DA LI JE ODISEJ FILOZOF?

         

          Rustični luster se blago zaljuljao u spavaćoj sobi Telemahove kuće. Vesna je čitala „Odiseju“ Nikosa Kazancakisa i upravo došla do mesta na kojem Kazancakis peva o Odisejevom poduhvatu da ustroji Platonovu idealnu državu. Podigla je pogled sa knjige i upitala je Irinu:

 

            - Da li je Odisej filozof?

- Odisej je mitski junak. Niko ga od Grka nije smatrao mudracem na način na koji je to bio Bijant ili Solon – kazala je Irina.

            -  Znači li to da nije filozof?

-  Kažem da ga Grci nisu smatrali jednim od sedmorice mudraca. Reč filozof je kasnijeg datuma od Homerove „Odiseje“. Homer je najstariji izvor o Odisejevom filozofiranju, ako ustanovimo da ga je bilo – ustvrdila je Irina.

- Da li je u bilo kojoj vezi Odisej sa mudroljubljem? – upitala je Vesna.

            - Odisej je pre književni lik koji postavlja određena filozofska pitanja.

            - Koja?

            - Sećaš li se Odisejevog okršaja s Polifemom? 

            - Podseti me!

- Odisej ulazi u neželjeni okršaj sa kiklopom, Polifemom, Posejdonovim sinom. Neiskvaren, a monstrum, koji pije mleko i proždire ljudsko meso kao da je životinjsko, ubija, zapravo, ljude kako bi se prehranio, na način na koji mi ljudi ubijamo, na primer, ovce. I tako dolazimo do opisa toga kako Odisej uspevada prevari Polifema. Odisej i Polifem izriču nekoliko iskaza koji nas podstiču da postavimo filozofski važna pitanja.

            - Znači li da je Homerov Odisej proto filozof jezika! – ushićeno je uzviknula Vesna.

- To ti kažeš, a ja ću da ispitam. Na pitanje kako se zove, Odisej odgovara: „Niko meni je ime“ (9.367). Kiklop uzvraća: „Poslednje poješću Nikoga od cele njegove družbe.“ Njihova razmena reči je komična, ali nije naivna. Problem nastaje kada se izrazom „niko“ imenuje „neko“ ili kada se iza „nikoga“ skriva „neko“, što Odisej upravo i čini, zato što „niko“ ne označava „nekoga“, nego „nikoga“, to jest, nepostojeću osobu. Niko je, dakle, negativna lična zamenica koja označava to da ne postoji individua na koju se zamenica odnosi. Ova dva iskaza su svakako lažna, što Polifem ne shvata, smatrajući da postoji čovek koji se zove „Niko“ i kojeg će on pojesti.

            - A šta je sa trećim iskazom, ključnim za            sudbinu Polifema?

- U nastavku, pošto mu je Odisej probio oko, Polifem, ječeći u neizmernom bolu, kazuje ostalim kiklopima ili: „Niko ne ubija mene ni varkom ni nasiljem kakvim“, ili: „Niko ubija mene varkom i nasiljem kakvim“, u zavisnosti od toga kako prevodimo ovaj Homerov stih.

- Ali, Irina, prve dve rečenice si prevela na srpski, a da nisi upotrebila glagol u odričnoj formi. Tvrdnja: „Poješću Nikoga“ nije u skladu sa gramatikom srpskog jezika, te na ovom jeziku nema smisla to izreći.

- Ali   grčki i, na primer, engleski jezik nemaju dvostruku negaciju. Povrh toga, pijani i priglupi Polifem upravo hoće da kaže kako će pojesti Nikoga. Za Polifema ima smisla to reći,  premda nama koji znamo značenja reči „niko“ i „neko“, besmisleno je kazati: „Poješću Nikoga“ – objasnila je Irina.

- To si odlično zapazila, rekla je Vesna. Filozofiju ne zanima samo struktura, nego pre svega značenje i namera onoga koji nešto kaže. Odisej hoće da prevari Polifema tako što mu kaže: „Ime mi je Niko“. Odisej nikako neće da kaže: „Ime mi nije Niko“. Isto važi i za rečenicu u kojoj je „Niko“ objekat.Odisej računa sa tim da Polifem nije ovladao pravilima jezičke igre, ni upotrebom izraza „niko“ i „neko“.

- Drugi iskaz treba prevesti: „Niko ne ubija mene ni varkom ni nasiljem kakvim“, jer jedino u tom slučaju taj iskaz ima smisla u kontekstu;naime, to saopštava Polifem drugim kiklopima, čime im zapravo poručuje da je sve u redu i da njega niko ne namerava da povredi – kazala je Irina.

- Da ti još pokažem kako je Homer pronicljiv –nastavi Irina te ga, stoga, s pravom smatramo rodonačelnikom grčke obrazovanosti i kulture,prvim čedom grčkog čuda. On se namerno poigrava sa semantičkom srodnošću na starogrčkom jeziku između Οὖτις (utis) i μήτις (metis), što oboje znači niko, kao i fonetskom bliskošću između μήτις, niko, i reči πολύμητις(polimetis),koja znači lukav, dovitljiv, a pripisuje se Odiseju. To bi se moglo shvatiti kako je Odisej, za nemani koje susreće, po potrebi Niko i Svako, a da jezapravolukavi dovitljivac koji uspeva da pronađe izlaz iz situacija iz kojih je gotovo nemoguće izvući se. Ovim smo opisali „logiku“ Odisejeve dosetke, koja nas dovodi do dubljih uvida, opštijeg karaktera. Najpre da izrazi koji označavaju neku negaciju – na primer, „niko“ – znače nešto: naime, nepostojanje osobe, na koju se izraz odnosi. Nema smisla nepostojećem subjektu pripisivati bilo koju radnju, jer nema ko da je izvrši. Ukoliko se takvoj reči nešto i pripisuje, onda je to negacija određene radnje, budući da je nepostojeći subjekat ne može vršiti. Potom, ukoliko pod onim „Niko“ hoćemo da skrijemo „Nekoga“, recimo, sebe, onda je očigledno reč o obmanjivanju sagovornika, o očiglednom primeru lažnog predstavljanja.

- Dakle, ovim za sebe spasonosnim trikom, ni manje ni više, Odisej otkriva značenje i ulogu negativnih imena u jeziku, kao i to kako pogrešna upotreba ovih reči postaje generator u laganju i obmanjivanju – zaključi Vesna i upita: -Irina, daj neki drugi primer šire primene ovog Homerovog otkrića o postojanju reči koje nešto znače, a označavaju, da se tako izrazim, prazan skup.

- Evo primera: „Niko od navijača Partizana nije počinio zločin“, kojim se negira zapravo to da je bilo koji pojedinac iz grupe navijača „Partizana“ uzeo učešće u nekom zlodelu. Ovim iskazom kao da se navijači „Partizana“ brane od nekoga ko ih optužuje da su počinili neki zločin.Povrh toga, on nam posredno kazuje da je zločina bilo, i da je verovatno, za njeganeko drugi kriv.

- Da, to je odličan primer. A kaži mi šta misliš o onim Odisejevim pričama o Kirki, Lestrigoncima, Kalipsi, sirenama, Hadu i mnogim drugim nadnaravnim stvorenjima i „prostorima“? Da li su istinite ili lažne? A vi, filozofi, kažete da ljubite istinu.

- Možda je sve to i doživeo, premda je verovatnije da su ti događaji plod njegove fantazije – kazala je Irina i nastavila: - Homer u Odiseji razlikujedva tipa priča: 1. one koje se pripovedaju s namerom da se neko slaže i 2. one koje su izmaštane da bi se slušateljstvo zabavilo. Javljaju se i dva tipa laži: 1. laži koje su potpuno „s one strane istine“, tj. apsolutne laži, i 2. laži koje su istini slične (primerice, priča o kritskom princu, kojom Odisej uspeva da prevari Penelopu). Odisej tako ubedljivo izmišlja stvari, uspevši da nasamari i ljude i nadljudska bića, premda i sâm upada u istu vrstu zamke.

- Znam i u koju zamku Odisej upada. Jedina ličnost koja je Odiseju jednaka po pameti jeste Penelopa. Ona ga obmanjuje s namerom da ga iskuša, lažući ga da im je bračna postelja pomerena, a on joj je poverovao. Sigurno zato što do kraja nije mogao verovati da mu je neko bio toliko veran, njemu lažljivom i nevernom pustolovu – kazala je Vesna, pomalo se gnušajući Odiseja.

- Ta obmanjivanja su često ubedljivija od bilo čega drugog, jer deluju kao istina, izlažu se sasamopouzdanjempripovedača, te tako mogu da obmanu bolje nego čiste laži. Osim toga,fikcija najčešće nosi u sebi istinu, te se tako na izmišljen način prenose dublje, univerzalne, katkad arhetipske poruke – izgovorila je ovu misao Irina, zadovoljna sobom.

- Da zaključimo, Odisejeve priče, izričito ili prećutno, pokazuju koliko je u nekim slučajevima tanka linija između istine, laži i fikcije. Homer uvodi, između istine i laži, još jednu istinitosnu kategoriju: „biti sličan istini“ ili „biti istinolik“. Pojam „istinolikosti“ označava nešto što podseća na istinu, deluje kao istina, ali nije istinito. „Istinolikost“ može da pomogne tamo gde ne posedujemo istinito svedočanstvo, pa onda izlažemo ono što bi moglo da bude istina o nekom događaju ili ličnosti. Odisej se, kako vidimo, „istinolikošću“ svojih priča vrlo često koristi u svrhu obmanjivanja – kazala jeVesna.

- Vidi sad ovo, Vesna! Od Odisejevog iskaza: „Niko se zovem“ po značenju se veoma razlikuje iskaz: „Ja sam Niko“. Preokretom reči u ovoj rečenici značenje se na suptilan način menja. Ličnost koja za sebe kaže da je niko – sebe umanjuje, smatra da ništa nije postigla u životu, da je bezvredna, da nije ni po čemu posebna. Tim iskazom osoba simbolički sebe negira,oduzimajući sebi svojstva koja je čine nekom određenom ličnošću, različitom od drugeličnosti. Nipodaštavanje sebe može biti motivisano različitim uzrocima: to što nas drugi nipodaštavaju ili što sebe nipodaštavamo u odnosu na druge ili nipodaštavamo sebe u odnosu na vlastite ciljeve i ideale – završila je Irina svoj govor, uvlačeći duboko dim od cigarete.

- Odisej bi bio poslednji, Irina, za kojeg bismo kazali da nipodaštava sebe. Naprotiv! On sebe ne doživljava kao čoveka bez cilja, pameti, strasti i svojstava, nego kao uništitelja Troje, sina Laertijevog, vladaoca Itake itd. On se, međutim, kroz putovanja menja, te njegova ličnost na neki način poništava prethodnu fazu njegovog života. Tokom putovanja Odisej postaje neko drugi u odnosu na početak ili različite faze putovanja. On je spreman da sebe učini toliko skrivenimkao da ne postoji, da bi se onda ispod guste ovčije vune izvukao i ukrcao na brod – kazala je Vesna, provukavši ruku kroz svoje plave vlasi, pa je potom upitala Irinu: - Dobro, ako Odisej nije filozof, koji piše filozofske poeme ili rasprave, da li bismo ga mogli smatrati prototipom filozofa?

- Hajde celu stvar da istražimo! Ako je filozof, ljubitelj mudrosti, istine i saznanja, postavlja se pitanje ima li u njemu nešto od tog ljubomudrija. Pođimo od toga čime je Odisej motivisan da ide u nemoguća priključenija? Da bi preživeo, ali i zbog intelektualne znatiželje. Ne možemo zamisliti duhovno rado-znalijeg čoveka koji „hrli“ da sve vidi, čuje, sazna a da je pri tome svestan ograničenosti svih ljudskih nastojanja pa i saznajnih dostignuća – kazala je Irina.

- Odisej je oprezan, on nikada ne prelazi tu nevidljivu granicu koja žudnju za saznanjem deli od vlastite propasti. On je predodređen da vidi ono što je običnim ljudima nevidljivo: granicu između sadašnjosti i proš-losti, života i smrti, da jednom nogom stupi u carstvo senki, ali i da iz njega izađe. On us-peva da sebe zaštiti kako ne bi bio proždran od životinja, a da sâm pritom ne postane ži-votinja. Gotovo da bismo mogli reći kako nije samo mudroljubiv, nego je i mudar – kazala je Vesna.

- Propitujmo stvari dalje! Da li je on baš uvek oprezan? – zapitala se Irina - Svima je poznata slika Odiseja, koji sluša smrtonosni poj sirena, ali se od njega spasava jer ostaje čvrsto vezan za jarbol. A manje je poznato to kako je on tražio od svojih mornara da ga odvežu, ali ne zato što je poj sirena bio erotski uzbudljiv ili zato što ga je dovodio do ludila, nego zato što su mu one umilno nudile sveobuhvatno saznanje koje ume da pronikne u budućnost. Njegova najveća žudnja nijeerotska, ni politička, nego filozofska.    

- Moglo bi se reći da je Odisej protofilozof po tome što su njegova lutanja motivisana željom za saznanjem, kao i po tome što tokom putovanja stalno nailazi na nove prepreke, koje prevazilazi pre svega svojom pameću. On oličava onaj tip filozofa koji postepeno, mukotrpno, prevazilazeći opasnosti, stiče sve bolji uvid u ono što jeste, pri čemu svaka prepreka predstavlja novu zagonetku koju on mora da reši kako bi bio u mogućnosti da napreduje – kazala je Vesna.

- Povrh toga, Vesna, Odisejevo putovanje može se razumeti i kao napredujuće oblikovanje vlastitog duha, koji postaje sve iskusniji i mudriji a da pri tome nikada ne izgubi onaj svoj prvobitni elan, erotsku žudnju sa saznanjem. U tom napredovanju, duh stalno sebe prevazilazi. Možda najveće saznanje što ga Odisej stiče jeste to da on ne može prestati da bude ono što suštinski jeste, konačno ljudsko biće koje čezne za svojim domom, ženom i za-vičajem. To su oni čvrsti oslonci koji daju smisao njegovim intelektualnim traganjima.Kao što Odisej ima više lica, on može da postane i paradigmom jednog drugačijeg filozofa – rekla je Irina.

- Kakvog? – upitala je Vesna.

- Lik „novog" Odiseja izvajao nam je Platon u Erovoj pripovesti. Odiseja susrećemo s one strane sveta kada se nalazi pred najčudnijim sudom, gde mrtvi sami sebi sude, tako što biraju svoj dalji životni pravac koji će sléditi u novoj reinkarnaciji. Platonov Odisej je Homerovom blizak, izbor mu je vrlo sužen, a, uprkos tome, iznalazi najmudrije i najbolje rešenje. Tako on bira da živi suprotno u odnosu na ono kako je ranije živeo. Bira život bez lutanja, borbi za moć i vlast, život usamljen, bez buke i besa politike. Time je Platon možda skicirao novi životni obrazac, a to bi bio život posvećen intelektualnom istraživanju i promišljanju. To bi mogao biti život Odiseja koji se vraća naItaku, da bi istraživao sopstvenu dušu. Njegovo iskustvo i znanja stečena na putovanjima dovode ga do dubljih uvida u ono što on sâm jeste, u to koje su granice što odvajaju bilo kojeg čoveka od bogova, čak i onda kada je taj čovek toliko poseban pa grozničavo žudi sa saznanjem, a kada se izoluje u svoj svet, pomno istražuje beskonačne dubine svoje unutrašnjosti, čije se granice ne mogu ni naslutiti. A šta će tu tek naći, ne možemo znati ni mi ni on.

I.D.

Књигу можете купити кликом овде

PODELITE OVAJ TEKST NA: