?'', осмели се да упита.

,,Допада ми се овде'', Мишо/оно што је некад било Мишо удахну још један дим и врати му цигарету. ,,Нема бола, нема страха, болести, губитка. Нема непријатеља. Нико ти се неће ругати ако си рањен, унакажен. Није ми ни хладно, иако дува мећава. Немам никакав осећај за хладноћу. Не знам шта је ово место. Можда дом за ратнике са ових простора. Нека наша Валхала. Али свиђа ми се. Шта је да је. Дао сам му име.''

Зоран га пажљивије погледа. И даље није успевао да види неку повреду, крв, било шта необично на његовом лицу. Можда овај свет брише ране из нашег света и преиначује их у неке своје, ваја нас и обликује и после смрти.

,,Бела тама'', рече Мишо. ,, Ово је свет беле таме. Погледај.'', махну руком доле према чудовишној копији Бихаћа. ,,Све је бело, снежно и залеђено и плива у мору таме. Лепота.''

Мишо га оштро погледа. ,,Престани више да ме загледаш ко нека стрина. '', рече. ,,Рећи ћу ти оно што те мучи. Киша гелера пала је на мене али неким чудом скоро ниједан ме није погодио. Скоро. Ипак, нисам имао среће. Последњи, безвезни, глупи мали комад пао је под незгодним углом, пробио униформу и забио се право у срце. Јебига.''

,,Али сада сам овде'', рече. ,,Не намеравам никуд одавде. Уживам у овој дивљој лепоти. Каква год да је, од правог Грабежа је боља.''

 

,,Сви се сећате шта вам се догодило.'', рече Зоран. ,,Сећате се како сте и од чега ( умрли, али није могао да превали ту реч преко уста)...зашто се ја не сећам тачно, већ само кроз неку маглу? Зашто осећам хладноћу?''

Мишо га тужно погледа. Забринуто. ,,Зато што си још жив.'', рече му. Зоран осети муку и гушење у грлу. Није могао да процени Мишин тон. Можда је само умишљао, а можда је у њему било и оптужбе. Зато што си још жив. А ја нисам. Зашто си ти жив? Зашто?

Више није могао да издржи. Хтео је да пита шта је са Марићем, али све кочнице су му попустиле и то чудновато место у потпуности га је обузело. ,,Нисам ја крив!'', вриштао је. ,,Није ни Марић! Тако се десило! Али ево бићу и ја...бићу! Бићу, гледај!''

Тешко је дисао, пентрајући се уз ивице. Коначно се испентрао и усправио, гледајући доле низ снег и дрвеће. Ако се пусти и падне, несумњиво, прећи ће на другу страну, придружиће се вечној стражи.

,,Стижем Мишо'', прошапта и рашири  руке.

Нешто снажно га зграби с леђа и повуче назад. Вриштао је, бацао се и отимао али руке које су га држале биле су прејаке. Коначно је препознао лице изнад себе. Марић је изгледао као да је остарио тридесет година. Као да је у касним шездесетим.

,,Једва сам те нашао'', процеди. ,,Можеш ли да ходаш?''

Зоран је климнуо главом. ,,Могу. Али куда?'', поново је заплакао. ,,Не знам пут назад.''

Марић се нацери, и Зоран за трен у њему препозна одсјај оног старог, неустрашивог, стаменог Марића какав је био пре него што је изгубио три од четири најбоља човека. ,,Али ја знам. Знаш да свуда копам и преврћем стазе и путељке. Нашао сам пут који води одавде.''

Зоран је ходао с Марићем као у сну. Прошли су поред Мише који им је махнуо у поздрав. Отпоздравише му без речи. Корачали су кроз мећаву и хладноћу, кроз бескрајну белу тмину све док се нису спотакли о нешто на путу.

Зоран врисну. Био је то Ненад. Али више није говорио. Није се мицао.

,,Знам'', рече Марић. ,,Причао сам и ја с њим. Врло кратко. Не може дуго да говори. За разлику од њих. Врат му је пресечен. Слушај, знам да је ово сулудо...али мислим да он није скроз...прешао. Да се његов леш још налази и код нас, у нашем свету. Њих двојица су прешли скроз. Постали су део овога. Он није.''

Ненаде, благи боже, помисли Зоран. ,,Али где је пут?'', промуца.

,,Направићемо га'', рече Зоран, извуче испод униформе бомбу кашикару , извуче осигурач и завитла је у снег. Експлозија је обасјала предео, заглушујућа детонација пронела се кроз ветар, на њих нападаше гране, земља, камење, Зорану се заманта у глави, тама га поново прекри, а онда

 

Зајеца. Осећао је снажан бол у нози, нешто врело, пецкаво, што је изазивало мучнину. Видео је да је ослоњен о Марићеву руку и да полако напредују-куда? Није знао. Чинило се да му је сваки корак тако неугодан као да гази по усијаном гвожђу. Прво што је приметио на небу био је месец. Један месец. Наш месец. Готово да је вриснуо од среће, али Марићева рука му прекри уста.

,,Тихо'', процеди Марић. ,,Стала је пуцњава. Могу нас чути ако гласно причамо.''

,,Шта се десило?'', промуца Зоран. ,,Где смо? Ненад...Радован, Мишо? Јесам ли рањен?''

,,Тихо, побогу!'' , прошапута Марић. ,,Ми...вратили смо се. Ненад је мртав...лежи тамо на ничијој земљи.'' Марић га зграби за раме. ,, Не можемо га вући. Немам снаге да вас вучем обојицу. Изгинућемо, а њему мртвом нећемо помоћи. Рањен си. Гелер те је закачио по нози. Није страшно чини ми се. Учинио сам с раном шта сам могао. Сад ћути и ходај, чучи, пузи, мичи се како знаш.''

,,Добро'', климну главом Зоран.,,Још...још само ово. Радован и Мишо?''

,,Погинули су'', рече Марић. Гледао га је у очи као да покушава да продре у њихову дубину, негде далеко иза, где чуче сви људски страхови и тајне. ,,Видео сам кад су страдали. Онда су напросто нестали. Прешли су тамо. И умукни више ако хоћеш да се живи вратимо.''

Прешли су тамо. Прешли су у свет два месеца, свет залеђених градова, брда која мењају облик, свет беле таме, свет у коме мртви стражаре и говоре, свет у коме нема бола и несреће.

И он је био неко време тамо. Дато му је да завири, да погледа, али не и да остане. Можда још није дошао мој час, помисли Зоран. Тонуо је полако у сан, док га је Марић псујући вукао. Замрли су и пуцњи. Артиљеријска паљба мора да је одавно престала. Једва је чуо Марићеве речи, његов непогрешив осећај за простор и раздаљину. Стопедесет...сто...педесет метара од Стене.

Тридесет. Сада је већ чуо гласове. Двадесет. Трчали су према њима, неколико руку га преузеше, помогоше и Марићу.

Сан дође као спас кад га овлада, али и као стрепња шта ће видети кад се пробуди. Прво ће погледати у небо када отвори очи. Да ли ће видети један месец. Ако види два...

 

    Двадесет пет година касније, новогодишња ноћ, Приточки Грабеж.

 

Два човека седела су на пањевима у густој грабовој шуми. По тлу је пао ситан снег,  небо је било ведро, али ледено, хладноћа је допирала до костију. Обојица су носили капе и рукавице. Обојица су били крупни, један средовечан , висок, мишићав, али већ са обрисима крупнијег стомака, полаганог губљења кондиције и пристизања старости. Други је био исто крупан, нижи али старији, боре су му већ избраздале лице. Испод капе провиривала му је седа, већ потпуно бела коса.

Дуго су пушили у тишини. Коначно, старији први проговори :

,,Како су Александра и девојчице?'', упита Марић.

,,Добро су'', одговори Зоран. ,,Добила је коначно посао као учитељица. На одређено. Деца  су одлични ђаци. Маја идуће године полази у средњу школу, Милица у седми разред.''

,,А ти?'', упита Марић. ,,Шта је с тобом? Кад смо се чули рекао си ми да си остао без посла. Да је фирма пукла.''

,,Тако је.'', Зоран угаси цигарету. ,,Имам неку варијанту, вероватно ћу на пар месеци у Словачку. После ћу видети шта ћу. А ти?''

,,Стандардно. Молеришем, кречим, мајсторишем...'', рече Марић. ,,Живи се некако.''

,,Размишљао сам нешто'', рече Зоран. ,,Ако успем зарадити довољно, послаћу децу одавде. Негде, у Ирску, Шведску, било где где је нормалан живот. Нећу да остану овде и да дочекају следећи рат.''

,,Паметно. Да имам децу и ја бих тако урадио.'' Зоран је знао да се Марић није женио после рата. Имао је неколико веза, али из неких разлога жене нису успевале да у њему пронађу сигурност и будућност. Марић се често шалио на свој рачун да се давно оженио пушком, да других невести нема за њега. ,,Само ко ће онда остати овде? Сви одлазе. Ми. Они ( показао је руком доле према долини, према Бихаћу ). Хрвати. Остаће пуста земља. Можда ће ови мигранти из Африке и Азије боље умети с њом од нас.''

,,Тужно, зар не?'', упита Зоран. ,,Човек се упита за који смо клинац уопште ратовали. Земља се празни, богати су постали још богатији, сиромашнији још сиромашнији. Младост је изгинула, а нова ће побећи одавде.''

,,Богати измишљају и покрећу ратове'', рече Марић. И он угаси цигарету. ,,А води их раја. Сиромашни. Овакви као ти и ја. Тако је одувек било. Тако ће увек бити. Не разбијај мозак око тога зашто се ратује. Нема одговора. Увек ће се ратовати. Људи ће се и даље рађати, живети, умирати, волети, мрзети, убијати. То ти је једноставно тако. Што пре то прихватиш као факат, лакше ћеш поднети живот.''

Зоран је заћутао, посматрајући два мала споменика покрај стазе. Сами су ископали земљу и сами су их поставили. Тела испод земље није било. Радован и Мишо и дан данас се воде као нестали; надлежни су прихватили тврдњу да су их гранате толико искомадале да је другу страну мрзело да их уопште купи и размењује, те да су временом једноставно дивље животиње разнеле остатке. Зоран и Марић наравно нису рекли команди истину шта се заиста догодило. Нико им не би ни поверовао.

Ненадово тело је касније размењено. Сахрањен је у родној Босанској Крупи.

,,Не знам како смо се успели вратити.'', поче Марић. Причали су о томе хиљаду пута и опет и опет се враћали на необјашњиво. ,,Када сам прешао тамо...једноставно сам знао, осећао да ће њих двојица остати, а да нама још није време. И да је Ненада, из неког разлога, не умем да схватим кога, тај...простор...то, шта год да је, одбацило, да ће му физичко тело ипак остати овде.''

,,Шта мислиш да се уопште догодило? Сећам се да је граната експлодирала...'', рече Зоран.

,,Граната је експлодирала'', потврди Марић. ,,Њих тројица су на месту остали мртви. Ти си имао луду срећу, закачило те је само мало по нози, није пресекло ни оштетило ништа битно. Мене, не знам како ништа није погодило. Онда смо буквално у секунди , прешли. Испрва смо били разбацани тамо, нисам те одмах могао наћи.''

,,Мислим да је та граната нешто пробила'', рече Марић. ,,Неку опну, неки пролаз између димензија, светова. Покидала је само ткиво стварности. Оно, као у Кинговим романима. Зечја рупа, Бјуик,  слична места и ствари.'' Марић се исцери, а лицем му заигра грч. Зоран је знао да Марић баш није начитан, али обожавао је Стивена Кинга. Он је био један од ретких писаца чије је књиге просто гутао.

,,Када сам доспео тамо и наишао на Ненада, одмах сам осетио разлику.'', наставио је. ,,Не питај ме како. Једноставно сам осетио да је ту око њега најтање, да струји, вртложи. Пало ми је на памет да би детонација можда могла активирати пролаз за пут назад. Сулудо, зар не?'', рече. ,,Али, упалило је.''

,,Јесте. Спасио си ми живот.'', рече Зоран.

,,Теби јесам.'', рече Марић и уздахну. ,,Али њих сам ја убио. Ја сам крив за њихову смрт.''

,,Не говори тако'', успротивио се Зоран. ,,Било је логике да се акција изведе за Нову годину. Колико год тада и наши и њихови позивали на будност и опрез, природно је да се човек опусти на крају године. Чак и у рову. А и нису знали за пролаз кроз минско поље. Све је указивало на успех.''

,,Али како се завршило!'', Марић готово јаукну.

,,То је рат. Не можеш предвидети све. Ко је могао знати да ће нека будала запуцати у то доба, да ће пола линије наставити пуцњаву? Знаш да више нисмо ни могли утврдити ко је пуцао први, наши или њихови. Све би се на том и завршило да се није укључила артиљерија. Можда би и ту ноћ извршили задатак. Или се повукли , па га извршили за пет дана. Или за тридесет , док се ствари слегну.''

,,Али нисмо'', жалосно рече Марић. ,,Све је отишло бестрага.''

,,Зато што се неки сероња из команде успаничио, пренуо из сна од пуцњаве, потпуно беспотребно наредио да дејствује артиљерија. Није било никакве потребе за тим. Она сулуда пуцњава је била само ситна локална чарка, која би ионако престала сама од себе, буквално као што је и почела. На жалост, идиот је дигао артиљерију на ноге, ноћ, хаос, паника, они онако буновни, нешто су сјебали с координатама и поклопили нас. Ланац догађаја какви се дешавају у рату. Глупо, непотребно, сулудо. Није твоја кривица.''

Марић је дуго гледао у гробове.

,,Сањаш ли их још?'', погледао је Зорана.

,,Често'', Зоран сагну главу. Гледао је у земљу. ,,Некад сањам како смо се шуњали ту ноћ и како нас је поклопила граната. Некад их сањам онакве какви су били пре него су погинули-млади, весели, пуни снаге и живота. Понекад сањам оно...место, два бледа месеца, залеђени град, планину-куполу, мећаву...и њих тамо.''

,,Јеси ли икад пожелео...да си остао тамо? У белој тами?'', упита Марић. Сада га је озбиљно посматрао, очи су му биле ужарене, живе, ватрене као никад пре.

,,Понекад'', замишљено рече Зоран. ,,Али имам неког коме  требам и ко од мене зависи. Немам право да то урадим ни деци, ни Александри.''

,,Наравно'', рече Марић. ,,Разумем те. Ја немам никога. Родитељи су ми умрли. Имам сестру која живи у Аустралији, има децу, али немамо блискости. Виђамо се ретко, три пута за двадесет пет година. Чујемо се преко телефона, скајпа. Није то то. Немам пуно људи којима бих заиста недостајао.''

Наставио је. ,,Већина људи које сам волео, погинула је. Можда су прешли...тамо. Волео бих да их сретнем. Чак и њихове.'', махнуо је поново руком у правцу Бихаћа. ,,И они су били у истом срању, само с друге стране нишана. Сиротиња, као и ми. Боље би се и с њима разумео, него с овим данашњим људима који само трче за новцем, скупим колима, кућама, викендицама, лажним љубавима, лажним пријатељствима...нисам ти ја из те приче. Гадим се свега данашњег.''

,,Имаш ли још неке родбине?'', питао је Зоран. ,,Помињао си да имаш.''

,,Имам, као и да немам'', исцери се Марић. ,,Замарају их моје приче. Кад почнем о рату и Грабежу, о нашим мртвим друговима, само одмахну руком. У очима им видим шта мисле : дај, не смарај, кога то више интересује? Ето, то мисле.''

,,Знам да си покушавао...да пређеш.'' , рече Зоран. ,,Није успевало. Не може то тек тако.''

,,Не може'', потврди Марић. ,,Радио сам овде као деминер, после рата. Експлодирале су мине. Бацао сам који пут и бомбе. Пуштао који рафал. Ништа. Ништа се није догодило.''

,,То једноставно само дође'', наставио је Марић. ,,Или га осетиш. Дубоко , дубоко у себи, иза нерава, иза вида и слуха. Не може то на силу.''

Опет су дуго ћутали. Водили су овај разговор, с малим изменама, много пута и никада нису решили како, зашто и где је то. Знао је да неће решити ни сада.

Устао је.

,,Морам да идем. Ајмо полако'', рече.

,,Иди ти. '', рече Марић. ,,Ја ћу остати.''

,,Чекаћу те доле у Притоци'', одговори Зоран. ,,Знаш где су ми паркирана кола.''

Марић је устао, скинуо капу. Дуга, седа коса, падала му је по раменима. Продорно је гледао у ратног друга. ,,Нисам рекао да ме чекаш. Нисам рекао да ћу још мало остати. Рекао сам да ћу остати.''

Зорану се стегну грло. ,,Какве су то сада глупости?'', упита.

,,Зато што осећам, овај пут. Погледај.'', Марић му показа на небо. Облаци су наишли ни из чега, безбојни, бели, заклонили месец, али негде иза њега, на ивици хоризонта Зоран је осећао да промена долази, да два бела ледена месеца чекају и да доносе нешто непознато, дивље и чудесно.

,,Осећаш и ти, зар не?'', рече Марић. ,,На крају, има овде још пуно мина. Морам да истражим још неке терене и стазе, који нису уцртани на мапи.'' Нацерио се. Зоран га одавно није видео живљег, срећнијег, снажнијег. Као да је нестало старости и умора шездесетогодишњака, пред њим је поново био Марић из младих дана, срчани, неустрашиви ратник. Очи су му блистале. ,,Можда стигнем тамо без ноге, руке или неког другог дела тела, али не мари. Тамо то ионако нема никаквог значаја. Место ми је тамо. С њима.''

,,Постоји ли икакав начин да те одговорим?'', упита Зоран, знајући одговор још пре него што је и поставио питање.

Све је около постајало бело, из ничега је долазило, постепено, као вртлог који се шири. Грабеж. Зона сумрака. Зона је гутала животе, а онда их пребацивала на  друго место, на коме су добијали неку другу, Зорану недокучиву сврху. Није могао да схвати, али наслућивао је да неки баланс, тас на ваги мора да постоји у универзуму и да ништа не може бити уништено и изгубљено без трага.

,,Ајде'', пожуривао га је Марић. ,,Иди. Морам остати сам. Знаш да не волим патетичне растанке.''

,,Даћу ти ја патетику'', осмехну се Зоран, али му се очи напунише сузама. ,,Дођи овамо, стари магарче.'', рече му.

Изгрлише се и изљубише. ,,Поздрави Александру и децу'', рече му Марић. ,,Реци им да сам отишао...у иностранство, негде. После ће бити једноставније. Прогутаће причу да сам ти се временом престао јављати.''

,,Хоћу.'', једва је задржавао сузе. ,,Поздрави и ти...њих. Једном ћемо се сви наћи тамо. Тада ћемо имати целу вечност да причамо о добрим , старим данима.''

,,Имаћемо'', осмехну се Марић, загрли га још једном. ,,Иди сад'', рече , окрену му леђа

и замакну у минско поље.

 

 

Зоран је силазио низ камениту стазу према селу, Притоци. Није гледао на сат, нити имао осећај за време. Можда је прошло неколико минута. Тада у даљини зачу потмулу, снажну детонацију. Окренуо се, салутирао и поздравио последњи пут старог пријатеља.

Заплакао је тек кад је сео у кола. Питао се да ли му је Марић рекао целу истину. Можда је заиста толико жудео да оде. А можда је желео да њега ослободи од свега што се догодило. Марић је био последња спона која га је везивала са ужасом који су доживели. Можда ће његовим одласком престати сећања, ружни снови и мучна преиспитивања. Можда ће временом све избледети. Једног јутра ће се пробудити и сећати како је некад рањен и уплашен, халуцинирао. Неће се више сећати да је икад ходао по неком другом свету, у неком другом времену и простору.

,,Хвала ти'', прошапта. Окренуо је кола ка Рипчу, а затим наставио ка Босанском Петровцу и даље према кући, према животу и вољеним лицима која су га чекала.

А горе у Зони, бела тама је пригрлила дрвеће, земљу, небо, гутајући постојано и неодбрањиво све пред собом. Када се разишла, на месту несреће више није било ни крви, ни капе, рукавица, војничких чизама, ничега.

Испод Зоне блистала је смарагдна Уна, у долини је дремао Бихаћ, испод црних обриса големе Пљешевице.

У исто време, изнад  града који је личио на Бихаћ, а није био Бихаћ, који је дремао испод планине која је могла бити Пљешевица а није била, изнад  реке која је блистала као Уна, а није била Уна, један остарели војник запали цигарету. Погледао је у свет око себе и нацерио се.

Беснела је мећава око њега, али он није осећао хладноћу. Готово је могао разазнати гласове у ветру. И шта му ти гласови говоре.

Добродошао.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: