ШУМАДИЈО БОЖЈИ РАЈУ

 

Када јесен рана дође,

виноградом кад узрели грожђе,

тамњаника кад жар пусти своју,

ја погледам са Рудника,

са шумадијских видика,

на Опленац на Тополу моју.

 

Свуд се вино тада пије,

широм наше Шумадије,

виноградом песма се заори,

чокоти се сунцем злате,

грожђе бере у канате,

у питомој шумадијској гори.

 

А кроз Таково Дичина,

шуми још од давнина,

жубор водом векове је скрила,

соко сиви с Острвице,

лети изнад Каменице,

у загрљај шири своја крила.

 

Шумадијо моја дико,

не бих тебе дао ником,

пропланке ти виногради везу,

кроз ливаде и шљивике,

и опленачке видике,

коњи врани вуку белу чезу.

 

Ој Тополо славни граде,

шумадијски винограде,

песмом ћу те помињати често,

ој Рудниче ти планино,

и чачанска котлино,

Шумадинцу ти си родно место.

 

Река Гружа тебе грли,

ка` Морави у загрљај хрли,

потоци те студен водом поје,

воденице жито мељу,

звона звоне у недељу,

Шумадијо, парче Раја моје.

 

Низ Опленац нека тече,

река вина свако вече,

сва Србија песму нек запева,

Шумадијо, Богом дана,

од лепота си саздана,

ништа лепше од тебе нам нема.

 

 

ШУМАДИЈСКА РУЖА – ГРУЖА

 

Угрејало септембарско сунце,

устрептало у грудима срце,

па се кренух дуж гружанских доља,

до чувеног поља Калипоља.

 

Река се поносно кроз поље шета,

из пролећа у зиму, с`јесени у лета,

око брда увија се к`о најлепша ружа,

шумадијска лепотица, поносита Гружа.

 

Шапуће врбацима кроз скривене доље,

и брзаком милује плодно Калипоље,

успомене чува на далеке дане,

на пролећна свитања, на јесени давне.

 

Кад би могла Гружа песму да напише,

нико лепшу не би написао више,

кад би Гружа могла барем да говори,

како сунце јутром поклања се зори.

 

Како се са пролећа увек врате ласте,

и брест како баш покрај воде расте,

како ли се месец са јутром поздравља,

како роса новом дану наздравља.

Да запише речи песама славуја,

да опише пролеће кад почне да буја,

име сваког свица што светли у лета,

и мудрога лисца што пољаном шета.

 

Име сваког цвета што цвета у трави,

и сокола што на бресту гнездо своје прави,

да напише тајне које годинама крије,

и отпева песму коју нико није.

 

Кад би могла да исприча тајне,

своја јутра, своје ноћи бајне,

сваки талас који њоме плови,

према сунцу, према плавој зори.

 

Била би то песма до бескраја,

певала би шумадијска ружа,

звала би се исто к`о и она,

поносно и једноставно – Гружа.

 

 

 

ЈУТРО У СЕМЕДРАЖИ

 

Упртила брда котобање њива,

ливада и шума и кошница саћа,

у сред те котлине пољана сањива,

где Дичина брзаке уз обале навраћа.

 

Шуморе тополе крај потока снених,

магловити лугови из њих воду пију,

а шљиваци везу ћилим шара белих,

с пролећа кад први свој цветак развију.

 

Узаврели извори под брестом кључају,

лед-леденом водом са планинског врела,

низ усеке и клисове шума се спустају,

у пољану сањиву на сред мога села.

 

Јутро када свиће, тада славуј пева,

зором кроз забране цвркут одјекује,

и мирише трава, звоне стада бела,

јагње из ливаду росну поскакује.

 

Дођи да да доживиш, мирисе и дражи,

росне траве и јутра у Семедражи.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: