СВЕТЛОСТ ХРИСТАНИШТА
Залуд ти усев, анђеле смрти,
реч је корен у овој гори,
осам јој крепких векова збори
светли завет Светосавља.
Залуд ти усев, анђеле смрти,
и кад су Мошти палили ташти,
свети се пламен у небо слио,
благослов витештва, љубави, части.
Залуд ти усев, анђеле смрти,
сви твоји паклени облаци густи
под овим сунцем остаће пусти
кад небо прену Савина звона.
Залуд ти усев, анђеле смрти,
ни пет векова зулума
ни пет миленијума уранијума
неће у вечност, овог ми крста.
Залуд ти усев, анђеле смрти,
где-где су светла пристаништа,
овде светлост Христаништа,
навек земља благовести.
МОЈА СРПСКА
С оне стране реке
успињем кораке у облаке
неме звонике небеске
Сања Српска и ја с њом
склупчана
под пупољком маслачка
довољно мала да ми отачаство буде велико
свето, зографовско
довољно мала да
као невидљиве стопе испосника
нанижем стихове
у крилате мостове
Васкрсу у векове
Сања Српска и ја с њом
душе нам уплетене као камен и земља
из корена маслачка клија крвоток предака
гвоздена стража мојих Крајишника
довољно мала да знам
њихове ме очи прате
кад пустим речи у регате
Сања Српска и ја с њом
С оне стране реке
додирнем росу у откосу
загрлим стабло храста крајпуташа
па усходим у зору
и носим своју Српску
у молитви и стиху
ЗАВЕШТАЊЕ
Песму ти остављам
мисао тесну
и робусну
да се у њ` згусну
бабино ткање
и орање.
Песму ти остављам
и у њој
ђедове коње вране
зауздане
у речи потоње;
врело и прело,
убого село
далеко негде
пусто и немо.
Песму ти остављам
овде
у песку поред Дунава
косим зрацима сунца
исцртавам мапу стихова
криком лабуда
даље од неба.
Песму ти остављам
од муња правим мач
да искујем речи
овај је народ од песме већи.
А песму ти остављам само.
