FELjTON - Danica Ilić, zabranjena srpska operska pevačica - treći deo

...

Jednako su, doduše, tretirani i natprosečni domaći umetnici i pronalazači; kao da su “stranci”. Posebno nadarene pojedince u nenadarenoj sredini prirodno doživljavaju kao “strano telo”, što i jesu. Strano telo smeta i remeti funkcionisanje u okviru jednostavnih sistema, kojeg osrednji vole jer ga poznaju i umeju da ponove. Ne žele inovacije i “invencije”, koje se dešavaju iznad njihovih glava, jer se od toga osećaju nesigurno i inferiorno. Ali, ako se odseku vrhovi – “niko” nije inferioran, osim samih vrhova, koji postaju višak. Objektivno, to nije čudno jer se tako ponašaju prosečni i ispod-prosečni ljudi u svim narodima i vremenima. Neobično je samo to što su oni na ovim prostorima apsolutna većina, koja je od svog “neumeća” napravila standard. Iako se i dalje, vrlo uporno i mirakulozno, na ovom tlu rađaju i oni nadareni, veseli, genijalni, jaki i inventivni ljudi.

Najveći paradoks i najproblematičnije za rešavanje je to što su oni najzadrtiji i navodno “najtipičniji” ili “najtradicionalniji” srbski obrasci ponašanja, zapravo osmanlijski kulturološki obrazac, a ne srpski. Na primer sva ta dreka, siledžijstvo, apsolutni patrijarhat, nerešavanje stvari i nepostavljanje pitanja, ali sabotiranje iza leđa. Prezir prema radu, korupcija i otimanje na svim nivoima, “gazdovanje” i ponašanje kao “beg”. Strah od svakog autoriteta, a onda psihopatsko iživljavanje čim dođe u poziciju autoriteta. Pa žene, koje se međusobno brutalno sapliću i takmiče koja će biti nečija “miljenica”, i uopšte prihvatanje da se bude jedna od više “šefovih” žena, kao u haremu. I nekim muškarcima je to uredu – ako “šef” ima para i sile da to “izdrži”. Tu je i ideja da se neko ili nešto mora izdati da bi se imalo para i vlasti. Iznad svega je apsolutističko odbijanje promene! Bezuslovno insistiranje da se ne odstupi ni najmanje od onoga na šta su navikli i radili do tad …u prethodnih pet vekova.

Ovaj otrovni društveni obrazac, kao neki virus (jer ga reprodukuju same ćelije domaćina) ili autominula bolest (jer jede samog sebe), živi i ruši sve pred sobom već oko 150 godina, sa malim, blistavim i vrlo produktivnim intervalima zatišja. 150 godina jeste dug period, ali i nije, uzevži u obzir najmanje 900 godina dokumentovane srpske pismenosti na tom istom tlu. Međutim, on opstaje i množi se upravo zato što grupa koja ga “nosi”, zapravo, vrlo slabo ili ni malo ne poznaje ni srpsku, a ni tursku kulturu, u smislu jezik, stvaralaštvo, istoriju i stvarnu tradiciju. Niti hoće da znaju. (Ko pokuša da ih “informiše”, dobije po nosu!) Nego svu svoju uvređenu energiju, ljutnju i viku, i čitave živote ulože u “negovanje srpstva” i odbranu istog od stranog uticaja, a u stvari su oni sami ti instrumenti, kroz koje strana, ali neprijateljska, osmanska prošlost živi sit i uspešan “život”. Otimajući dah i mesto sopstvenoj kulturi na ovim prostorima, koji su veoma dugo bili civilizovani pre Turaka.

Uprkos otporu i raznim oblicima sabotaže, srpsko visoko školstvo je u međuratnom periodu imalo odličan zamajac, ali je ratovima skrenut njegov tok. Beograd je tridesetih godina imao jedan od najboljih vizantoloških instituta na svetu, na čelu sa profesorskom legendom Georgijem Ostrogorskim, koji je tu napisao svoje kapitalno delo, osnovno i obavezno u celom svetu kada se radi o toj temi. Za opersko pevanje, međutim, još nije bilo mogućnosti za višu edukaciju, tako da je Danica posle Zagreba nastavila svoje usavršavanje u Beču i Berlinu, kod Madam Štajner. Kod nje su učile i druge buduće dive i tu je njen veliki talenat zasijao u punom sjaju.

Za kratko vreme je, sa 22 godine, debitovala u Nemačkoj državnoj operi u Berlinu 6. novembra 1936, ulogom Nede u Leonkavalovim „Pajacima“.

Хитлер у Берлинској државној опери на комеморацији палих хероја након које је била одржана представа

   

 

Беч у марту 1938.г.

 

   

Беч по анексији 1938.г.

Odmah je skrenula pažnju muzičke javnosti na svoj moćni glas. Bečka državna opera ju je 1938. pozvala da bude stalan član njihovog ansambla. Postala je zvezda i naročita miljenica tamošnje vrlo zahtevne publike. Definisala se kao stručnjak za italijansku operu, zbog emotivnog i strastvenog načina pevanja i odličnog izgovora, izvodeći najviše dela od Pučinija i Verdija, ali i drugih italijanskih kompozitora, kao i Štrausa na savršenom nemačkom. Postavši Danitza Ilitsch, pevala je kao stalan član Bečke državne opere od 1938. do 1951, mada je posle jedne pause ponovo tamo radila sve do 1959. Takođe je pevala pojedine uloge u Berlinskoj državnoj operi, ali samo do kraja 1939, jer su kod njih ozbiljno zavladali nacional-socijalisti, od kojih joj se ježila koža.

Bila je jako vredna. Iako veoma mlada, postala je primadona Bečke opere, a na njihovom sajtu i sada je navode u glavnim ulogama Aide, Madam Baterflaj, u “Knezu Igoru”, “Prodanoj nevesti”, “Il Trovatore”, “La Boheme”, “Die Frau Ohne schatten”, a kasnije u “Toski”, “Turando”, “Cavaleria Rusticana”, “Il Quattro Rusteghi”… Ukupno, 24 glavne uloge u 126 prestava, što je izuzetno velik broj nastupa – samo kod njih. To govori o značajnoj popularnosti koju je Danitza Ilitsch postigla u germanskim zemljama.

Тадашње комерцијално паковање хероина

Međutim, tamo se lagano, ali nezaustavivo rasplamsavao novi, još brutalniji i bolesniji rat “superiorne” nemačke tehnologije – protiv čovečanstva. U zategnutim, Boss-ovim uniformama, nacisti su u Berlinu još od 1933. marširali, salutirali, držali mitinge i vijorili hiljade zastava sa još više kukastih krsteva. Hilter i ekipa su se, “super-high-on-coke” i met-amfetaminu vozali novim, blistavim, nemačkim automobilima po prestonici i čitavom “rajhu”, držeći vatrene govore pred sve većim masama, koji su vrlo eksplicitno izražavali šta je njihov cilj.

Mnogi su, samo videvši te ljude, znali da je jedini put bio – put. Plativši ogromne sume novca, 400.000 bečkih Jevreja (od 500.000) kupilo je posebne dozvole za “exit” i napustilo Austriju, a njihova imovina je bila konfiskovana. Kao što u Srbiji odbacuju svoje najbolje, inventivne, kreativne i slobodne glave na margine i prepuštaju ih gladi, pa će ili umreti u bedi zaboravljeni ili će otići u drugo okruženje, tako su nacisti taj isti “kadar” kod sebe odmah stavili u logor...

Nastaviće se...

PODELITE OVAJ TEKST NA: