ДА ЛИ ЈЕ ОДИСЕЈ ФИЛОЗОФ?

         

          Рустични лустер се благо заљуљао у спаваћој соби Телемахове куће. Весна је читала „Одисеју“ Никоса Казанцакиса и управо дошла до места на којем Казанцакис пева о Одисејевом подухвату да устроји Платонову идеалну државу. Подигла је поглед са књиге и упитала је Ирину:

 

            - Да ли је Одисеј филозоф?

- Одисеј је митски јунак. Нико га од Грка није сматрао мудрацем на начин на који је то био Бијант или Солон – казала је Ирина.

            -  Значи ли то да није филозоф?

-  Кажем да га Грци нису сматрали једним од седморице мудраца. Реч филозоф је каснијег датума од Хомерове „Одисеје“. Хомер је најстарији извор о Одисејевом филозофирању, ако установимо да га је било – устврдила је Ирина.

- Да ли је у било којој вези Одисеј са мудрољубљем? – упитала је Весна.

            - Одисеј је пре књижевни лик који поставља одређена филозофска питања.

            - Која?

            - Сећаш ли се Одисејевог окршаја с Полифемом? 

            - Подсети ме!

- Одисеј улази у нежељени окршај са киклопом, Полифемом, Посејдоновим сином. Неискварен, а монструм, који пије млеко и прождире људско месо као да је животињско, убија, заправо, људе како би се прехранио, на начин на који ми људи убијамо, на пример, овце. И тако долазимо до описа тога како Одисеј успевада превари Полифема. Одисеј и Полифем изричу неколико исказа који нас подстичу да поставимо филозофски важна питања.

            - Значи ли да је Хомеров Одисеј прото филозоф језика! – усхићено је узвикнула Весна.

- То ти кажеш, а ја ћу да испитам. На питање како се зове, Одисеј одговара: „Нико мени је име“ (9.367). Киклоп узвраћа: „Последње поjешћу Никога од целе његове дружбе.“ Њихова размена речи је комична, али није наивна. Проблем настаје када се изразом „нико“ именује „неко“ или када се иза „никога“ скрива „неко“, што Одисеј управо и чини, зато што „нико“ не означава „некога“, него „никога“, то јест, непостојећу особу. Нико је, дакле, негативна лична заменица која означава то да не постоји индивидуа на коју се заменица односи. Ова два исказа су свакако лажна, што Полифем не схвата, сматрајући да постоји човек који се зове „Нико“ и којег ће он појести.

            - А шта је са трећим исказом, кључним за            судбину Полифема?

- У наставку, пошто му је Одисеј пробио око, Полифем, јечећи у неизмерном болу, казује осталим киклопима или: „Нико не убија мене ни варком ни насиљем каквим“, или: „Нико убија мене варком и насиљем каквим“, у зависности од тога како преводимо овај Хомеров стих.

- Али, Ирина, прве две реченице си превела на српски, а да ниси употребила глагол у одричној форми. Тврдња: „Појешћу Никога“ није у складу са граматиком српског језика, те на овом језику нема смисла то изрећи.

- Али   грчки и, на пример, енглески језик немају двоструку негацију. Поврх тога, пијани и приглупи Полифем управо хоће да каже како ће појести Никога. За Полифема има смисла то рећи,  премда нама који знамо значења речи „нико“ и „неко“, бесмислено је казати: „Појешћу Никога“ – објаснила је Ирина.

- То си одлично запазила, рекла је Весна. Филозофију не занима само структура, него пре свега значење и намера онога који нешто каже. Одисеј хоће да превари Полифема тако што му каже: „Име ми је Нико“. Одисеј никако неће да каже: „Име ми није Нико“. Исто важи и за реченицу у којој је „Нико“ објекат.Одисеј рачуна са тим да Полифем није овладао правилима језичке игре, ни употребом израза „нико“ и „неко“.

- Други исказ треба превести: „Нико не убија мене ни варком ни насиљем каквим“, јер једино у том случају тај исказ има смисла у контексту;наиме, то саопштава Полифем другим киклопима, чиме им заправо поручује да је све у реду и да њега нико не намерава да повреди – казала је Ирина.

- Да ти још покажем како је Хомер проницљив –настави Ирина те га, стога, с правом сматрамо родоначелником грчке образованости и културе,првим чедом грчког чуда. Он се намерно поиграва са семантичком сродношћу на старогрчком језику између Οὖτις (утис) и μήτις (метис), што обоје значи нико, као и фонетском блискошћу између μήτις, нико, и речи πολύμητις(полиметис),која значи лукав, довитљив, а приписује се Одисеју. То би се могло схватити како је Одисеј, за немани које сусреће, по потреби Нико и Свако, а да језаправолукави довитљивац који успева да пронађе излаз из ситуација из којих је готово немогуће извући се. Овим смо описали „логику“ Одисејеве досетке, која нас доводи до дубљих увида, општијег карактера. Најпре да изрази који означавају неку негацију – на пример, „нико“ – значе нешто: наиме, непостојање особе, на коју се израз односи. Нема смисла непостојећем субјекту приписивати било коју радњу, јер нема ко да је изврши. Уколико се таквој речи нешто и приписује, онда је то негација одређене радње, будући да је непостојећи субјекат не може вршити. Потом, уколико под оним „Нико“ хоћемо да скријемо „Некога“, рецимо, себе, онда је очигледно реч о обмањивању саговорника, о очигледном примеру лажног представљања.

- Дакле, овим за себе спасоносним триком, ни мање ни више, Одисеј открива значење и улогу негативних имена у језику, као и то како погрешна употреба ових речи постаје генератор у лагању и обмањивању – закључи Весна и упита: -Ирина, дај неки други пример шире примене овог Хомеровог открића о постојању речи које нешто значе, а означавају, да се тако изразим, празан скуп.

- Ево примера: „Нико од навијача Партизана није починио злочин“, којим се негира заправо то да је било који појединац из групе навијача „Партизана“ узео учешће у неком злоделу. Овим исказом као да се навијачи „Партизана“ бране од некога ко их оптужује да су починили неки злочин.Поврх тога, он нам посредно казује да је злочина било, и да је вероватно, за његанеко други крив.

- Да, то је одличан пример. А кажи ми шта мислиш о оним Одисејевим причама о Кирки, Лестригонцима, Калипси, сиренама, Хаду и многим другим наднаравним створењима и „просторима“? Да ли су истините или лажне? А ви, филозофи, кажете да љубите истину.

- Можда је све то и доживео, премда је вероватније да су ти догађаји плод његове фантазије – казала је Ирина и наставила: - Хомер у Одисеји разликуједва типа прича: 1. оне које се приповедају с намером да се неко слаже и 2. оне које су измаштане да би се слушатељство забавило. Јављају се и два типа лажи: 1. лажи које су потпуно „с оне стране истине“, тј. апсолутне лажи, и 2. лажи које су истини сличне (примерице, прича о критском принцу, којом Одисеј успева да превари Пенелопу). Одисеј тако убедљиво измишља ствари, успевши да насамари и људе и надљудска бића, премда и сâм упада у исту врсту замке.

- Знам и у коју замку Одисеј упада. Једина личност која је Одисеју једнака по памети јесте Пенелопа. Она га обмањује с намером да га искуша, лажући га да им је брачна постеља померена, а он јој је поверовао. Сигурно зато што до краја није могао веровати да му је неко био толико веран, њему лажљивом и неверном пустолову – казала је Весна, помало се гнушајући Одисеја.

- Та обмањивања су често убедљивија од било чега другог, јер делују као истина, излажу се сасамопоуздањемприповедача, те тако могу да обману боље него чисте лажи. Осим тога,фикција најчешће носи у себи истину, те се тако на измишљен начин преносе дубље, универзалне, каткад архетипске поруке – изговорила је ову мисао Ирина, задовољна собом.

- Да закључимо, Одисејеве приче, изричито или прећутно, показују колико је у неким случаjевима танка линија између истине, лажи и фикције. Хомер уводи, између истине и лажи, још једну истинитосну категорију: „бити сличан истини“ или „бити истинолик“. Појам „истиноликости“ означава нешто што подсећа на истину, делује као истина, али није истинито. „Истиноликост“ може да помогне тамо где не поседујемо истинито сведочанство, па онда излажемо оно што би могло да буде истина о неком догађају или личности. Одисеј се, како видимо, „истиноликошћу“ својих прича врло често користи у сврху обмањивања – казала јеВесна.

- Види сад ово, Весна! Од Одисејевог исказа: „Нико се зовем“ по значењу се веома разликује исказ: „Ја сам Нико“. Преокретом речи у овој реченици значење се на суптилан начин мења. Личност која за себе каже да је нико – себе умањује, сматра да ништа није постигла у животу, да је безвредна, да није ни по чему посебна. Тим исказом особа симболички себе негира,одузимајући себи својства која је чине неком одређеном личношћу, различитом од другеличности. Ниподаштавање себе може бити мотивисано различитим узроцима: то што нас други ниподаштавају или што себе ниподаштавамо у односу на друге или ниподаштавамо себе у односу на властите циљеве и идеале – завршила је Ирина свој говор, увлачећи дубоко дим од цигарете.

- Одисеј би био последњи, Ирина, за којег бисмо казали да ниподаштава себе. Напротив! Он себе не доживљава као човека без циља, памети, страсти и својстава, него као уништитеља Троје, сина Лаертијевог, владаоца Итаке итд. Он се, међутим, кроз путовања мења, те његова личност на неки начин поништава претходну фазу његовог живота. Током путовања Одисеј постаје неко други у односу на почетак или различите фазе путовања. Он је спреман да себе учини толико скривенимкао да не постоји, да би се онда испод густе овчије вуне извукао и укрцао на брод – казала је Весна, провукавши руку кроз своје плаве власи, па је потом упитала Ирину: - Добро, ако Одисеј није филозоф, који пише филозофске поеме или расправе, да ли бисмо га могли сматрати прототипом филозофа?

- Хајде целу ствар да истражимо! Ако је филозоф, љубитељ мудрости, истине и сазнања, поставља се питање има ли у њему нешто од тог љубомудрија. Пођимо од тога чиме је Одисеј мотивисан да иде у немогућа прикљученија? Да би преживео, али и због интелектуалне знатижеље. Не можемо замислити духовно радо-зналијег човека који „хрли“ да све види, чује, сазна а да је при томе свестан ограничености свих људских настојања па и сазнајних достигнућа – казала је Ирина.

- Одисеј је опрезан, он никада не прелази ту невидљиву границу која жудњу за сазнањем дели од властите пропасти. Он је предодређен да види оно што је обичним људима невидљиво: границу између садашњости и прош-лости, живота и смрти, да једном ногом ступи у царство сенки, али и да из њега изађе. Он ус-пева да себе заштити како не би био прождран од животиња, а да сâм притом не постане жи-вотиња. Готово да бисмо могли рећи како није само мудрољубив, него је и мудар – казала је Весна.

- Пропитујмо ствари даље! Да ли је он баш увек опрезан? – запитала се Ирина - Свима је позната слика Одисеја, који слуша смртоносни пој сирена, али се од њега спасава јер остаје чврсто везан за јарбол. А мање је познато то како је он тражио од својих морнара да га одвежу, али не зато што је пој сирена био еротски узбудљив или зато што га је доводио до лудила, него зато што су му оне умилно нудиле свеобухватно сазнање које уме да проникне у будућност. Његова највећа жудња нијееротска, ни политичка, него филозофска.    

- Могло би се рећи да је Одисеј протофилозоф по томе што су његова лутања мотивисана жељом за сазнањем, као и по томе што током путовања стално наилази на нове препреке, које превазилази пре свега својом памећу. Он оличава онај тип филозофа који постепено, мукотрпно, превазилазећи опасности, стиче све бољи увид у оно што јесте, при чему свака препрека представља нову загонетку коју он мора да реши како би био у могућности да напредује – казала је Весна.

- Поврх тога, Весна, Одисејево путовање може се разумети и као напредујуће обликовање властитог духа, који постаје све искуснији и мудрији а да при томе никада не изгуби онај свој првобитни елан, еротску жудњу са сазнањем. У том напредовању, дух стално себе превазилази. Можда највеће сазнање што га Одисеј стиче јесте то да он не може престати да буде оно што суштински јесте, коначно људско биће које чезне за својим домом, женом и за-вичајем. То су они чврсти ослонци који дају смисао његовим интелектуалним трагањима.Као што Одисеј има више лица, он може да постане и парадигмом једног другачијег филозофа – рекла је Ирина.

- Каквог? – упитала је Весна.

- Лик „новог" Одисеја извајао нам је Платон у Еровој приповести. Одисеја сусрећемо с оне стране света када се налази пред најчуднијим судом, где мртви сами себи суде, тако што бирају свој даљи животни правац који ће слéдити у новој реинкарнацији. Платонов Одисеј је Хомеровом близак, избор му је врло сужен, а, упркос томе, изналази најмудрије и најбоље решење. Тако он бира да живи супротно у односу на оно како је раније живео. Бира живот без лутања, борби за моћ и власт, живот усамљен, без буке и беса политике. Тиме је Платон можда скицирао нови животни образац, а то би био живот посвећен интелектуалном истраживању и промишљању. То би могао бити живот Одисеја који се враћа наИтаку, да би истраживао сопствену душу. Његово искуство и знања стечена на путовањима доводе га до дубљих увида у оно што он сâм јесте, у то које су границе што одвајају било којег човека од богова, чак и онда када је тај човек толико посебан па грозничаво жуди са сазнањем, а када се изолује у свој свет, помно истражује бесконачне дубине своје унутрашњости, чије се границе не могу ни наслутити. А шта ће ту тек наћи, не можемо знати ни ми ни он.

И.Д.

Књигу можете купити кликом овде

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: