ŠUMADIJO BOŽJI RAJU

 

Kada jesen rana dođe,

vinogradom kad uzreli grožđe,

tamnjanika kad žar pusti svoju,

ja pogledam sa Rudnika,

sa šumadijskih vidika,

na Oplenac na Topolu moju.

 

Svud se vino tada pije,

širom naše Šumadije,

vinogradom pesma se zaori,

čokoti se suncem zlate,

grožđe bere u kanate,

u pitomoj šumadijskoj gori.

 

A kroz Takovo Dičina,

šumi još od davnina,

žubor vodom vekove je skrila,

soko sivi s Ostrvice,

leti iznad Kamenice,

u zagrljaj širi svoja krila.

 

Šumadijo moja diko,

ne bih tebe dao nikom,

proplanke ti vinogradi vezu,

kroz livade i šljivike,

i oplenačke vidike,

konji vrani vuku belu čezu.

 

Oj Topolo slavni grade,

šumadijski vinograde,

pesmom ću te pominjati često,

oj Rudniče ti planino,

i čačanska kotlino,

Šumadincu ti si rodno mesto.

 

Reka Gruža tebe grli,

ka` Moravi u zagrljaj hrli,

potoci te studen vodom poje,

vodenice žito melju,

zvona zvone u nedelju,

Šumadijo, parče Raja moje.

 

Niz Oplenac neka teče,

reka vina svako veče,

sva Srbija pesmu nek zapeva,

Šumadijo, Bogom dana,

od lepota si sazdana,

ništa lepše od tebe nam nema.

 

 

ŠUMADIJSKA RUŽA – GRUŽA

 

Ugrejalo septembarsko sunce,

ustreptalo u grudima srce,

pa se krenuh duž gružanskih dolja,

do čuvenog polja Kalipolja.

 

Reka se ponosno kroz polje šeta,

iz proleća u zimu, s`jeseni u leta,

oko brda uvija se k`o najlepša ruža,

šumadijska lepotica, ponosita Gruža.

 

Šapuće vrbacima kroz skrivene dolje,

i brzakom miluje plodno Kalipolje,

uspomene čuva na daleke dane,

na prolećna svitanja, na jeseni davne.

 

Kad bi mogla Gruža pesmu da napiše,

niko lepšu ne bi napisao više,

kad bi Gruža mogla barem da govori,

kako sunce jutrom poklanja se zori.

 

Kako se sa proleća uvek vrate laste,

i brest kako baš pokraj vode raste,

kako li se mesec sa jutrom pozdravlja,

kako rosa novom danu nazdravlja.

Da zapiše reči pesama slavuja,

da opiše proleće kad počne da buja,

ime svakog svica što svetli u leta,

i mudroga lisca što poljanom šeta.

 

Ime svakog cveta što cveta u travi,

i sokola što na brestu gnezdo svoje pravi,

da napiše tajne koje godinama krije,

i otpeva pesmu koju niko nije.

 

Kad bi mogla da ispriča tajne,

svoja jutra, svoje noći bajne,

svaki talas koji njome plovi,

prema suncu, prema plavoj zori.

 

Bila bi to pesma do beskraja,

pevala bi šumadijska ruža,

zvala bi se isto k`o i ona,

ponosno i jednostavno – Gruža.

 

 

 

JUTRO U SEMEDRAŽI

 

Uprtila brda kotobanje njiva,

livada i šuma i košnica saća,

u sred te kotline poljana sanjiva,

gde Dičina brzake uz obale navraća.

 

Šumore topole kraj potoka snenih,

magloviti lugovi iz njih vodu piju,

a šljivaci vezu ćilim šara belih,

s proleća kad prvi svoj cvetak razviju.

 

Uzavreli izvori pod brestom ključaju,

led-ledenom vodom sa planinskog vrela,

niz useke i klisove šuma se spustaju,

u poljanu sanjivu na sred moga sela.

 

Jutro kada sviće, tada slavuj peva,

zorom kroz zabrane cvrkut odjekuje,

i miriše trava, zvone stada bela,

jagnje iz livadu rosnu poskakuje.

 

Dođi da da doživiš, mirise i draži,

rosne trave i jutra u Semedraži.

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: