ДАТУМ

 

„Датум документа“ писало је на монитору. Данијела укуца 24.02.2040.

„О Боже, стално уместо 2020 куцам 2040. Не знам шта ми је?!“ Пожалила се колегиници.

Замишљено гледа  у монитор. То је за 20 година, тада ће имати 63 године. Страшно! Тако мало времена а пуно жеља.

....Аларм упорно пишти стварајући нервозу. Данијела устаје са болом у леђима и покушава да се разгиба, мислећи како је лоше спавала.

Тромим кораком улази у купатило. Прилази лавабоу, пушта хладну воду и умива се. Подиже главу и врисне.

Из огледала је посматрао чудан лик старије жене. Било је међу њима доста сличности.

Примири се и добро погледа лик у огледалу.

Руком додирне лице и осети боре под прстима. Очи засузише а рука задрхта. Лик у огледалу погледа је тужним очима. Тад схвати да је то она.

Обриса лице и изађе из купатила.

Окретала се по стану тражећи мужа и децу али, била је сама.

Телефон на столу запишта. СМС порука.

Покуша да прочита али схвати да не види добро. Поглед јој одлута до стола на којем су стајале наочаре. Стави их на врх носа и поче да чита:

„Мама, постао  сам, тата!!!! Долазим ускоро по тебе па идемо заједно у болницу да видиш свог унука!“ На крају реченице весео "смајлић". Њен млађи син постао је тата. А где је старији? Шта се дешава са њим?

Узе телефон и поче да тражи његово име у именику. Након пар звона јави се мушки глас.

„Здраво мама, ево управо сам изашао из авиона. Мало је каснио. Доћи ћу право у болницу. Никола ми је јавио да се Сандра већ породила. Чим ми је јавио да је отишла у болницу одмах сам кренуо из Немачке. Видимо се тамо.“

Осећај среће мешао се са збуњеношћу. Ускоро ће видети своје дечаке, а и унука. Али никако се не сећа претходних двадесетак година. Ваљда ће се сетити свега кад их види.

Сети се, могла би да обавести маму и брата да је постала бака.

Тражила је братов број у именику и позвала га.

„Здраво Зоки, постала сам бака! Ускоро долази Никола по мене и идем да видим свог унука. Дођи и ти ако можеш. Дај ми маму да јој кажем.“

Глас са друге стране је заћутао, а онда обазриво почео да прича.

„Али секо, знаш да је мама умрла пре две године?!“

Био је тужан због сестриног стања, а најтеже му је управо то падало што у тим моментима није се сећала да је мајка умрла. Сваки пут је питала за њу и хтела је да је види.

„Да, знам... мало сам се збунила. А да ли је код тебе мој Милан? Од кад сам се пробудила нисам га видела у кући.“

„Није код мене. Он те је оставио пре пет година...“

Након пола сата Никола је весео стајао на вратима. Данијела га загрли и пољуби.

„Честитам сине, нека је жив и задрав!“ С поносом је посматрала свог „малог“ сина.

У болници су били већ неки људи и честитали су рођење детета.

Данијела није препознала све људе и они су је због тога чудно гледали иако су знали за њено стање.

Тог момента бабица је изашла држећи у рукама малог анђела.

Никола и Данијела су пришли да га виде.

Малено, уснуло лице правило је такве покрете лица као да их поздравља, да им се смеје.

Обоје пустише сузе и загрлише се....

 

„Данијела, Данијела... Да ли си добро?“

Колегиница, која је седела преко пута ње, дозивала је.

Она се трже као из сна.

„Молим? А да, добро сам...Нешто су ми мисли одлутале.. Извини.“

Погледа у монитор и исправи датум: 24.02.2020. Ентер.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: