DATUM

 

„Datum dokumenta“ pisalo je na monitoru. Danijela ukuca 24.02.2040.

„O Bože, stalno umesto 2020 kucam 2040. Ne znam šta mi je?!“ Požalila se koleginici.

Zamišljeno gleda  u monitor. To je za 20 godina, tada će imati 63 godine. Strašno! Tako malo vremena a puno želja.

....Alarm uporno pišti stvarajući nervozu. Danijela ustaje sa bolom u leđima i pokušava da se razgiba, misleći kako je loše spavala.

Tromim korakom ulazi u kupatilo. Prilazi lavabou, pušta hladnu vodu i umiva se. Podiže glavu i vrisne.

Iz ogledala je posmatrao čudan lik starije žene. Bilo je među njima dosta sličnosti.

Primiri se i dobro pogleda lik u ogledalu.

Rukom dodirne lice i oseti bore pod prstima. Oči zasuziše a ruka zadrhta. Lik u ogledalu pogleda je tužnim očima. Tad shvati da je to ona.

Obrisa lice i izađe iz kupatila.

Okretala se po stanu tražeći muža i decu ali, bila je sama.

Telefon na stolu zapišta. SMS poruka.

Pokuša da pročita ali shvati da ne vidi dobro. Pogled joj odluta do stola na kojem su stajale naočare. Stavi ih na vrh nosa i poče da čita:

„Mama, postao  sam, tata!!!! Dolazim uskoro po tebe pa idemo zajedno u bolnicu da vidiš svog unuka!“ Na kraju rečenice veseo "smajlić". Njen mlađi sin postao je tata. A gde je stariji? Šta se dešava sa njim?

Uze telefon i poče da traži njegovo ime u imeniku. Nakon par zvona javi se muški glas.

„Zdravo mama, evo upravo sam izašao iz aviona. Malo je kasnio. Doći ću pravo u bolnicu. Nikola mi je javio da se Sandra već porodila. Čim mi je javio da je otišla u bolnicu odmah sam krenuo iz Nemačke. Vidimo se tamo.“

Osećaj sreće mešao se sa zbunjenošću. Uskoro će videti svoje dečake, a i unuka. Ali nikako se ne seća prethodnih dvadesetak godina. Valjda će se setiti svega kad ih vidi.

Seti se, mogla bi da obavesti mamu i brata da je postala baka.

Tražila je bratov broj u imeniku i pozvala ga.

„Zdravo Zoki, postala sam baka! Uskoro dolazi Nikola po mene i idem da vidim svog unuka. Dođi i ti ako možeš. Daj mi mamu da joj kažem.“

Glas sa druge strane je zaćutao, a onda obazrivo počeo da priča.

„Ali seko, znaš da je mama umrla pre dve godine?!“

Bio je tužan zbog sestrinog stanja, a najteže mu je upravo to padalo što u tim momentima nije se sećala da je majka umrla. Svaki put je pitala za nju i htela je da je vidi.

„Da, znam... malo sam se zbunila. A da li je kod tebe moj Milan? Od kad sam se probudila nisam ga videla u kući.“

„Nije kod mene. On te je ostavio pre pet godina...“

Nakon pola sata Nikola je veseo stajao na vratima. Danijela ga zagrli i poljubi.

„Čestitam sine, neka je živ i zadrav!“ S ponosom je posmatrala svog „malog“ sina.

U bolnici su bili već neki ljudi i čestitali su rođenje deteta.

Danijela nije prepoznala sve ljude i oni su je zbog toga čudno gledali iako su znali za njeno stanje.

Tog momenta babica je izašla držeći u rukama malog anđela.

Nikola i Danijela su prišli da ga vide.

Maleno, usnulo lice pravilo je takve pokrete lica kao da ih pozdravlja, da im se smeje.

Oboje pustiše suze i zagrliše se....

 

„Danijela, Danijela... Da li si dobro?“

Koleginica, koja je sedela preko puta nje, dozivala je.

Ona se trže kao iz sna.

„Molim? A da, dobro sam...Nešto su mi misli odlutale.. Izvini.“

Pogleda u monitor i ispravi datum: 24.02.2020. Enter.

PODELITE OVAJ TEKST NA: