О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКОЛУМНА











Историја
Наука
Традиција







Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Шуковић
Марија Викторија Живановић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Миленковић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Ризница


ДАНИЦА ИЛИЋ - ТРЕЋИ ДЕО

Анастасиа Х. Ларвол

ФЕЉТОН - Даница Илић, забрањена српска оперска певачица - трећи део


...


Једнако су, додуше, третирани и натпросечни домаћи уметници и проналазачи; као да су “странци”. Посебно надарене појединце у ненадареној средини природно доживљавају као “страно тело”, што и јесу. Страно тело смета и ремети функционисање у оквиру једноставних система, којег осредњи воле јер га познају и умеју да понове. Не желе иновације и “инвенције”, које се дешавају изнад њихових глава, јер се од тога осећају несигурно и инфериорно. Али, ако се одсеку врхови – “нико” није инфериоран, осим самих врхова, који постају вишак. Објективно, то није чудно јер се тако понашају просечни и испод-просечни људи у свим народима и временима. Необично је само то што су они на овим просторима апсолутна већина, која је од свог “неумећа” направила стандард. Иако се и даље, врло упорно и миракулозно, на овом тлу рађају и они надарени, весели, генијални, јаки и инвентивни људи.


Највећи парадокс и најпроблематичније за решавање је то што су они најзадртији и наводно “најтипичнији” или “најтрадиционалнији” србски обрасци понашања, заправо османлијски културолошки образац, а не српски. На пример сва та дрека, силеџијство, апсолутни патријархат, нерешавање ствари и непостављање питања, али саботирање иза леђа. Презир према раду, корупција и отимање на свим нивоима, “газдовање” и понашање као “бег”. Страх од сваког ауторитета, а онда психопатско иживљавање чим дође у позицију ауторитета. Па жене, које се међусобно брутално саплићу и такмиче која ће бити нечија “миљеница”, и уопште прихватање да се буде једна од више “шефових” жена, као у харему. И неким мушкарцима је то уреду – ако “шеф” има пара и силе да то “издржи”. Ту је и идеја да се неко или нешто мора издати да би се имало пара и власти. Изнад свега је апсолутистичко одбијање промене! Безусловно инсистирање да се не одступи ни најмање од онога на шта су навикли и радили до тад …у претходних пет векова.


Овај отровни друштвени образац, као неки вирус (јер га репродукују саме ћелије домаћина) или аутоминула болест (јер једе самог себе), живи и руши све пред собом већ око 150 година, са малим, блиставим и врло продуктивним интервалима затишја. 150 година јесте дуг период, али и није, узевжи у обзир најмање 900 година документоване српске писмености на том истом тлу. Међутим, он опстаје и множи се управо зато што група која га “носи”, заправо, врло слабо или ни мало не познаје ни српску, а ни турску културу, у смислу језик, стваралаштво, историју и стварну традицију. Нити хоће да знају. (Ко покуша да их “информише”, добије по носу!) Него сву своју увређену енергију, љутњу и вику, и читаве животе уложе у “неговање српства” и одбрану истог од страног утицаја, а у ствари су они сами ти инструменти, кроз које страна, али непријатељска, османска прошлост живи сит и успешан “живот”. Отимајући дах и место сопственој култури на овим просторима, који су веома дуго били цивилизовани пре Турака.


Упркос отпору и разним облицима саботаже, српско високо школство је у међуратном периоду имало одличан замајац, али је ратовима скренут његов ток. Београд је тридесетих година имао један од најбољих византолошких института на свету, на челу са професорском легендом Георгијем Острогорским, који је ту написао своје капитално дело, основно и обавезно у целом свету када се ради о тој теми. За оперско певање, међутим, још није било могућности за вишу едукацију, тако да је Даница после Загреба наставила своје усавршавање у Бечу и Берлину, код Мадам Штајнер. Код ње су училе и друге будуће диве и ту је њен велики таленат засијао у пуном сјају.

За кратко време је, са 22 године, дебитовала у Немачкој државној опери у Берлину 6. новембра 1936, улогом Неде у Леонкаваловим „Пајацима“.



Хитлер у Берлинској државној опери на комеморацији палих хероја након које је била одржана представа
   


 

Беч у марту 1938.г.
 


   

Беч по анексији 1938.г.








Одмах је скренула пажњу музичке јавности на свој моћни глас. Бечка државна опера ју је 1938. позвала да буде сталан члан њиховог ансамбла. Постала је звезда и нарочита миљеница тамошње врло захтевне публике. Дефинисала се као стручњак за италијанску оперу, због емотивног и страственог начина певања и одличног изговора, изводећи највише дела од Пучинија и Вердија, али и других италијанских композитора, као и Штрауса на савршеном немачком. Поставши Danitza Ilitsch, певала је као сталан члан Бечке државне опере од 1938. до 1951, мада је после једне паусе поново тамо радила све до 1959. Такође је певала поједине улоге у Берлинској државној опери, али само до краја 1939, јер су код њих озбиљно завладали национал-социјалисти, од којих јој се јежила кожа.


Била је јако вредна. Иако веома млада, постала је примадона Бечке опере, а на њиховом сајту и сада је наводе у главним улогама Аиде, Мадам Батерфлај, у “Кнезу Игору”, “Проданој невести”, “Ил Троваторе”, “Ла Бохеме”, “Die Frau Ohne schatten”, а касније у “Тоски”, “Турандо”, “Cavaleria Rusticana”, “Il Quattro Rusteghi”… Укупно, 24 главне улоге у 126 престава, што је изузетно велик број наступа – само код њих. То говори о значајној популарности коју је Danitza Ilitsch постигла у германским земљама.


Тадашње комерцијално паковање хероина
Међутим, тамо се лагано, али незауставиво распламсавао нови, још бруталнији и болеснији рат “супериорне” немачке технологије – против човечанства. У затегнутим, Босс-овим униформама, нацисти су у Берлину још од 1933. марширали, салутирали, држали митинге и вијорили хиљаде застава са још више кукастих крстева. Хилтер и екипа су се, “super-high-on-coke” и мет-амфетамину возали новим, блиставим, немачким аутомобилима по престоници и читавом “рајху”, држећи ватрене говоре пред све већим масама, који су врло експлицитно изражавали шта је њихов циљ.


Многи су, само видевши те људе, знали да је једини пут био – пут. Плативши огромне суме новца, 400.000 бечких Јевреја (од 500.000) купило је посебне дозволе за “еxит” и напустило Аустрију, а њихова имовина је била конфискована. Као што у Србији одбацују своје најбоље, инвентивне, креативне и слободне главе на маргине и препуштају их глади, па ће или умрети у беди заборављени или ће отићи у друго окружење, тако су нацисти тај исти “кадар” код себе одмах ставили у логор...



Наставиће се...






ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"