РОМАН - ЗЛАТНИ КРСТ

ГЛАВА 3

 

ДВАДЕСЕТ ДИНАРА

 

 

Со­ња се упи­са­ла те је­се­ни на те­чај за ву­но­вла­ча­ре. Сте­ву да­до­ше ње­го­ви у ду­ћан да тре­би ора­хе и па­суљ. Ра­дио је све по­сло­ве ко­ји су мо­гли би­ти ура­ђе­ни у се­де­ћем по­ло­жа­ју. Био је ве­о­ма вре­дан и га­зда га је во­лео. Јед­ног да­на га­зда То­ми­слав до­не­се не­ку чуд­ну спра­ву. Ис­пр­ва, ни­ко ни­је знао о че­му се ра­ди. Те­шка гво­жђу­ри­ја, с ле­ве стра­не има­ше не­ка­кву руч­ку, бо­га пи­тај за шта се оно ко­ри­сти­ло. Спра­ва је спре­да има­ла, као ка­мен­чи­ће, окру­гле, ис­пи­са­не бро­је­ве. Гле­дао је Сте­во и за­гле­дао, али ни­је био баш вешт у чи­та­њу. Ус­пео је не­ка­ко да сро­чи „Ш-п-а-р“ ко­је је пи­са­ло по­за­ди. Хте­де он и да ис­пи­па и ис­про­ба шта се ту ра­ди, али га га­зда То­ми­слав пре­кор­но по­гле­да те он скло­ни ру­ке к се­би.

– Е, па, се­ља­ци, ово вам је ка­са! Без то­га не­ће моћ’ убу­ду­ће да се ра­ди – је­два То­ми­слав по­ди­же шпар­ка­су и по­ста­ви је не­ка­ко на ула­зни сто у рад­њи. – Ма­ли, од’ ова­мо! – па се се­ти да је Сте­во не­по­кре­тан, те при­ђе и пре­не­се га. – Знаш ли ти ра­чун?

– Па... по­ма­ло.

– Е, од сад, ти си ка­сир!

– Шта сам ја? – ши­ром отво­ре­них очи­ју, за­чу­ђе­но про­го­во­ри Сте­во.

– То што си чуо! Ову ска­ла­ме­ри­ју ћеш са­мо ти да ко­ри­стиш! Ви­диш чвак-чвак ову руч­ку! – по­ву­че То­ми­слав руч­ку на до­ле. – ’Оп, бан­ка се отво­ри! Тут­неш ту нов­це. ’Оп! – по­гу­ра на­зад фи­о­ку ко­ја из­ла­зи на по­вла­че­ње руч­ке. – За­тво­ре­на бан­ка! Па, опет!

Ни­је тре­ба­ло мно­го вре­ме­на да Сте­во са­вла­да ба­ра­та­ње овом на­пра­вом, чак ју је и за­во­лео. На­у­чио је без гре­шке ра­чун уз њу, што је пре у шко­ли нај­ма­ње во­лео. Ква­ри­ла се, за­гла­вљи­ва­ла, али је Сте­во по­стао и мај­стор „par ex­cel­len­ce“, ка­ко уме да ка­же ње­гов га­зда.

Ацу је ње­гов отац по­слао у град да за­вр­ши ви­ше раз­ре­де. Отац му је био бан­кар, То­за, а мај­ка Ле­ла ра­ди­ла је у ка­та­стру за имо­ви­ну. При­чао је То­за по се­лу да ће ње­гов ма­ли јед­ног да­на по­ста­ти ми­ни­стар, ако не и гу­вер­нер. Имао је да­ра за шко­лу То­зин ма­ли, али за жи­вот ван шко­ле не­ка­ко је био ус­кра­ћен. Знао је још у дру­гом раз­ре­ду сва сло­ва из оба пи­сма, иако су де­ца тих го­ди­на учи­ла са­мо јед­но пи­смо. Знао је и ра­чун до сто, умео је раз­глед­ни­цу да по­пу­ни сам, али ве­чи­ту ди­ле­му је имао ко­ја је де­сна, а ко­ја ле­ва ци­пе­ла. Ми­ле и Три­ша одо­ше на за­нат код Ка­ле­та, чу­ве­ног сто­ла­ра. Не­ма тих вра­та, сто­ла и сто­ли­це у се­лу ко­је он ни­је из­ре­зао и оде­љао. У једном тренутку, у селу се пронесе лош глас за­то што ни­је хтео да на­пра­ви ду­бак за Сте­ву кад је тре­ба­ло. Да л’ ни­је хтео или ни­је знао, ис­пре­ло се сто при­ча. Клин­ци су за по­че­так чи­сти­ли ра­ди­о­ни­цу од стру­го­ти­не, ку­ва­ли ка­фе, до­но­си­ли руч­ко­ве. Не­што ка­сни­је, Три­ша је ра­дуц­као те­сте­ром, а Ми­ле гле­том. Ми­ша и Љуп­че на­ста­ви­ше на је­сен тре­ћи раз­ред. Љуп­че је и да­ље био не­раз­дво­јан са Сте­вом, па је сва­ког да­на по­сле шко­ле тр­чао у ду­ћан и по­ма­гао му у по­слу. Ми­ша је до­био так­ма­ца по сна­зи у оде­ље­њу, Ста­но­ја. Сви су оче­ки­ва­ли да се њих дво­ји­ца из­у­би­ја­ју кô те­тре­бо­ви. То се и де­си пр­вог да­на. Не зна се што се за­ме­ри­ше, ал’ пе­сни­це пр­шта­ше на све стра­не. Но, не про­ђо­ше ни два-три да­на, љу­бав пре­ма ко­њи­ма их здру­жи, те по­ста­ше страх и тре­пет у це­лој шко­ли (Ста­но­јев отац је ко­њу­шар, а Ми­шин ра­ба­џи­ја). Ни са­ми не зна­ју ко­ли­ко су ши­ба до­би­ли од учи­те­ља Гво­зде­на, али њих дво­ји­ца су те­ра­ли сво­је. Љуп­че­ту се тре­ћи раз­ред ни­је сви­део. Ни­је би­ло ни­ког за куп­ка­ње, пен­тра­ње, ни­је ни Со­ње ви­ше би­ло. Ла­гао би Љуп­че ка­да би ре­као да му не пре­ска­че ср­це ка­да је она крај ње­га. Та­ко је Љуп­че све ма­ње вре­ме­на про­во­дио у шко­ли, а све ви­ше бли­зу јед­не ка­фа­не, гле­да­ју­ћи ка­ко ста­ри­ји љу­ди игра­ју не­ку кар­та­шку игру. У по­след­ње вре­ме жи­вео је са­мо са мај­ком, па ни­је имао ко да га про­ве­ра­ва. Че­сто би псо­ва­ли, не­рет­ко се и по­ту­кли ти ле­зи­ле­бо­ви­ћи. Љуп­че је све то по­сма­трао, сме­ју­љио се, ка­да се за­пи­ју, га­ђао би их ши­пур­ци­ма.

– Ма­ли, до­лаз’ ова­мо! – по­гле­да Гр­га пре­ма жбу­ну где се крио Љуп­че. – Ти, ти! Из­ла­зи из тог жбу­на! Трк у ду­ћан по ке­су ду­ва­на!

Иза­ђе бо­ја­жљи­во и до­ђе до сто­ла. Осе­тио је ка­ко про­сто­ри­ја за­у­да­ра на ду­ван­ски дим и ки­се­ли ку­пус. Пр­ви пут је мо­гао ма­ло бо­ље да осмо­три шта се на­ла­зи с дру­ге стра­не пре­град­ног зи­да на ула­зу. Два-три јед­но­лич­на сто­ла са ка­ри­ра­ним му­ше­ма­ма и исто та­ко јед­но­лич­ног из­гле­да љу­ди ко­ји та­мо се­де. С ле­ве стра­не се на­ла­зио шанк, а де­сно је би­ла ку­хи­ња, ода­кле је до­пи­рао ми­рис ку­пу­са. Би­ло је ту не­ко­ли­ко љу­ди ко­је је по­зна­вао, али ни­је знао да и они игра­ју, ње­му не­по­зна­ту кар­та­шку игру. Це­ло се­ло је др­жа­ло на ло­шем гла­су љу­де ко­ји су по­се­ћи­ва­ли то ме­сто, та­ко да се и сам Љуп­че за­ми­сли шта ће не­ко ми­сли­ти кад га ви­ди да из­ла­зи ода­тле, па по­ку­ша не­ка­ко да се ис­ко­бе­ља на­по­ље. Ме­ђу­тим, ухва­ти га Гр­га за ру­кав и да­де му два­де­сет ди­на­ра за ду­ван, а Љуп­че, ко­ли­ко га но­ге но­се пра­вац ду­ћан.

– Вр­ти­реп оби­чан. Ал’ по­слу­шан је, шта ћеш! – по­хва­ли Гр­га Љуп­че­та пред оста­лим кар­та­ро­ши­ма.

– Ке­су ду­ва­на бр­зо! – утр­ча Љуп­че као ви­хор у ду­ћан.

– Не ви­чи, лу­до! Шта ће те­би ду­ван? – пре­ну се Сте­во пре­ко шпар­ка­се, кад Љуп­че из­ва­ди два­де­сет ди­на­ра из џе­па, он из­бе­чи очи. – Их, ода­кле ти то­ли­ки но­вац?

– Дао ми онај Гр­га, ми­слим да се та­ко зо­ве, да му ку­пим ке­су ду­ва­на.

– Гр­га ти је дао па­ре? Дај ми то ова­мо! – при­ђе То­ми­слав и узе му два­де­сет ди­на­ра. – Ду­жан је још то­ли­ко! Не­ма ду­ва­на за ње­га.

– Али, али ка­ко ћу без па­ра у ка­фа­ну са­да? Уби­ће ме! – ве­о­ма за­бри­ну­то Љуп­че по­гле­да га­зда То­ми­сла­ва.

– Не­мој та­ко, га­зда То­мо, мо­лим те! – ис­пре­чи се Сте­во ко­ли­ко је мо­гао у Љуп­че­то­ву од­бра­ну.

– Ту­тањ! Куш! – вр­ло оштро и не­при­јат­но уз­вик­ну га­зда То­ми­слав.

– Га­зда То­ми­сла­ве... али, Сте­во...

– Ту­тањ кад ти ка­жем!

Иза­ђе Љуп­че не­вољ­но и пла­чу­ћи. Ву­као се као пре­би­је­на мач­ка, а у два ско­ка је до­шао ма­ло­пре до ду­ћа­на. Ми­слио је шта му је чи­ни­ти. По­бе­ћи ку­ћи ил’ не­где дру­где, Гр­га ће ми­сли­ти да му је украо но­вац, ова­ко, мо­жда је бо­ље ући та­мо и ре­ћи му шта се до­го­ди­ло. Шта ако се Гр­га увре­ди, кад бу­дем ре­као пред ње­го­вим при­ја­те­љи­ма да је био ду­жан у ду­ћа­ну? Збу­њен, ве­о­ма сну­жден, уђе ти­хо у ка­фа­ну. При­ме­ти да је у ка­фа­ни сад ви­ше љу­ди не­го ма­ло­час. Чо­век ко­ји је се­део до Гр­ге је пре­шао за шанк и та­мо се рас­пра­вља са Ра­ден­ком. Ра­ден­ко је пу­на­чак, ни­жи чо­век, при­лич­но ср­дит и ра­то­бо­ран, кад год је об­ја­шња­вао не­што, чи­ни­ло се да ви­ше ка­же ру­ка­ма не­го ре­чи­ма. От­кад се зна за ка­фа­ну, од тад је и Ра­ден­ко ту, то­чи ра­ки­ју ис­пи­чу­ту­ра­ма, раз­два­ја за­ва­ђе­не, а уме и да се по­би­је с вре­ме­на на вре­ме. Иако су сви у ка­фа­ни пра­ти­ли шта ће се де­си­ти за шан­ком, Љуп­че је и да­ље имао стра­шну ди­ле­му ка­ко иза­ћи пред очи Гр­ги без нов­ца и ду­ва­на. По­чео је да гри­зе до­њу усну и нер­во­зно да тр­ља зно­ја­ве дла­но­ве. Тру­дио се да при­ђе Гр­ги с ле­ђа и што ти­ше мо­гу­ће му са­оп­шти шта се за­пра­во зби­ло у ду­ћа­ну. Га­ла­ма за шан­ком ни­је је­ња­ва­ла, већ на­про­тив, би­ла је све гла­сни­ја, што Љуп­че по­ку­ша да ис­ко­ри­сти.

– Гр­га, го­спо­дин То­ма ми је... – чим ви­де пра­зне ру­ке, Гр­га му раз­ле­пи ша­мар­чи­ну те овај и не сти­же да ка­же шта се де­си­ло.

– Марш, ба­ра­бо! Ме­не си на­шао да кра­деш! Да сад не играм са овом го­спо­дом ове кар­те, сад би’ те убио! Марш! Гу­би се! – Љуп­че за­ста­де тре­ну­так да по­ку­ша по­но­во да му об­ја­сни, али кад овај из­но­ва за­мах­ну ру­ком, он се скло­ни и оде. Све очи бе­ху на тре­ну­так упр­те у њих. – Мај­ка ти по­ште­на же­на, отац исто, по­штен рад­ник, ро­до­љуб, хра­не те и па­зе те, а ти ло­пу­жа!

Љуп­че, от­ка­ко је иза­шао на ули­цу, тр­чао је ку­ћи ко­ли­ко га но­ге но­се. Че­шће је по­чео да иде у шко­лу од тог да­на, а про­ла­зак по­ред ка­фа­не је из­бе­га­вао. Тру­дио се да на­у­чи ра­чун ка­ко би ра­дио са Сте­вом на шпар­ка­си кад за­вр­ши че­твр­ти раз­ред. Гр­га га је стал­но ту­као, мал­тре­ти­рао где год би га срео и тра­жио да му вра­ти два­де­сет ди­на­ра ко­је му је украо. Че­сто је раз­ми­шљао и бри­нуо се да ће мо­жда Гр­га до­ћи код мај­ке и тра­жи­ти но­вац. Ћу­тао је Љуп­че, тр­пео и са­ку­пљао два­де­се­ти­цу. Бо­ле­ла га је не­прав­да. Вра­тив­ши се из шко­ле јед­ног да­на, 25. ок­то­бра 1931. чи­ни ми се, мај­ка Зо­ра га вик­ну још с вра­та.

– До­ђи бр­зо ова­мо! – др­жа­ла је не­ка­кав ко­ве­рат у ру­ка­ма. – Ви­ди да ни­је не­што од овог на­шег? – зна­ла је до­бро ра­чун на­па­мет, али ни­ти је чи­та­ла, ни­ти пи­са­ла.

– Дај ми да ви­дим – ре­че. Љуп­че је и да­ље сри­цао при чи­та­њу. – Мај­ко, из бол­ни­це је. Ево пи­ше, бол-ни-ца Кра-ље-во.

– Ја­ој ме­ни! Шта је? Ко је? Јел’ оцо?

– Са жа-ло-шћу, жа­ло­шћу, вас о-ба-ве-шта-ва-мо, оба­ве­шта­ва­мо, да је Дам-јан Стој-нић ју-че... – за­ста­де, иш­чи­та у се­би још јед­ном и за­пла­ка.

– Шта је? Го­во­ри, Љуп­че, го­во­ри!

– Мај­ко, са­ми смо!

– Не знаш ти да чи­таш! Дај ми то! Де­ри­ште јед­но! – по­че Зо­ра уне­зве­ре­но да се окре­ће по со­би, узи­ма оно пи­сам­це, гле­да бле­до ис­пи­са­на сло­ва, обр­ну пар пу­та це­ло пи­смо и гре­шком от­це­пи јед­но ћо­ше.

– Та­ко пи­ше, мај­ко! Са­ми смо! Отац је умро у бол­ни­ци! – из ку­ће се за­чу стра­шан ле­лек, а он­да све утих­ну. Из­гу­бље­ног по­гле­да, Љуп­че се­де на очев сла­ме­ни кре­вет ко­ји су ле­ти др­жа­ли под тре­мом ис­пред ку­ће и по­кри се кр­зне­ним ко­жу­хом. Зо­ра се не­ка­ко до­ву­че и клек­ну по­ред ње­га. Је­ца­ла је и сна­жно гр­ли­ла Љуп­че­та. По­глед му за­ду­го оста на ма­лим стра­жњим вра­ти­ма ку­ће где је по­след­њи пут ви­део оца. Још је­дан си­ви облак на иона­ко по­мра­че­но не­бо над гла­вом де­ча­ка.

 

 

 

 

ГЛАВА 4

 

СВИТАЊЕ И СУМРАК

 

 

Ди­рек­тор шко­ле пре­да­је ди­пло­му Аци за за­вр­шен осми раз­ред и нај­бо­ље по­стиг­ну­ће од свих упи­сни­ка.

– Бра­во, си­не мој! Сва­ка ти част! – по­тап­ша То­за Ацу и с ве­ли­ким осме­хом на ли­цу клим­ну гла­вом пре­ма Ле­ли и ди­рек­то­ру.

– Љу­би га мај­ка! Мо­ја па­мет­ни­ца!

– Че­сти­там, мла­ди­ћу! Ве­ли­ка бу­дућ­ност је пред то­бом. Мар­љи­во ра­ди, слу­шај оца и мај­ку. Озбиљ­но узи­мај сва­ки њи­хов са­вет. Уче­ни су и по­ште­ни љу­ди, а то се и од те­бе оче­ку­је! Отац ти је над­ма­шио де­ду твог, сад је твој ред. Ево, сад је јун 1935, за де­сет го­ди­на оче­ку­јем пи­смо од твог оца, где ка­же – за­ка­шља се – гос’н ди­рек­то­ре, Аца је по­стао ди­рек­тор бан­ке или гос’н ди­рек­то­ре, Аца је по­стао адво­кат, не адво­кат, ми­ни­стар још бо­ље.

– Хва­ла Вам, го­спо­ди­не ди­рек­то­ре! – на­сме­ја­ше се То­за и Ле­ла, па за­гр­ли­ше Ацу.

– Ваш син је де­те за при­мер. Е, да нам је ви­ше ова­квих у овој на­па­ће­ној Ју­го­сла­ви­ји! Где би нам крај био! Шта пла­ни­ра­те са ма­лим са­да?

– Иде­мо сад ма­ло до се­ла, да се сви од­мо­ри­мо, па пла­ни­рам да га ша­љем у Беч код се­стре да та­мо на­ста­ви шко­лу.

– Вр­ло ле­по. Ма, из­вр­сно!

Њи­хов раз­го­вор се ту пре­ки­де јер је ди­рек­тор мо­рао да за­вр­ши све­ча­ну це­ре­мо­ни­ју. Ве­ли­ки број род­би­не се сја­тио да по­здра­ви но­ве, бу­ду­ће уче­не гла­ве ове зе­мље. Тет­ке и стри­не се над­ви­ки­ва­ше чи­је је де­те бо­ље, пи­сме­ни­је, али чим до­ма­ћи­ни по­слу­жи­ше уше­ће­ре­не ја­бу­ке, све на­јед­ном за­ћу­та­ше. За­ја­пу­ре­не и за­ма­за­не до лак­то­ва од џе­мо­ва и ше­ћер­них си­ру­па, за­бо­ра­ви­ше на све не­су­гла­си­це у тре­нут­ку и гле­да­ше са­мо ка­ко да до­хва­те још ко­ју пре­о­ста­лу по­сла­сти­цу са та­бли ко­је су ко­но­ба­ри но­си­ли кроз оку­пље­не на це­ре­мо­ни­ји.

– Ве­ли­ки је то град. Зна ли не­мач­ки? – си­ђе ди­рек­тор са би­не и обра­ти се То­зи.

– До­ла­зи ње­на се­стра код нас овог ле­та, па ће га учи­ти. А и он, кô да се с књи­гом ро­дио. Не­ће му те­шко па­сти!

– Од ме­не, а и од ових љу­ди ов­де – по­ка­зу­је ру­ком ка на­став­ни­ци­ма – не­ма ви­ше шта да на­у­чи. Би­ће ми дра­го ако се не­кад се­ти, кад се вра­ти из бе­лог све­та, и по­се­ти нас смрт­ни­ке, у та­мо не­ком Кра­ље­ву.

– Ди­рек­то­ре, ни­шта Ви не бри­ни­те. Био је у си­гур­ним ру­ка­ма, а бо­га­ми, би­ће и да­ље.

На­кон за­вр­шет­ка, кре­ну­ше фи­ја­ке­ром ка ку­ћи у се­лу. У прет­ход­не две-три го­ди­не, Аца ни­је имао при­ли­ка да се во­зи фи­ја­ке­ром ван гра­да Кра­ље­ва, та­ко да му во­жња по­че бу­ди­ти се­ћа­ња на до­жи­вља­је са дру­га­ри­ма из основ­не шко­ле, а ко­је ће, на­дао се, ви­де­ти по­но­во то­ком рас­пу­ста. Све га је ин­те­ре­со­ва­ло и за све је имао пи­та­ње и пот­пи­та­ње. Да л’ од то­га ил` од це­ре­мо­ни­је ко­ја се ма­ло оду­жи­ла, То­за и Ле­ла за­спа­ше већ на по­ла пу­та. Аца је не­тре­ми­це пра­тио пут ку­да су про­ла­зи­ли. Бро­јао је ле­тве на огра­да­ма, кат­кад је, да не ви­ди ко­чи­јаш, га­ђао ко­ње ка­мич­ци­ма ко­је је на­шао у џе­по­ви­ма. Ма­хао је не­по­зна­тим љу­ди­ма у про­ла­зу, про­бао да за­по­де­не раз­го­вор са ко­чи­ја­шем, али овај ни­је био во­љан за та­ко не­што. На­јед­ном Аца до­вик­ну ко­чи­ја­шу:

– Ста­ни, ста­ни ов­де! Ми­шо, је­си ли то ти?

На ли­ва­ди по­ред ста­рог зе­мља­ног пу­та, Ми­ша је са оцем то­ва­рио пла­сто­ве са­су­ше­не тра­ве и зви­жду­као. Кад чу по­зна­ти глас, окре­ну се.

– Хеј, то си ти Аци­ка? – ре­че на­мр­штен и не баш оду­ше­вљен.

– Ја сам, дру­же. Шта ра­диш? Тре­ба ли ти по­моћ?

– Од те­бе? Ха, ха! Ни­је те би­ло одав­но, где си био?

– У гра­ду, за­вр­шио сам осам раз­ре­да, еј!

– Ја сам код тре­ћег ба­та­лио.

– Ми­ло­ше! Ма­гар­чи­но, на по­сао! Не во­дим те и не хра­ним да ла­пр­даш, не­го да ра­диш! – по­гле­да Гој­ко ис­под ока ка фи­ја­ке­ру јер, као и сви оста­ли у се­лу, ни­је во­лео Ран­ко­ви­ће.

– Уз­дра­вље, Аци­ка! Зо­ве ме отац. Мо­рам... по­сао! – те сле­же ра­ме­ни­ма.

– Ако, ако! Иона­ко си то хтео да ра­диш кад по­ра­стеш!

Ни­је му би­ло пра­во. Хте­де Ми­ша да се за­тр­чи за фи­ја­ке­ром и да опет као оне но­ћи по­ред Мо­ра­ве по­ки­да Аци уштир­ка­не краг­не са ко­шу­ље. Хте­де, али му је пре­ко гла­ве би­ло ши­ба, не­кад од учи­те­ља, а са­да од оца. Тач­но је, ма­штао је да по­ста­не ра­ба­џи­ја као ње­гов Гој­ко, ал’ га је то про­шло от­кад је Гој­ко по­чео да пи­је. Че­сто је ту­као ње­га и мај­ку ка­сно но­ћу кад до­ђе пи­јан из ка­фа­не. При­ча­ло се и да је по­чео да се коц­ка са Гр­гом и ње­го­вим пај­та­ши­ма и да до­ста нов­ца гу­би. Исти­на је да у њи­хо­вој ку­ћи одав­но ни­је би­ло ми­ра и спо­ко­ја.

Вра­ти се Аца у фи­ја­кер, па из­но­ва по­че да за­пит­ку­је ко­чи­ја­ша за ово­га и оно­га, те он не­вољ­но, ипак про­збо­ри ко­ју са њим. Про­ла­зе­ћи по­ред ка­фа­не, ви­де Три­шу. Се­део је на по­ду са не­ким го­ло­бра­дим мла­ди­ћи­ма из су­сед­ног се­ла. Игра­ли су не­ке кар­те, као и сви оста­ли. Др­жао је у усти­ма не­што што ли­чи на лу­лу. Је­два ра­за­зна­де ко му се ја­вља од гу­стог ду­ван­ског ди­ма ко­ји му се над­вио над очи­ма. Као и Ми­ша, ни он ни­је био не­што по­себ­но оду­ше­вљен, те са­мо клим­ну гла­вом кад му се Аца ја­ви из фи­ја­ке­ра.

– Ме­њам, две! – окре­те се Три­ша и на­ста­ви са игром.

– Ја јед­ну. Мо­мо, не спа­вај! – дрек­ну Да­не.

– Ме­ни је по­та­ман ова кен­та и не дер­њај ми се ту ви­ше.

– Ко­ја тво­ја кен­та? Дај ова­мо две, ај­де! – уба­ци се Три­ша.

По­де­ли Мо­мир ко­ли­ко ко­ме тре­ба, па сви, к`о што ста­ри ра­де, на­мр­шти­ше ли­ца. Сва тро­ји­ца су кар­те учи­ли од Гр­ге, ко­ји је био коц­кар на гла­су. Ка­жу да је јед­ном сре­ском на­ме­сни­ку узео оба ко­ња и че­зе. До­ста се при­ча­ло о ње­го­вим до­би­ци­ма на кар­та­ма, ал` опет, у се­лу је по­сто­ја­ла из­ре­ка „Ду­жан кô Гр­га”.

– Ула­жем пет­на­ест па­ра!

– Без ме­не. Ру­ке ти се осу­ши­ле, Мо­мо! Да­јеш ми не­ке ко­ске од ка­ра­та, па не мо­гу ни пар да са­ста­вим! А, ви­ди га овај Три­ша, са­мо ула­же.

– Да­јем тво­јих пет­на­ест и још три­де­сет па­ра пре­ко! Ко­ме сам по­де­лио, ако ни­сам се­би.

– Још три­де­сет? Охо! Да ни­је ма­ло мно­го? Ха, ха! – до­ба­ци са су­сед­ног сто­ла Гр­га.

За Гр­ги­ним сто­лом увек је би­ло ја­ких игра­ча. Ула­га­ли су увек од ди­на­ра, па на­ви­ше. Де­ца су че­сто по­ку­ша­ва­ла да пре­бро­је ко­ли­ко нов­ца се на­ла­зи на сто­лу, ко­је кар­те че­сто до­би­ја­ју, а уве­ли­ко су по­че­ли да ко­ри­сте њи­хо­ве по­шта­па­ли­це и ре­чи за ло­ше и до­бре кар­те.

– Је­сте ли чу­ли да је пре не­ки дан на сто­лу код Гр­ге би­ло 200 ди­на­ра? – про­шап­та Да­не.

– Не за­ма­ја­вај! Ево ти тих три­де­сет па­ра. Ајд, шта имаш?

– Три осми­це! – ус­хи­ће­но уз­вик­ну Мо­мир и кре­те ру­ком ка нов­ци­ма.

– Мо­је, ха, ха! Три да­ме! Да­ље ру­ке! – ба­ци Мо­мир кар­те, па по­че да се др­па да узме сво­је нов­це на­зад, али се тад уме­ша Гр­га.

– Је­сам ли те та­ко учио? Ма­гар­чи­но! Шу­пљо­глав­че! Не­маш обра­за ни­ма­ло! Ку­ћи! Да те ни­сам ви­ше ви­део с кар­та­ма! – ухва­ти Мо­ми­ра за уво и ис­те­ра на ули­цу.

– Не­мој, Гр­га, мо­лим те! – по­че да за­по­ма­же Мо­мир.

– На­по­ље! Да те не ви­дим ви­ше ов­де да се кар­таш. Јел’ ја­сно? – раз­ме­ни­ше Мо­мир и Три­ша мр­ке по­гле­де, али Мо­мир мо­ра­де да оде. Три­ша, сме­ју­ћи се, пре­бро­ја нов­чи­ће.

– Осам­де­сет шест. Не, осам­де­сет се­дам. Охо! Ско­ро ди­нар!

– Гр­га, до­бар овај твој ма­ли! ’Оди ма­ло ’ва­мо! Ево ти још ди­нар и се­ди са на­ма да играш. Обр­ни ко­ло, мо­жда те кре­не! – по­дру­гљи­во до­ба­ци Та­но Треф.

– Не смем да се зај­мим. А и круп­на је ва­ша игра.

– Ово се не зај­миш. Треф ти да­је ди­нар да про­баш са на­ма – на­миг­ну Гр­га Три­ши и ру­ком му по­ка­за да при­ђе и сед­не за сто.

– Не смем! Мно­го је и ваш и мој ди­нар!

– Ај­де, ма­ли, ви­део сам те ка­ко играш! Под­се­ћаш ме на ме­не у тво­јим го­ди­на­ма!

– Де­ли, Та­но! Ни­сам ти ду­жан ди­нар, да се раз­у­ме­мо! Ти ми га да­јеш, не зај­мим! – за­ца­кле­ше Три­ши очи, бе­ше му дра­го што га је Гр­га по­хва­лио.

– Де­ли и ма­лом! Све је та­ко! – по­тврд­но клим­ну гла­вом Та­но Треф.

За сто­лом су би­ли још и не­ки Си­бин и Ра­де Ајнц, ко би га знао што га та­ко зо­ву. Си­бин је не­кад био тр­го­вац, та­ко ка­жу, па га је не­ки до­ба­вљач пре­ва­рио и дао му по­ква­ре­ну ро­бу. На­кон то­га је, ма­ло по ма­ло про­па­дао и на кра­ју је за­тво­рио ду­ћан. А Ра­де Ајнц, бо­га пи­тај.

– Го­спо­до... и ти ма­ли, сви смо оба­ве­зни по ди­нар на та­лон!

Ср­це да ис­ко­чи у Три­ши­ним гру­ди­ма. Цео ди­нар од­мах на та­лон, а ни кар­те још ни­је до­био. До­би кар­те, по­ла­ко по­че, по­ди­же јед­ну по јед­ну. Мрак, мр­кли мрак пред очи­ма. Као да га је не­ко клео. Кар­те у три бо­је и ни­шта упа­ре­но. По­ку­ша­вао је на све мо­гу­ће на­чи­не да са­кри­је раз­о­ча­ра­ње до­би­је­ним и мо­же се ре­ћи да је то при­лич­но до­бро од­ра­дио. Ни­је по­зна­вао оста­ле за сто­лом, ал’ по­ми­сли, ни­ко ни ње­га не по­зна­је.

– Ако сад до­дам још ди­нар и не про­ме­ним ни­ти јед­ну кар­ту, ови ће по­ми­сли­ти по­чет­нич­ка сре­ћа и од­у­ста­ће. Мо­жда ће од­у­ста­ти. Ако про­ме­ним јед­ну кар­ту, зна­чи ју­рим не­што. У ме­ђу­вре­ме­ну, не­ко ће до­би­ти ко­ји пар ил’ три­линг, па ће по­ди­ћи још и оде маст у про­паст! – раз­ми­шљао је Три­ша у се­би.

– Ма­ли, ме­њаш ли не­што? – вик­ну Ра­де Ајнц.

– Ни­шта! И по­ди­жем улог још за ди­нар! Ако има у овој сит­ни­ни. Чек, са­мо... има! По­ди­жем за ди­нар и два­на­ест па­ра!

– Ка­ко сад ту има ди­нар и два­на­ест па­ра кад си ма­ло­пре број’о осам­де­сет и не­што?

– Па имао сам не­што и у дру­гом џе­пу.

– Ха, ха, ха! Ка­жем вам ја, ма­ли је опа­сан. Још ако га је кре­ну­ла по­чет­нич­ка сре­ћа кô ме­не не­кад, зло на­ма! Ја не­ћу ни да ме­њам, ни да пра­тим. Има ма­ли не­што! Јест са­мо два ди­на­ра, ал’ ње­му је све. Без ме­не! – од­луч­но и при­лич­но си­гур­но је де­ло­вао Гр­га док је ово го­во­рио.

– Мо­ре, не­ћу га ни ја – на Си­би­на је де­фи­ни­тив­но ути­ца­ло што је Гр­га ре­као. – Тре­фа­џи­ја, ти?

– Ма­ли, ма­ли, уши ћу да ти по­чу­пам! Ал’ по­сле! Без ме­не!

– Да л’ да ви­ди­мо шта има но­вај­ли­ја? Ја имам два па­ра – отва­ра кар­те Ра­де Ајнц, хте­де да ви­ди ка­ко ће Три­ша да ре­а­гу­је. – Сме­шкаш се ма­ли, али ја кад за­ме­ним јед­ну, па кад до­ђе де­сет ил’ поп, ви­де­ћеш! Ако си на Гр­гу по­ву­као, бо­јом би ме обо­јио, па би’ ја те­бе он­да на­вра­нио, па би ме­не он­да твој Па­вле на­вра­нио! А ја то не­ћу. На, но­си! – гур­ну но­вац ис­пред Три­ше.

– Пр­ва ру­ка, а мој ма­ли пре­ба­ци пет ди­на­ра! – гро­хо­том се сме­ја Гр­га.

– Ја­ке ми кар­те би­ле, тре­ба­ло је да ћу­тим. Могô сам још ко­ји ди­нар да узмем! – пун се­бе го­во­рио је Три­ша.

– Ма­ли, те та­ра­бе од ка­ра­та ти не­ћу опро­сти­ти сле­де­ћи пут! Ако су ови пап­ци, ја ни­сам – ти­хо му ре­че Гр­га и на­миг­ну док су оста­ли још на­глас ту­ма­чи­ли и про­ми­шља­ли шта ли је мо­гао Три­ша има­ти од ка­ра­та.

Ни­је му би­ло пра­во то што му је Гр­га ре­као. Био је раз­о­ча­ран јер га је Гр­га у пот­пу­но­сти про­чи­тао на­кон са­мо јед­не од­и­гра­не игре. Ипак, ни­је од­у­ста­јао. Дан за да­ном, играо је Три­ша, што с клин­ци­ма, што са ста­ром гар­дом. Имао је сре­ће с вре­ме­на на вре­ме, али све­јед­но, ни­је се мо­гла оспо­ри­ти ве­шти­на ко­ју је из да­на у дан уна­пре­ђи­вао. Ни­је га пре­зно­ја­вао ни по­кер кра­ље­ва, ни мр­ша­ве сед­ми­це. Крио је нов­це у ку­ћи под ста­ри де­дин сан­дук из Ве­ли­ког ра­та. Бо­га­ми, на­ку­пи­ла се вре­ме­ном и це­ла сто­ти­ца. Мо­лио је бо­га са­мо да не­ко не ка­же Па­влу да игра кар­те у ка­фа­ни. Што је кар­та све бо­ље ишла, рад код Ка­ле­та сто­ла­ра је био све сла­би­ји и он га нај­зад и от­пу­сти.

– Где ти је гла­ва, ов­ни­но? ’Оћеш ру­ку да ми про­бу­ра­зиш тим ши­лом?! До­ста ми те је ви­ше! Бе­жи одав­де, бе­жи! – Три­ша ис­тр­ча из ра­ди­о­ни­це. – И да те ви­ше не ви­дим ов­де – ба­ци му Ка­ле но­вац под но­ге. – Ево ти пет ди­на­ра за овај ме­сец, а пет за­бо­ра­ви. Не до­ла­зи ви­ше! А са оцем ћу ја да ти по­раз­го­ва­рам! Ума­ло ру­ку да ми от­ки­неш, глу­пер­до!

– Не­мој, Ка­ле, мо­лим те! Не­мој са­мо Па­влу да при­чаш. Да­ћу ја те­би пет ди­на­ра! Ма и де­сет, са­мо не­мој Па­влу да при­чаш.

– Ма ти се још ше­га­чиш са мном, от­куд те­би де­сет ди­на­ра? – до­хва­ти не­ку ле­тву, па уда­ри Три­шу пре­ко ле­ђа. – Марш из авли­је! Да те не ви­дим ви­ше! Марш! – узи­ма ду­жи део по­ло­мље­не ле­тве и по­ку­ша још јед­ном да уда­ри Три­шу ко­ји већ од­ма­че.

 

Наставиће се...

Могућност куповине романа кликом на слику!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: