detalj slike: firstcovers.com

OČI U OČI SA SUDBINOM

Manastir Visoki Dečani zavejan, snegom. Monasi zajedno sa italijanskim karabinjerima čiste sneg, potom ulaze u trpezariju piju čaj, ćaskaju sa monasima među kojima je dosta onih koji govore italijanski ili engleski, pa komunikacija teče nesmetano. Svi se prisećaju davnih surovih zima, ali neki od italijanskih vojnika kažu da je kod njih, naročito u Rimu sneg retka pojava. I da im se dopada ta belina u zemlji koja je toliko tamna u svakom smislu  da još ne vide njen ni sadašnji ni budući lik.

Međutim, jedno su shvatili. Stvarnost se na terenu znatno razlikuje od one slike koju su im njihovi pretpostavljeni ponudili pre polaska na Kosovo i Metohiju, o krvoločnim bezbožnim Srbima. Bili su,  pre svega,  očarani samim manastirom koji ih je obujmio nekom svetom tišinom, osećajem pripadanja i zaštićenosti. Vrlo rado su dolazili na liturgiju, a i svakodnevno da malo udišu vekovni duhovni mir koji isijava iz mermera iz kojeg je manastir sagrađen. Benedeto  Kampola, često prilazi ocu Serafimu i  stalno ga nešto zapitkuje:

- Kažite mi, oče, zašto katolici Albanci ne dolaze ovde, u ovaj sveti hram.

 Otac Serafim, kaže,

- Duga je to priča…

Međutim, Benedeto ne odustaje… On je i katolik i ortodoks, kako kaže. Ima koptsko poreklo.

-Ali, i oni su hrišćani, ovo ih mora privlačiti, ova očita moć Svetog kralja Stefana Dečanskog koja se tako toplo uvlači u dušu…ma čini mi se, orezno se okreće i krsti da je i Sveti Kralj na liturgiji sa nama. Lepo sam ga video kad sam pogledao prema kupoli…

Monah ga gleda razneženo.

To Vam je velika milost kad Vam se kao strancu javio. Mi ga povremeno viđamo i zato smo ovde sigurni uprkos svemu okolo.

-Ne brinite ništa dok su karabinjeri tu .Ovo je pravi Božji dom, kaže nasmešeno. Ne razumem Albance katolike…

- Vi ste se izgleda zaželeli svoje kuće, pa zato tako govorite, šali se otac Serafim. Imaju oni svoje katoličke hramove, ali nije stvar u tome, oni su svi Albanci kad je politički cilj u pitanju, bez obzira na veru. A naročito kad je u pitanju njihov vekovni san da imaju svoju državu, I to baš ovde na svetoj osnovi srpske istorije i kulture. Nisu kao mi Srbi kojima je nešto u genetici zatajilo kad su nacionalni interesi u pitanju. Ali, nećemo danas o tome. Ima lepših tema. Gde Vam je mlada štićenica kojoj ste onako pomno objašnjavali italijansku istoriju.

-Čekam je popodne, valjda radi na svojoj tezi  “Dečanski u srpskoj književnosti”, pa sve što ovde kod vas u biblioteci nađe unosi u svoj kompjuter.Una donna saggia…(Mudra žena) , kaže razneženo.

- Nemojte je Vi suviše opterećivati italijanskom kulturom, ona je tako velika, da  bi joj moglo ponestati elana za našu, mada vidim da je puna duhovnosti i vredna devojka. Takvih baš i nije mnogo danas, skoro šapatom, dodaje otac Serafim.

- Mitica…. Bellissima, ponavlja, Benedeto zagledan u lik Majke Božje, a priviđa mu se lik doktorantkinje Milenije koja ga zbunjuje ozbiljnošću i neposrednošću. Niti ona zna italijanski ni on srpski, ali oni se razumeju, gotovo da čitaju misli jedno drugom. Srećom, donekle je znala engleski tako da se mogli voditi konverzaciju.

Počeo se prisećati njihovog prvog susreta. Kad je tog dana ušao u Konak Manastira Visoki Dečani, ona je sedela sa prijateljima. Susreo se prvo sa njenim pogledom koji ga je celog obuhvatio kao objektiv kamere. Bio je to pronicljiv pogled osobe koja ne ume da ustukne. Nije mogao proceniti da li je u sebi sadržao želju za kontaktom, poziv. Ništa nije mogao dokučiti iz tih dubokih očiju koje su ga skenirale. Uvek je u susretima sa ženama imao neku intuiciju, nešto bi mu odmah nagovestilo da se radi o značajnom susretu. Sada toga nije bilo. Nikakav nagoveštaj. Pred njim je bila zrela žena, nije joj mogao tačno odrediti godine, možda kao i njemu. Uljudno je prišao i predstavio joj se. Saznao je zašto je tu. Nije joj odmah zapamtio ime, nije joj ni stavio do znanja da je zaintrigiran  njenom pojavom jer to je bio pravi izraz za ono što je u tom trenutku osećao. Bila je to neka vrsta radoznalosti pred strancem koji  na vas odmah deluje personalnošću i inteligencijom.

Domaćini su joj ukazivali pažnju, a ona je prilično suzdržano učestvovala u razgovoru.

Prvo što ga je pitala, kad su posle višednevnog nemog odmeravanja snaga, stupili u kontakt,  bilo je:

-Zašto ste ovde, zar jedan pametan čovek ne može da se bavi nečim drugim, osim da podržava secesioniste u jednoj stranoj zemlji…

- Ja sam vojnik i dužan sam da izvršim svaki zadatak koji dobijem. Ovo nema veze sa Vama i  Vašom zemljom. Zapravo, vrlo sam srećan što sam baš ovde da neke stvari vidim svojim očima, a nadasve da njima gledam i Vaše koje su neodoljive. Osmelio sam se da kaže.

-Nisam zainteresovana za komplimente vojnika koji su u ulozi okupatora u mojoj zemlji, ona prkosno odvraća.

- Ja  sam, pre svega, čovek pa tek vojnik što jedna tako učena dama dobro zna, ako hoće da bude poštena i da to prizna bar sebi.

-Svakako, i na tome će se završiti moje razumevanje…

«Kada sam joj pomenuo ono što sam znao o oslepljenom Stefanu Dečanskom, o čudu koje mu je Sveti Nikola učinio kada mu se u snu javio držeći u rukama  njegove oči i obećavši da će mu povratiti vid, ona se zagledala u mene i iznenađeno rekla»:

Čestitam! Ne očekuje se od zavojevača da ovako govore o našim kraljevima i svecima.

Bio sam zatečen njenom direktnošću. Rekoh da sam pre svega hrišćanin i  čovek.

Ona me pogleda onako strogo profesorski i dodade:

 Da, ali ste svakako u funkciji zemlje koja je dozvolila da iz nje ka nama polete smrtonosni tovari, što je nažalost bila istina.

Naklonio sam se i rekao joj:

- Razumem Vaš gnev, ali u  Božjoj smo kući, to moramo imati u vidu, a o svemu možemo mirno razgovarati, ako Vas zanima bilo šta iz ovog zamešateljstva u kojem smo se našli i protiv svoje volje. Dok su služili kafu ona je svoju pažnju usmerila ka drugima. Pogledao sam krišom oca Serafima i upitao:

- Ko je ova stroga dama, i dobio odgovor da se radi o divnoj osobi koja je mnogo kivna zbog svega što se dešava na Kosovu i Metohiji. Naročito je besna na pripadnike KFOR-a jer se u njihovom prisustvu desilo toliko zločina, otmica nedužnih ljudi, proterivanja srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, pljačkanja društvene i privatne imovine, o čemu sam i sam bio obavešten i o tome pisao Ujedinjenim nacijama.

Kasnije mi je priznala da je odmah osetila da pred sobom nema običnog vernika već vrlo duhovnu i obrazovnu osobu i da joj je tim čudnija bila moja uloga  među karabinjerima koji su čuvali manastir. Tada još nije znala da sam službenik Uneska za procenu šteta načinjenih manastirima na Kosovu I Metohiji, a ne KFOR-a. Kad sam joj to objasnio ona je i dalje bila besna.

- Da, ali vi ste zemlja koja je kao članica Evropske unije na strani Albanaca ušli  u rat sa nama. Za mene ka iskrenog zaljubljenika u italijansku kulturu, to je bilo veliko razočaranje. Sa koliko sam radosti nekad slušala italijansku muziku, gledala filmove, uživala u renesansi, bogatoj italijanskoj književnosti i raskošnoj istoriji. ..

Slušajući je otac Serafim se samo blago osmehnu i reče:

-Eh, kad bi samo kod nas stav običnog čoveka odudarao od stave vlade, ceo svet bi drugačije izgledao.

Milenija je to shvatila  kao odbranu njegovog uglednog gosta.

”Ko pita narod.  Iz ličnih kontakata znam da je u Italiji vladalo veliko ogorčenje zbog ustupanja baze Nato zlikovcima. Tako će biti i sa nama, ako jednog dana uđemo u Evropsku uniju. Molim Boga da taj dan nikad ne dođe, ili bar ne skoro dok bar malo ne zaboravimo ovo što su nam učinili.”

 Njeno priznanje da je tada žurno otišla jer joj se učinilo  da će je moje, kako se izrazila,  prodorne oči, iza kojih činilo joj se stoji moć svih rimskih imperatora, prikovati i oduzeti joj snagu da se pomeri, ispunilo mi je srce neizmernim ponosom.

 A onda je ona na nekoliko dana nestala radeći na svojoj tezi. Osećala je da počinje da sanjari o ovom strancu, a to nije htela. Ulazila je sve dublje  u knjige o manastiru Visoki Dečani, o tajnama odnosa oca Stefana Dečanskog i cara Dušana, o tragičnom sukobu među njima uslovljenom spletkama oko prestola,  posmatrala raspad svoje zemlje na kraju prve decenije dvadeset prvog veka, gubitak velikog dela zemlje, i to zemlje etalona, i pitala se kakav to Usud prati njen narod. Zašto je tako nesložan, razjedinjen i nesvestan nužnosti sloge za opstanak u okruženju onih koji I te kako umeju da se ujedine oko fundamentalnih ciljeva. Kakav, na kraju krajeva, Usud i nju prati  te  je tolike godine provela sama, a da nije mogla pronaći  pravog čoveka za sebe u toj sredini suženog izbora jer je većinsko stanovništvo bilo albansko.

Oni su, inače, bili uporni udvarači, nisu lako odustajali, ako bace oko na Srpkinju. Imala je dosta neprijatnosti te vrste. U školi gde je radila, počeo joj se nabacivati direktor vrlo neugledne spoljašnjosti, što je u njoj  izazivalo odvratnost. Držala se rezervisano i jasno mu stavljala do znanja da s njim ne želi ništa. No, to nije pomoglo. Proganjao ju je svakodnevno, upadao na čas, uznemiravao je na svaki mogući način. Jednog dana kada je bila sama u zbornici, grubo je zgrabio i pokušao je da je poljubi. Odgurnula ga je s gnušanjem i rekla mu da u životu nije videla odvratnijeg i drskijeg čoveka. To ga je vrlo naljutilo. «Jel, tako, rekao je. Od sledeće godine više nećeš biti radnik ove škole» i uvređen izleteo napolje.

Budući da je kao student radila pod ugovorom, to se zaista i ostvarilo, a ona je potom, na svoju sreću,  dobila još bolje radno mesto u obližnjem gradu.

Kad bi Albanci gledali zgodnu ženu govorili bi :Će, država”. Vidi država, toliko je to bio veliki  ideal kojem su tako strasno težili. Setila se još jedne vrlo opasne situacije. Kao mlada profesorica predavala je  u jednoj tehničkoj školi. Direktor te škole je bio naočit stariji muškarac, što mu je valjda davalo višak samopouzdanja. Nije otvoreno pokazivao pretenzije prema njoj, ali se nazirala njegova zainteresovanost  u dužem periodu.

Jednog dana čekala je sa koleginicama gradski prevoz, kad je on naišao kolima. Stao je i pozvao ih da uđu. Ona se kolebala. Ali, pošto  su koleginice, već ulazile na zadnja vrata, ona je morala sesti napred.  Išli su prema gradu. Jedna po jedna,  izlazile su koleginice koja su bliže stanovale. Ona je stanovala u najdaljem delu grada. Trudila se da bude smirena i postavljala mu je pitanja vezana za porodicu. U jednom momentu on reče:” Pustimo te ozbiljne teme, ti si tako mlada i lepa i to je još daleko od tebe. Ti treba da uživaš.”

Shvatajući u kom pravcu ide razgovor, ona se raspriča o svom dečku s kojim se tobož  “provodi” kako bi mu stavila do znanja da je drugi ne zanimaju. Međutim, on  nije odustajao.”Život je kratak, treba provesti lepo  svaki trenutak, a ja sam  moćan čovek i mogao bih sve učiniti za tebe”.

Postajala je sve nervoznija i rekla da takav razgovor nema smisla i da hoće da izađe iz auta. Shvativši da gubi, verovatno je mislio siguran plen, on se uzjogunio. Pa, ne može to tako… šta njemu fali, on je zaljubljen u nju  od njenog  prvog ulaska u školu i čuvao je  tu tajnu   očekujući da ona to sama vidi. On je neće pustiti tako lako, to je jedinstvena prilika, pošto je očigledno da ga ona izbegava, a tolike njene koleginice trče za njim. Pokušavao je da je zagrli, možda i fiksira za sedište jer je ona odvezala pojas i insistirala  da stane, kako bi izašla i okončala tu ponižavajuću situaciju. Nije popuštao, vozio je sve brže prema obližnjoj šumi. U njoj je rastao bes. Molila ga je da se razborito ponaša, podsećala ga na službeni odnos i da će snositi posledice. Nije slušao, kao da je bio obuzet idejom da se taj trenutak ne sme propustiti ni za živu glavu. Rešena da ostane pri svom, upozorila ga je da će svi u školi saznati za incident I molila ga da zaustavi auto.  Nije reagovao, već je ubrzavao vožnju. Shvativši u kakvoj je opasnosti odlučila je: ” Iskočiću iz auta i završiti sa sobom pre nego da mu padnem šaka”. Uhvatila se za vrata i povukla ih naglo spremna da skoči. U tom času kao da se osvestio, počeo je da usporava auto i bez reči se vratio nazad i stao na prvoj autobuskoj stanici  da ona izađe. Bila izvan sebe od očaja.

Nosila se mišlju da o svemu obavesti  Nastavničko veće, ali se bojala skandala. Neko bi poverovao, neko ne, u svakom slučaju bila bi  deo ružne priče bez ikakve svoje krivice. I sve  se završilo na uzajamnoj distanciranosti. Vrlo brzo posle toga u kolektiv je došla jedna izrazito lepa profesorica Albanka čiji je suprug  tada  bio u zatvoru. Direktor se vrlo brzo “prešaltovao”. Jednom je greškom bez kucanja upao u učionicu u kojoj je  držala čas, i spontano se izvinio rekavši:” A, ja sam mislio da je Hajrija tu”….

Prisećala se teških događaja koji su umnogome doprineli da tako dugo bude sama. Ni kolektivna sudbina nije bila bolja. I tu pustoš, nazadovanje, zaboravljanje nacionalnih ciljeva, dezorejtisanost….

Da je sreće razmišlja ona, morali bismo odavno imati muzej najslavnijeg cara u našoj istoriji, Stefana Dušana, njegovu rekonstruisanu prestonicu… a onda zastade. Reka vremena koja je u međuvremenu protekla odnela je sve to sa sobom. U njegovom prestonom gradu, danas je druga država, na istoku gde je stizao sa svojom vojskom, takođe. Tu odakle je krenuo  porobljeni smo, pravo rasulo velike srpske istorije. Eto, razrušen mu je i konak u na crkvištu gde mu je bio grob pokraj Bistrice u Prizrenu…

U takvom raspoloženju kretala je prema šumi uz reku. Iako je bila zima sunce je upeklo I mamilo je da se malo zaroni u četinare koji su svojim vitkim stablima i zelenilom podsećali na dostojanstvo i večnost.

Benedeto je prošetao oko manastira diveći se skladu forme i okruženja. Tog jutra video ju je kratko na jutarnjoj molitvi a onda je nestala.

Krenuo je ka reci koja je tako privlačno šumorila kao da u svom šumu čuva velike i nedokučive tajne. Prišao je obali zagledan u brzu bistru vodu po kojoj je i dobila naziv Bistrica. Osećao je kako se polako njen ritam izjednačava sa ritmom njegovog srca. Kako mu se duša otvara za nove mogućnosti. Imao je odjednom osećaj da tu nije stigao slučajno i da mu baš na ovom mestu, među ovim večnim kamenim brdima, predstoji sudbinski događaj.

Potom se vratio i zagledao se u pukotine manastira koje su nastale u bombardovanju Srbije.

Dani su prolazili, a on je bio sve uznemireniji zbog prisustva žene koja ga je očigledno izbegavala.

Podstaknut neobjašnjivim nemirom tražio ju je pogledom. Na izlazu iz manastira ugledao ju je kako izlazi i ide prema šumi. Znao je da to nije sasvim bezbedno i krenuo za njom da je prati sa odstojanja. Gledao je kako odlučno korača, ko zna kakvim mislima ispunjena. Poželeo je da je osvoji. Da se može osloniti na  nju i ćutati s njom, činilo mu se da bi sav teret skinuo s duše koji se tu taložio godinama, od pogrešnih veza, razdaljine sa svojima, neostvarenosti ličnog života. U mašti ih je već video kako šetaju držeći se za ruke, kad ga trže prodoran krik. Ona je zapomagala držeći se za nogu oko koje joj je bila obavijena zmija. Za tren oka našao se pored nje I pokušao da joj pomogne. Hrabro je zmiju zgrabio za glavu i odbacio je daleko a onda je iscepao rukav košulje i povezao joj nogu iznad ujeda. Pozvao je hitno da iz štaba dođu i ukažu joj pomoć.

Dok je u polusvesti slušala kako joj čiste ranu, Milenija je odjednom ugledala nimbus, prvo jedan, potom drugi. Trudila se da pronikne u likove koji su lebdeli nad njenom glavom. Konture su se izoštravale. Videla je Kralja Sv. Stefana Dečanskog a potom i  lik Sv. Nikole.

”Bićeš dobro”, govorili su njihovi pogledi. Osetila je ruku sv. Nikole na svojim očima. Čula ga je kako govori: ”Još nisi progledala. Vidiš li svog Svetog Kralja kako te milo gleda. Ja sam mu vratio vid na korist njegovog naroda, nedužno je stradao”.

Klimnula je glavom. Gledale su je tople Kraljeve oči, očinski, blago s podrškom. “Eto, tu smo da I Tebi vratimo vid”,nastavio je Sv. Nikola.  Došao je čas da progledaš. Da vidiš svoju sudbinu. Spasilac  je pred Tobom, skrbnik Tvoje duše za kojim si čeznula celog života. Zmija je samo bila iskušenje za oboje. Došao je da te povede na put na kojem više neće biti zmija. Ostalo će Ti se reći samo.”

Bol je popuštao. Kad se trgla iz polusna, držala je Benedeta za ruku, a on je zabrinuto gledao u njeno lice…

Spasilac! On je spasilac. Da li je to sanjala ili su sveci zaista bili tu da joj otvore oči. Približila mu se. On je čvrsto zagrli. Počela je da plače nekontrolisano. Celog života se trudila da bude jaka, da ne pokazuje slabosti, da ne plače. Pred njim je poželela da bude ono što jeste. Krhko, ranjivo biće kojem  je potrebna ljubav i zaštita.

Kad su joj previli nogu  i vratili je u manastir, on se nije odvajao od nje. Bila mu je vrlo zahvalna, ali je po prvi put u njenom pogledu video nežnost.

Nekoliko dana je mirovala u konaku, a on se samo telefonom interesovao kako joj je, ali se razgovor tako odvijao da je između njih počeo da se otapa led i da se nazire izvesna bliskost.

Konačno je izašla na sunce vidno iscrpljena. Bila je nežnija, krhkija i delovala mu je još privlačnije. Takvu ženu bih rado čuvao, štitio i voleo, mislio je Benedeto podstaknut nekom unutarnjom silinom.

Krenuli su ka reci, ispod manastira. Odjednom je ne znajući zašto rekao:

-Osećam Vas tako bliskom kao da se oduvek znamo.

Ona se samo smešila.

- Kako to da se niste udali do sad. Kako su vas udvarači pustili da budete sami. Zar niko nije imao dovoljno hrabrosti da  vas zaprosi?

- Trebalo mi je mnogo vremena da izađem iz promašene ljubavi, rekla je iskreno.

Nasmejao se obradovan.

- I meni, takođe! Znači slobodno vam je srce!

- Da, odgovorila je ona, ali ne za porobljivača,  dodala je šaleći se.

- Ah, kako si uporna! Znaš da nije tako!

- Jeste, i te kako! Upravo si mi zarobio dušu, a to je već opasno,  rekla je ljupko.

Nije mogao verovati. Zagrlio ju je čvrsto i prošaptao:

- Onda će Bog blagosloviti ovo uzajamno porobljavanje. Amen. A Ti biraj gde ćemo živeti.

- Gde god kreneš biću uz tebe, uzvrati ona.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: