SVETLOST HRISTANIŠTA
Zalud ti usev, anđele smrti,
reč je koren u ovoj gori,
osam joj krepkih vekova zbori
svetli zavet Svetosavlja.
Zalud ti usev, anđele smrti,
i kad su Mošti palili tašti,
sveti se plamen u nebo slio,
blagoslov viteštva, ljubavi, časti.
Zalud ti usev, anđele smrti,
svi tvoji pakleni oblaci gusti
pod ovim suncem ostaće pusti
kad nebo prenu Savina zvona.
Zalud ti usev, anđele smrti,
ni pet vekova zuluma
ni pet milenijuma uranijuma
neće u večnost, ovog mi krsta.
Zalud ti usev, anđele smrti,
gde-gde su svetla pristaništa,
ovde svetlost Hristaništa,
navek zemlja blagovesti.
MOJA SRPSKA
S one strane reke
uspinjem korake u oblake
neme zvonike nebeske
Sanja Srpska i ja s njom
sklupčana
pod pupoljkom maslačka
dovoljno mala da mi otačastvo bude veliko
sveto, zografovsko
dovoljno mala da
kao nevidljive stope isposnika
nanižem stihove
u krilate mostove
Vaskrsu u vekove
Sanja Srpska i ja s njom
duše nam upletene kao kamen i zemlja
iz korena maslačka klija krvotok predaka
gvozdena straža mojih Krajišnika
dovoljno mala da znam
njihove me oči prate
kad pustim reči u regate
Sanja Srpska i ja s njom
S one strane reke
dodirnem rosu u otkosu
zagrlim stablo hrasta krajputaša
pa ushodim u zoru
i nosim svoju Srpsku
u molitvi i stihu
ZAVEŠTANjE
Pesmu ti ostavljam
misao tesnu
i robusnu
da se u nj` zgusnu
babino tkanje
i oranje.
Pesmu ti ostavljam
i u njoj
đedove konje vrane
zauzdane
u reči potonje;
vrelo i prelo,
ubogo selo
daleko negde
pusto i nemo.
Pesmu ti ostavljam
ovde
u pesku pored Dunava
kosim zracima sunca
iscrtavam mapu stihova
krikom labuda
dalje od neba.
Pesmu ti ostavljam
od munja pravim mač
da iskujem reči
ovaj je narod od pesme veći.
A pesmu ti ostavljam samo.
