ROMAN - ZLATNI KRST

GLAVA 3

 

DVADESET DINARA

 

 

So­nja se upi­sa­la te je­se­ni na te­čaj za vu­no­vla­ča­re. Ste­vu da­do­še nje­go­vi u du­ćan da tre­bi ora­he i pa­sulj. Ra­dio je sve po­slo­ve ko­ji su mo­gli bi­ti ura­đe­ni u se­de­ćem po­lo­ža­ju. Bio je ve­o­ma vre­dan i ga­zda ga je vo­leo. Jed­nog da­na ga­zda To­mi­slav do­ne­se ne­ku čud­nu spra­vu. Is­pr­va, ni­ko ni­je znao o če­mu se ra­di. Te­ška gvo­žđu­ri­ja, s le­ve stra­ne ima­še ne­ka­kvu ruč­ku, bo­ga pi­taj za šta se ono ko­ri­sti­lo. Spra­va je spre­da ima­la, kao ka­men­či­će, okru­gle, is­pi­sa­ne bro­je­ve. Gle­dao je Ste­vo i za­gle­dao, ali ni­je bio baš vešt u či­ta­nju. Us­peo je ne­ka­ko da sro­či „Š-p-a-r“ ko­je je pi­sa­lo po­za­di. Hte­de on i da is­pi­pa i is­pro­ba šta se tu ra­di, ali ga ga­zda To­mi­slav pre­kor­no po­gle­da te on sklo­ni ru­ke k se­bi.

– E, pa, se­lja­ci, ovo vam je ka­sa! Bez to­ga ne­će moć’ ubu­du­će da se ra­di – je­dva To­mi­slav po­di­že špar­ka­su i po­sta­vi je ne­ka­ko na ula­zni sto u rad­nji. – Ma­li, od’ ova­mo! – pa se se­ti da je Ste­vo ne­po­kre­tan, te pri­đe i pre­ne­se ga. – Znaš li ti ra­čun?

– Pa... po­ma­lo.

– E, od sad, ti si ka­sir!

– Šta sam ja? – ši­rom otvo­re­nih oči­ju, za­ču­đe­no pro­go­vo­ri Ste­vo.

– To što si čuo! Ovu ska­la­me­ri­ju ćeš sa­mo ti da ko­ri­stiš! Vi­diš čvak-čvak ovu ruč­ku! – po­vu­če To­mi­slav ruč­ku na do­le. – ’Op, ban­ka se otvo­ri! Tut­neš tu nov­ce. ’Op! – po­gu­ra na­zad fi­o­ku ko­ja iz­la­zi na po­vla­če­nje ruč­ke. – Za­tvo­re­na ban­ka! Pa, opet!

Ni­je tre­ba­lo mno­go vre­me­na da Ste­vo sa­vla­da ba­ra­ta­nje ovom na­pra­vom, čak ju je i za­vo­leo. Na­u­čio je bez gre­ške ra­čun uz nju, što je pre u ško­li naj­ma­nje vo­leo. Kva­ri­la se, za­gla­vlji­va­la, ali je Ste­vo po­stao i maj­stor „par ex­cel­len­ce“, ka­ko ume da ka­že nje­gov ga­zda.

Acu je nje­gov otac po­slao u grad da za­vr­ši vi­še raz­re­de. Otac mu je bio ban­kar, To­za, a maj­ka Le­la ra­di­la je u ka­ta­stru za imo­vi­nu. Pri­čao je To­za po se­lu da će nje­gov ma­li jed­nog da­na po­sta­ti mi­ni­star, ako ne i gu­ver­ner. Imao je da­ra za ško­lu To­zin ma­li, ali za ži­vot van ško­le ne­ka­ko je bio us­kra­ćen. Znao je još u dru­gom raz­re­du sva slo­va iz oba pi­sma, iako su de­ca tih go­di­na uči­la sa­mo jed­no pi­smo. Znao je i ra­čun do sto, umeo je raz­gled­ni­cu da po­pu­ni sam, ali ve­či­tu di­le­mu je imao ko­ja je de­sna, a ko­ja le­va ci­pe­la. Mi­le i Tri­ša odo­še na za­nat kod Ka­le­ta, ču­ve­nog sto­la­ra. Ne­ma tih vra­ta, sto­la i sto­li­ce u se­lu ko­je on ni­je iz­re­zao i ode­ljao. U jednom trenutku, u selu se pronese loš glas za­to što ni­je hteo da na­pra­vi du­bak za Ste­vu kad je tre­ba­lo. Da l’ ni­je hteo ili ni­je znao, is­pre­lo se sto pri­ča. Klin­ci su za po­če­tak či­sti­li ra­di­o­ni­cu od stru­go­ti­ne, ku­va­li ka­fe, do­no­si­li ruč­ko­ve. Ne­što ka­sni­je, Tri­ša je ra­duc­kao te­ste­rom, a Mi­le gle­tom. Mi­ša i Ljup­če na­sta­vi­še na je­sen tre­ći raz­red. Ljup­če je i da­lje bio ne­raz­dvo­jan sa Ste­vom, pa je sva­kog da­na po­sle ško­le tr­čao u du­ćan i po­ma­gao mu u po­slu. Mi­ša je do­bio tak­ma­ca po sna­zi u ode­lje­nju, Sta­no­ja. Svi su oče­ki­va­li da se njih dvo­ji­ca iz­u­bi­ja­ju kô te­tre­bo­vi. To se i de­si pr­vog da­na. Ne zna se što se za­me­ri­še, al’ pe­sni­ce pr­šta­še na sve stra­ne. No, ne pro­đo­še ni dva-tri da­na, lju­bav pre­ma ko­nji­ma ih zdru­ži, te po­sta­še strah i tre­pet u ce­loj ško­li (Sta­no­jev otac je ko­nju­šar, a Mi­šin ra­ba­dži­ja). Ni sa­mi ne zna­ju ko­li­ko su ši­ba do­bi­li od uči­te­lja Gvo­zde­na, ali njih dvo­ji­ca su te­ra­li svo­je. Ljup­če­tu se tre­ći raz­red ni­je svi­deo. Ni­je bi­lo ni­kog za kup­ka­nje, pen­tra­nje, ni­je ni So­nje vi­še bi­lo. La­gao bi Ljup­če ka­da bi re­kao da mu ne pre­ska­če sr­ce ka­da je ona kraj nje­ga. Ta­ko je Ljup­če sve ma­nje vre­me­na pro­vo­dio u ško­li, a sve vi­še bli­zu jed­ne ka­fa­ne, gle­da­ju­ći ka­ko sta­ri­ji lju­di igra­ju ne­ku kar­ta­šku igru. U po­sled­nje vre­me ži­veo je sa­mo sa maj­kom, pa ni­je imao ko da ga pro­ve­ra­va. Če­sto bi pso­va­li, ne­ret­ko se i po­tu­kli ti le­zi­le­bo­vi­ći. Ljup­če je sve to po­sma­trao, sme­ju­ljio se, ka­da se za­pi­ju, ga­đao bi ih ši­pur­ci­ma.

– Ma­li, do­laz’ ova­mo! – po­gle­da Gr­ga pre­ma žbu­nu gde se krio Ljup­če. – Ti, ti! Iz­la­zi iz tog žbu­na! Trk u du­ćan po ke­su du­va­na!

Iza­đe bo­ja­žlji­vo i do­đe do sto­la. Ose­tio je ka­ko pro­sto­ri­ja za­u­da­ra na du­van­ski dim i ki­se­li ku­pus. Pr­vi put je mo­gao ma­lo bo­lje da osmo­tri šta se na­la­zi s dru­ge stra­ne pre­grad­nog zi­da na ula­zu. Dva-tri jed­no­lič­na sto­la sa ka­ri­ra­nim mu­še­ma­ma i isto ta­ko jed­no­lič­nog iz­gle­da lju­di ko­ji ta­mo se­de. S le­ve stra­ne se na­la­zio šank, a de­sno je bi­la ku­hi­nja, oda­kle je do­pi­rao mi­ris ku­pu­sa. Bi­lo je tu ne­ko­li­ko lju­di ko­je je po­zna­vao, ali ni­je znao da i oni igra­ju, nje­mu ne­po­zna­tu kar­ta­šku igru. Ce­lo se­lo je dr­ža­lo na lo­šem gla­su lju­de ko­ji su po­se­ći­va­li to me­sto, ta­ko da se i sam Ljup­če za­mi­sli šta će ne­ko mi­sli­ti kad ga vi­di da iz­la­zi oda­tle, pa po­ku­ša ne­ka­ko da se is­ko­be­lja na­po­lje. Me­đu­tim, uhva­ti ga Gr­ga za ru­kav i da­de mu dva­de­set di­na­ra za du­van, a Ljup­če, ko­li­ko ga no­ge no­se pra­vac du­ćan.

– Vr­ti­rep obi­čan. Al’ po­slu­šan je, šta ćeš! – po­hva­li Gr­ga Ljup­če­ta pred osta­lim kar­ta­ro­ši­ma.

– Ke­su du­va­na br­zo! – utr­ča Ljup­če kao vi­hor u du­ćan.

– Ne vi­či, lu­do! Šta će te­bi du­van? – pre­nu se Ste­vo pre­ko špar­ka­se, kad Ljup­če iz­va­di dva­de­set di­na­ra iz dže­pa, on iz­be­či oči. – Ih, oda­kle ti to­li­ki no­vac?

– Dao mi onaj Gr­ga, mi­slim da se ta­ko zo­ve, da mu ku­pim ke­su du­va­na.

– Gr­ga ti je dao pa­re? Daj mi to ova­mo! – pri­đe To­mi­slav i uze mu dva­de­set di­na­ra. – Du­žan je još to­li­ko! Ne­ma du­va­na za nje­ga.

– Ali, ali ka­ko ću bez pa­ra u ka­fa­nu sa­da? Ubi­će me! – ve­o­ma za­bri­nu­to Ljup­če po­gle­da ga­zda To­mi­sla­va.

– Ne­moj ta­ko, ga­zda To­mo, mo­lim te! – is­pre­či se Ste­vo ko­li­ko je mo­gao u Ljup­če­to­vu od­bra­nu.

– Tu­tanj! Kuš! – vr­lo oštro i ne­pri­jat­no uz­vik­nu ga­zda To­mi­slav.

– Ga­zda To­mi­sla­ve... ali, Ste­vo...

– Tu­tanj kad ti ka­žem!

Iza­đe Ljup­če ne­volj­no i pla­ču­ći. Vu­kao se kao pre­bi­je­na mač­ka, a u dva sko­ka je do­šao ma­lo­pre do du­ća­na. Mi­slio je šta mu je či­ni­ti. Po­be­ći ku­ći il’ ne­gde dru­gde, Gr­ga će mi­sli­ti da mu je ukrao no­vac, ova­ko, mo­žda je bo­lje ući ta­mo i re­ći mu šta se do­go­di­lo. Šta ako se Gr­ga uvre­di, kad bu­dem re­kao pred nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma da je bio du­žan u du­ća­nu? Zbu­njen, ve­o­ma snu­žden, uđe ti­ho u ka­fa­nu. Pri­me­ti da je u ka­fa­ni sad vi­še lju­di ne­go ma­lo­čas. Čo­vek ko­ji je se­deo do Gr­ge je pre­šao za šank i ta­mo se ras­pra­vlja sa Ra­den­kom. Ra­den­ko je pu­na­čak, ni­ži čo­vek, pri­lič­no sr­dit i ra­to­bo­ran, kad god je ob­ja­šnja­vao ne­što, či­ni­lo se da vi­še ka­že ru­ka­ma ne­go re­či­ma. Ot­kad se zna za ka­fa­nu, od tad je i Ra­den­ko tu, to­či ra­ki­ju is­pi­ču­tu­ra­ma, raz­dva­ja za­va­đe­ne, a ume i da se po­bi­je s vre­me­na na vre­me. Iako su svi u ka­fa­ni pra­ti­li šta će se de­si­ti za šan­kom, Ljup­če je i da­lje imao stra­šnu di­le­mu ka­ko iza­ći pred oči Gr­gi bez nov­ca i du­va­na. Po­čeo je da gri­ze do­nju usnu i ner­vo­zno da tr­lja zno­ja­ve dla­no­ve. Tru­dio se da pri­đe Gr­gi s le­đa i što ti­še mo­gu­će mu sa­op­šti šta se za­pra­vo zbi­lo u du­ća­nu. Ga­la­ma za šan­kom ni­je je­nja­va­la, već na­pro­tiv, bi­la je sve gla­sni­ja, što Ljup­če po­ku­ša da is­ko­ri­sti.

– Gr­ga, go­spo­din To­ma mi je... – čim vi­de pra­zne ru­ke, Gr­ga mu raz­le­pi ša­mar­či­nu te ovaj i ne sti­že da ka­že šta se de­si­lo.

– Marš, ba­ra­bo! Me­ne si na­šao da kra­deš! Da sad ne igram sa ovom go­spo­dom ove kar­te, sad bi’ te ubio! Marš! Gu­bi se! – Ljup­če za­sta­de tre­nu­tak da po­ku­ša po­no­vo da mu ob­ja­sni, ali kad ovaj iz­no­va za­mah­nu ru­kom, on se sklo­ni i ode. Sve oči be­hu na tre­nu­tak upr­te u njih. – Maj­ka ti po­šte­na že­na, otac isto, po­šten rad­nik, ro­do­ljub, hra­ne te i pa­ze te, a ti lo­pu­ža!

Ljup­če, ot­ka­ko je iza­šao na uli­cu, tr­čao je ku­ći ko­li­ko ga no­ge no­se. Če­šće je po­čeo da ide u ško­lu od tog da­na, a pro­la­zak po­red ka­fa­ne je iz­be­ga­vao. Tru­dio se da na­u­či ra­čun ka­ko bi ra­dio sa Ste­vom na špar­ka­si kad za­vr­ši če­tvr­ti raz­red. Gr­ga ga je stal­no tu­kao, mal­tre­ti­rao gde god bi ga sreo i tra­žio da mu vra­ti dva­de­set di­na­ra ko­je mu je ukrao. Če­sto je raz­mi­šljao i bri­nuo se da će mo­žda Gr­ga do­ći kod maj­ke i tra­ži­ti no­vac. Ću­tao je Ljup­če, tr­peo i sa­ku­pljao dva­de­se­ti­cu. Bo­le­la ga je ne­prav­da. Vra­tiv­ši se iz ško­le jed­nog da­na, 25. ok­to­bra 1931. či­ni mi se, maj­ka Zo­ra ga vik­nu još s vra­ta.

– Do­đi br­zo ova­mo! – dr­ža­la je ne­ka­kav ko­ve­rat u ru­ka­ma. – Vi­di da ni­je ne­što od ovog na­šeg? – zna­la je do­bro ra­čun na­pa­met, ali ni­ti je či­ta­la, ni­ti pi­sa­la.

– Daj mi da vi­dim – re­če. Ljup­če je i da­lje sri­cao pri či­ta­nju. – Maj­ko, iz bol­ni­ce je. Evo pi­še, bol-ni-ca Kra-lje-vo.

– Ja­oj me­ni! Šta je? Ko je? Jel’ oco?

– Sa ža-lo-šću, ža­lo­šću, vas o-ba-ve-šta-va-mo, oba­ve­šta­va­mo, da je Dam-jan Stoj-nić ju-če... – za­sta­de, iš­či­ta u se­bi još jed­nom i za­pla­ka.

– Šta je? Go­vo­ri, Ljup­če, go­vo­ri!

– Maj­ko, sa­mi smo!

– Ne znaš ti da či­taš! Daj mi to! De­ri­šte jed­no! – po­če Zo­ra une­zve­re­no da se okre­će po so­bi, uzi­ma ono pi­sam­ce, gle­da ble­do is­pi­sa­na slo­va, obr­nu par pu­ta ce­lo pi­smo i gre­škom ot­ce­pi jed­no ćo­še.

– Ta­ko pi­še, maj­ko! Sa­mi smo! Otac je umro u bol­ni­ci! – iz ku­će se za­ču stra­šan le­lek, a on­da sve utih­nu. Iz­gu­blje­nog po­gle­da, Ljup­če se­de na očev sla­me­ni kre­vet ko­ji su le­ti dr­ža­li pod tre­mom is­pred ku­će i po­kri se kr­zne­nim ko­žu­hom. Zo­ra se ne­ka­ko do­vu­če i klek­nu po­red nje­ga. Je­ca­la je i sna­žno gr­li­la Ljup­če­ta. Po­gled mu za­du­go osta na ma­lim stra­žnjim vra­ti­ma ku­će gde je po­sled­nji put vi­deo oca. Još je­dan si­vi oblak na iona­ko po­mra­če­no ne­bo nad gla­vom de­ča­ka.

 

 

 

 

GLAVA 4

 

SVITANjE I SUMRAK

 

 

Di­rek­tor ško­le pre­da­je di­plo­mu Aci za za­vr­šen osmi raz­red i naj­bo­lje po­stig­nu­će od svih upi­sni­ka.

– Bra­vo, si­ne moj! Sva­ka ti čast! – po­tap­ša To­za Acu i s ve­li­kim osme­hom na li­cu klim­nu gla­vom pre­ma Le­li i di­rek­to­ru.

– Lju­bi ga maj­ka! Mo­ja pa­met­ni­ca!

– Če­sti­tam, mla­di­ću! Ve­li­ka bu­duć­nost je pred to­bom. Mar­lji­vo ra­di, slu­šaj oca i maj­ku. Ozbilj­no uzi­maj sva­ki nji­hov sa­vet. Uče­ni su i po­šte­ni lju­di, a to se i od te­be oče­ku­je! Otac ti je nad­ma­šio de­du tvog, sad je tvoj red. Evo, sad je jun 1935, za de­set go­di­na oče­ku­jem pi­smo od tvog oca, gde ka­že – za­ka­šlja se – gos’n di­rek­to­re, Aca je po­stao di­rek­tor ban­ke ili gos’n di­rek­to­re, Aca je po­stao advo­kat, ne advo­kat, mi­ni­star još bo­lje.

– Hva­la Vam, go­spo­di­ne di­rek­to­re! – na­sme­ja­še se To­za i Le­la, pa za­gr­li­še Acu.

– Vaš sin je de­te za pri­mer. E, da nam je vi­še ova­kvih u ovoj na­pa­će­noj Ju­go­sla­vi­ji! Gde bi nam kraj bio! Šta pla­ni­ra­te sa ma­lim sa­da?

– Ide­mo sad ma­lo do se­la, da se svi od­mo­ri­mo, pa pla­ni­ram da ga ša­ljem u Beč kod se­stre da ta­mo na­sta­vi ško­lu.

– Vr­lo le­po. Ma, iz­vr­sno!

Nji­hov raz­go­vor se tu pre­ki­de jer je di­rek­tor mo­rao da za­vr­ši sve­ča­nu ce­re­mo­ni­ju. Ve­li­ki broj rod­bi­ne se sja­tio da po­zdra­vi no­ve, bu­du­će uče­ne gla­ve ove ze­mlje. Tet­ke i stri­ne se nad­vi­ki­va­še či­je je de­te bo­lje, pi­sme­ni­je, ali čim do­ma­ći­ni po­slu­ži­še uše­će­re­ne ja­bu­ke, sve na­jed­nom za­ću­ta­še. Za­ja­pu­re­ne i za­ma­za­ne do lak­to­va od dže­mo­va i še­ćer­nih si­ru­pa, za­bo­ra­vi­še na sve ne­su­gla­si­ce u tre­nut­ku i gle­da­še sa­mo ka­ko da do­hva­te još ko­ju pre­o­sta­lu po­sla­sti­cu sa ta­bli ko­je su ko­no­ba­ri no­si­li kroz oku­plje­ne na ce­re­mo­ni­ji.

– Ve­li­ki je to grad. Zna li ne­mač­ki? – si­đe di­rek­tor sa bi­ne i obra­ti se To­zi.

– Do­la­zi nje­na se­stra kod nas ovog le­ta, pa će ga uči­ti. A i on, kô da se s knji­gom ro­dio. Ne­će mu te­ško pa­sti!

– Od me­ne, a i od ovih lju­di ov­de – po­ka­zu­je ru­kom ka na­stav­ni­ci­ma – ne­ma vi­še šta da na­u­či. Bi­će mi dra­go ako se ne­kad se­ti, kad se vra­ti iz be­log sve­ta, i po­se­ti nas smrt­ni­ke, u ta­mo ne­kom Kra­lje­vu.

– Di­rek­to­re, ni­šta Vi ne bri­ni­te. Bio je u si­gur­nim ru­ka­ma, a bo­ga­mi, bi­će i da­lje.

Na­kon za­vr­šet­ka, kre­nu­še fi­ja­ke­rom ka ku­ći u se­lu. U pret­hod­ne dve-tri go­di­ne, Aca ni­je imao pri­li­ka da se vo­zi fi­ja­ke­rom van gra­da Kra­lje­va, ta­ko da mu vo­žnja po­če bu­di­ti se­ća­nja na do­ži­vlja­je sa dru­ga­ri­ma iz osnov­ne ško­le, a ko­je će, na­dao se, vi­de­ti po­no­vo to­kom ras­pu­sta. Sve ga je in­te­re­so­va­lo i za sve je imao pi­ta­nje i pot­pi­ta­nje. Da l’ od to­ga il` od ce­re­mo­ni­je ko­ja se ma­lo odu­ži­la, To­za i Le­la za­spa­še već na po­la pu­ta. Aca je ne­tre­mi­ce pra­tio put ku­da su pro­la­zi­li. Bro­jao je le­tve na ogra­da­ma, kat­kad je, da ne vi­di ko­či­jaš, ga­đao ko­nje ka­mič­ci­ma ko­je je na­šao u dže­po­vi­ma. Ma­hao je ne­po­zna­tim lju­di­ma u pro­la­zu, pro­bao da za­po­de­ne raz­go­vor sa ko­či­ja­šem, ali ovaj ni­je bio vo­ljan za ta­ko ne­što. Na­jed­nom Aca do­vik­nu ko­či­ja­šu:

– Sta­ni, sta­ni ov­de! Mi­šo, je­si li to ti?

Na li­va­di po­red sta­rog ze­mlja­nog pu­ta, Mi­ša je sa ocem to­va­rio pla­sto­ve sa­su­še­ne tra­ve i zvi­ždu­kao. Kad ču po­zna­ti glas, okre­nu se.

– Hej, to si ti Aci­ka? – re­če na­mr­šten i ne baš odu­še­vljen.

– Ja sam, dru­že. Šta ra­diš? Tre­ba li ti po­moć?

– Od te­be? Ha, ha! Ni­je te bi­lo odav­no, gde si bio?

– U gra­du, za­vr­šio sam osam raz­re­da, ej!

– Ja sam kod tre­ćeg ba­ta­lio.

– Mi­lo­še! Ma­gar­či­no, na po­sao! Ne vo­dim te i ne hra­nim da la­pr­daš, ne­go da ra­diš! – po­gle­da Goj­ko is­pod oka ka fi­ja­ke­ru jer, kao i svi osta­li u se­lu, ni­je vo­leo Ran­ko­vi­će.

– Uz­dra­vlje, Aci­ka! Zo­ve me otac. Mo­ram... po­sao! – te sle­že ra­me­ni­ma.

– Ako, ako! Iona­ko si to hteo da ra­diš kad po­ra­steš!

Ni­je mu bi­lo pra­vo. Hte­de Mi­ša da se za­tr­či za fi­ja­ke­rom i da opet kao one no­ći po­red Mo­ra­ve po­ki­da Aci uštir­ka­ne krag­ne sa ko­šu­lje. Hte­de, ali mu je pre­ko gla­ve bi­lo ši­ba, ne­kad od uči­te­lja, a sa­da od oca. Tač­no je, ma­štao je da po­sta­ne ra­ba­dži­ja kao nje­gov Goj­ko, al’ ga je to pro­šlo ot­kad je Goj­ko po­čeo da pi­je. Če­sto je tu­kao nje­ga i maj­ku ka­sno no­ću kad do­đe pi­jan iz ka­fa­ne. Pri­ča­lo se i da je po­čeo da se koc­ka sa Gr­gom i nje­go­vim paj­ta­ši­ma i da do­sta nov­ca gu­bi. Isti­na je da u nji­ho­voj ku­ći odav­no ni­je bi­lo mi­ra i spo­ko­ja.

Vra­ti se Aca u fi­ja­ker, pa iz­no­va po­če da za­pit­ku­je ko­či­ja­ša za ovo­ga i ono­ga, te on ne­volj­no, ipak pro­zbo­ri ko­ju sa njim. Pro­la­ze­ći po­red ka­fa­ne, vi­de Tri­šu. Se­deo je na po­du sa ne­kim go­lo­bra­dim mla­di­ći­ma iz su­sed­nog se­la. Igra­li su ne­ke kar­te, kao i svi osta­li. Dr­žao je u usti­ma ne­što što li­či na lu­lu. Je­dva ra­za­zna­de ko mu se ja­vlja od gu­stog du­van­skog di­ma ko­ji mu se nad­vio nad oči­ma. Kao i Mi­ša, ni on ni­je bio ne­što po­seb­no odu­še­vljen, te sa­mo klim­nu gla­vom kad mu se Aca ja­vi iz fi­ja­ke­ra.

– Me­njam, dve! – okre­te se Tri­ša i na­sta­vi sa igrom.

– Ja jed­nu. Mo­mo, ne spa­vaj! – drek­nu Da­ne.

– Me­ni je po­ta­man ova ken­ta i ne der­njaj mi se tu vi­še.

– Ko­ja tvo­ja ken­ta? Daj ova­mo dve, aj­de! – uba­ci se Tri­ša.

Po­de­li Mo­mir ko­li­ko ko­me tre­ba, pa svi, k`o što sta­ri ra­de, na­mr­šti­še li­ca. Sva tro­ji­ca su kar­te uči­li od Gr­ge, ko­ji je bio koc­kar na gla­su. Ka­žu da je jed­nom sre­skom na­me­sni­ku uzeo oba ko­nja i če­ze. Do­sta se pri­ča­lo o nje­go­vim do­bi­ci­ma na kar­ta­ma, al` opet, u se­lu je po­sto­ja­la iz­re­ka „Du­žan kô Gr­ga”.

– Ula­žem pet­na­est pa­ra!

– Bez me­ne. Ru­ke ti se osu­ši­le, Mo­mo! Da­ješ mi ne­ke ko­ske od ka­ra­ta, pa ne mo­gu ni par da sa­sta­vim! A, vi­di ga ovaj Tri­ša, sa­mo ula­že.

– Da­jem tvo­jih pet­na­est i još tri­de­set pa­ra pre­ko! Ko­me sam po­de­lio, ako ni­sam se­bi.

– Još tri­de­set? Oho! Da ni­je ma­lo mno­go? Ha, ha! – do­ba­ci sa su­sed­nog sto­la Gr­ga.

Za Gr­gi­nim sto­lom uvek je bi­lo ja­kih igra­ča. Ula­ga­li su uvek od di­na­ra, pa na­vi­še. De­ca su če­sto po­ku­ša­va­la da pre­bro­je ko­li­ko nov­ca se na­la­zi na sto­lu, ko­je kar­te če­sto do­bi­ja­ju, a uve­li­ko su po­če­li da ko­ri­ste nji­ho­ve po­šta­pa­li­ce i re­či za lo­še i do­bre kar­te.

– Je­ste li ču­li da je pre ne­ki dan na sto­lu kod Gr­ge bi­lo 200 di­na­ra? – pro­šap­ta Da­ne.

– Ne za­ma­ja­vaj! Evo ti tih tri­de­set pa­ra. Ajd, šta imaš?

– Tri osmi­ce! – us­hi­će­no uz­vik­nu Mo­mir i kre­te ru­kom ka nov­ci­ma.

– Mo­je, ha, ha! Tri da­me! Da­lje ru­ke! – ba­ci Mo­mir kar­te, pa po­če da se dr­pa da uzme svo­je nov­ce na­zad, ali se tad ume­ša Gr­ga.

– Je­sam li te ta­ko učio? Ma­gar­či­no! Šu­pljo­glav­če! Ne­maš obra­za ni­ma­lo! Ku­ći! Da te ni­sam vi­še vi­deo s kar­ta­ma! – uhva­ti Mo­mi­ra za uvo i is­te­ra na uli­cu.

– Ne­moj, Gr­ga, mo­lim te! – po­če da za­po­ma­že Mo­mir.

– Na­po­lje! Da te ne vi­dim vi­še ov­de da se kar­taš. Jel’ ja­sno? – raz­me­ni­še Mo­mir i Tri­ša mr­ke po­gle­de, ali Mo­mir mo­ra­de da ode. Tri­ša, sme­ju­ći se, pre­bro­ja nov­či­će.

– Osam­de­set šest. Ne, osam­de­set se­dam. Oho! Sko­ro di­nar!

– Gr­ga, do­bar ovaj tvoj ma­li! ’Odi ma­lo ’va­mo! Evo ti još di­nar i se­di sa na­ma da igraš. Obr­ni ko­lo, mo­žda te kre­ne! – po­dru­glji­vo do­ba­ci Ta­no Tref.

– Ne smem da se zaj­mim. A i krup­na je va­ša igra.

– Ovo se ne zaj­miš. Tref ti da­je di­nar da pro­baš sa na­ma – na­mig­nu Gr­ga Tri­ši i ru­kom mu po­ka­za da pri­đe i sed­ne za sto.

– Ne smem! Mno­go je i vaš i moj di­nar!

– Aj­de, ma­li, vi­deo sam te ka­ko igraš! Pod­se­ćaš me na me­ne u tvo­jim go­di­na­ma!

– De­li, Ta­no! Ni­sam ti du­žan di­nar, da se raz­u­me­mo! Ti mi ga da­ješ, ne zaj­mim! – za­ca­kle­še Tri­ši oči, be­še mu dra­go što ga je Gr­ga po­hva­lio.

– De­li i ma­lom! Sve je ta­ko! – po­tvrd­no klim­nu gla­vom Ta­no Tref.

Za sto­lom su bi­li još i ne­ki Si­bin i Ra­de Ajnc, ko bi ga znao što ga ta­ko zo­vu. Si­bin je ne­kad bio tr­go­vac, ta­ko ka­žu, pa ga je ne­ki do­ba­vljač pre­va­rio i dao mu po­kva­re­nu ro­bu. Na­kon to­ga je, ma­lo po ma­lo pro­pa­dao i na kra­ju je za­tvo­rio du­ćan. A Ra­de Ajnc, bo­ga pi­taj.

– Go­spo­do... i ti ma­li, svi smo oba­ve­zni po di­nar na ta­lon!

Sr­ce da is­ko­či u Tri­ši­nim gru­di­ma. Ceo di­nar od­mah na ta­lon, a ni kar­te još ni­je do­bio. Do­bi kar­te, po­la­ko po­če, po­di­že jed­nu po jed­nu. Mrak, mr­kli mrak pred oči­ma. Kao da ga je ne­ko kleo. Kar­te u tri bo­je i ni­šta upa­re­no. Po­ku­ša­vao je na sve mo­gu­će na­či­ne da sa­kri­je raz­o­ča­ra­nje do­bi­je­nim i mo­že se re­ći da je to pri­lič­no do­bro od­ra­dio. Ni­je po­zna­vao osta­le za sto­lom, al’ po­mi­sli, ni­ko ni nje­ga ne po­zna­je.

– Ako sad do­dam još di­nar i ne pro­me­nim ni­ti jed­nu kar­tu, ovi će po­mi­sli­ti po­čet­nič­ka sre­ća i od­u­sta­će. Mo­žda će od­u­sta­ti. Ako pro­me­nim jed­nu kar­tu, zna­či ju­rim ne­što. U me­đu­vre­me­nu, ne­ko će do­bi­ti ko­ji par il’ tri­ling, pa će po­di­ći još i ode mast u pro­past! – raz­mi­šljao je Tri­ša u se­bi.

– Ma­li, me­njaš li ne­što? – vik­nu Ra­de Ajnc.

– Ni­šta! I po­di­žem ulog još za di­nar! Ako ima u ovoj sit­ni­ni. Ček, sa­mo... ima! Po­di­žem za di­nar i dva­na­est pa­ra!

– Ka­ko sad tu ima di­nar i dva­na­est pa­ra kad si ma­lo­pre broj’o osam­de­set i ne­što?

– Pa imao sam ne­što i u dru­gom dže­pu.

– Ha, ha, ha! Ka­žem vam ja, ma­li je opa­san. Još ako ga je kre­nu­la po­čet­nič­ka sre­ća kô me­ne ne­kad, zlo na­ma! Ja ne­ću ni da me­njam, ni da pra­tim. Ima ma­li ne­što! Jest sa­mo dva di­na­ra, al’ nje­mu je sve. Bez me­ne! – od­luč­no i pri­lič­no si­gur­no je de­lo­vao Gr­ga dok je ovo go­vo­rio.

– Mo­re, ne­ću ga ni ja – na Si­bi­na je de­fi­ni­tiv­no uti­ca­lo što je Gr­ga re­kao. – Tre­fa­dži­ja, ti?

– Ma­li, ma­li, uši ću da ti po­ču­pam! Al’ po­sle! Bez me­ne!

– Da l’ da vi­di­mo šta ima no­vaj­li­ja? Ja imam dva pa­ra – otva­ra kar­te Ra­de Ajnc, hte­de da vi­di ka­ko će Tri­ša da re­a­gu­je. – Sme­škaš se ma­li, ali ja kad za­me­nim jed­nu, pa kad do­đe de­set il’ pop, vi­de­ćeš! Ako si na Gr­gu po­vu­kao, bo­jom bi me obo­jio, pa bi’ ja te­be on­da na­vra­nio, pa bi me­ne on­da tvoj Pa­vle na­vra­nio! A ja to ne­ću. Na, no­si! – gur­nu no­vac is­pred Tri­še.

– Pr­va ru­ka, a moj ma­li pre­ba­ci pet di­na­ra! – gro­ho­tom se sme­ja Gr­ga.

– Ja­ke mi kar­te bi­le, tre­ba­lo je da ću­tim. Mogô sam još ko­ji di­nar da uzmem! – pun se­be go­vo­rio je Tri­ša.

– Ma­li, te ta­ra­be od ka­ra­ta ti ne­ću opro­sti­ti sle­de­ći put! Ako su ovi pap­ci, ja ni­sam – ti­ho mu re­če Gr­ga i na­mig­nu dok su osta­li još na­glas tu­ma­či­li i pro­mi­šlja­li šta li je mo­gao Tri­ša ima­ti od ka­ra­ta.

Ni­je mu bi­lo pra­vo to što mu je Gr­ga re­kao. Bio je raz­o­ča­ran jer ga je Gr­ga u pot­pu­no­sti pro­či­tao na­kon sa­mo jed­ne od­i­gra­ne igre. Ipak, ni­je od­u­sta­jao. Dan za da­nom, igrao je Tri­ša, što s klin­ci­ma, što sa sta­rom gar­dom. Imao je sre­će s vre­me­na na vre­me, ali sve­jed­no, ni­je se mo­gla ospo­ri­ti ve­šti­na ko­ju je iz da­na u dan una­pre­đi­vao. Ni­je ga pre­zno­ja­vao ni po­ker kra­lje­va, ni mr­ša­ve sed­mi­ce. Krio je nov­ce u ku­ći pod sta­ri de­din san­duk iz Ve­li­kog ra­ta. Bo­ga­mi, na­ku­pi­la se vre­me­nom i ce­la sto­ti­ca. Mo­lio je bo­ga sa­mo da ne­ko ne ka­že Pa­vlu da igra kar­te u ka­fa­ni. Što je kar­ta sve bo­lje išla, rad kod Ka­le­ta sto­la­ra je bio sve sla­bi­ji i on ga naj­zad i ot­pu­sti.

– Gde ti je gla­va, ov­ni­no? ’Oćeš ru­ku da mi pro­bu­ra­ziš tim ši­lom?! Do­sta mi te je vi­še! Be­ži odav­de, be­ži! – Tri­ša is­tr­ča iz ra­di­o­ni­ce. – I da te vi­še ne vi­dim ov­de – ba­ci mu Ka­le no­vac pod no­ge. – Evo ti pet di­na­ra za ovaj me­sec, a pet za­bo­ra­vi. Ne do­la­zi vi­še! A sa ocem ću ja da ti po­raz­go­va­ram! Uma­lo ru­ku da mi ot­ki­neš, glu­per­do!

– Ne­moj, Ka­le, mo­lim te! Ne­moj sa­mo Pa­vlu da pri­čaš. Da­ću ja te­bi pet di­na­ra! Ma i de­set, sa­mo ne­moj Pa­vlu da pri­čaš.

– Ma ti se još še­ga­čiš sa mnom, ot­kud te­bi de­set di­na­ra? – do­hva­ti ne­ku le­tvu, pa uda­ri Tri­šu pre­ko le­đa. – Marš iz avli­je! Da te ne vi­dim vi­še! Marš! – uzi­ma du­ži deo po­lo­mlje­ne le­tve i po­ku­ša još jed­nom da uda­ri Tri­šu ko­ji već od­ma­če.

 

Nastaviće se...

Mogućnost kupovine romana klikom na sliku!

PODELITE OVAJ TEKST NA: