детаљ слике: firstcovers.com

ОЧИ У ОЧИ СА СУДБИНОМ

Манастир Високи Дечани завејан, снегом. Монаси заједно са италијанским карабињерима чисте снег, потом улазе у трпезарију пију чај, ћаскају са монасима међу којима је доста оних који говоре италијански или енглески, па комуникација тече несметано. Сви се присећају давних сурових зима, али неки од италијанских војника кажу да је код њих, нарочито у Риму снег ретка појава. И да им се допада та белина у земљи која је толико тамна у сваком смислу  да још не виде њен ни садашњи ни будући лик.

Међутим, једно су схватили. Стварност се на терену знатно разликује од оне слике коју су им њихови претпостављени понудили пре поласка на Косово и Метохију, о крволочним безбожним Србима. Били су,  пре свега,  очарани самим манастиром који их је обујмио неком светом тишином, осећајем припадања и заштићености. Врло радо су долазили на литургију, а и свакодневно да мало удишу вековни духовни мир који исијава из мермера из којег је манастир саграђен. Бенедето  Кампола, често прилази оцу Серафиму и  стално га нешто запиткује:

- Кажите ми, оче, зашто католици Албанци не долазе овде, у овај свети храм.

 Отац Серафим, каже,

- Дуга је то прича…

Међутим, Бенедето не одустаје… Он је и католик и ортодокс, како каже. Има коптско порекло.

-Али, и они су хришћани, ово их мора привлачити, ова очита моћ Светог краља Стефана Дечанског која се тако топло увлачи у душу…ма чини ми се, орезно се окреће и крсти да је и Свети Краљ на литургији са нама. Лепо сам га видео кад сам погледао према куполи…

Монах га гледа разнежено.

То Вам је велика милост кад Вам се као странцу јавио. Ми га повремено виђамо и зато смо овде сигурни упркос свему около.

-Не брините ништа док су карабињери ту .Ово је прави Божји дом, каже насмешено. Не разумем Албанце католике…

- Ви сте се изгледа зажелели своје куће, па зато тако говорите, шали се отац Серафим. Имају они своје католичке храмове, али није ствар у томе, они су сви Албанци кад је политички циљ у питању, без обзира на веру. А нарочито кад је у питању њихов вековни сан да имају своју државу, И то баш овде на светој основи српске историје и културе. Нису као ми Срби којима је нешто у генетици затајило кад су национални интереси у питању. Али, нећемо данас о томе. Има лепших тема. Где Вам је млада штићеница којој сте онако помно објашњавали италијанску историју.

-Чекам је поподне, ваљда ради на својој тези  “Дечански у српској књижевности”, па све што овде код вас у библиотеци нађе уноси у свој компјутер.Una donna sаggia…(Мудра жена) , каже разнеженo.

- Немојте је Ви сувише оптерећивати италијанском културом, она је тако велика, да  би јој могло понестати елана за нашу, мада видим да је пуна духовности и вредна девојка. Таквих баш и није много данас, скоро шапатом, додаје отац Серафим.

- Мitica…. Bellissima, понавља, Бенедето загледан у лик Мајке Божје, а привиђа му се лик докторанткиње Миленије која га збуњује озбиљношћу и непосредношћу. Нити она зна италијански ни он српски, али они се разумеју, готово да читају мисли једно другом. Срећом, донекле је знала енглески тако да се могли водити конверзацију.

Почео се присећати њиховог првог сусрета. Кад је тог дана ушао у Конак Манастира Високи Дечани, она је седела са пријатељима. Сусрео се прво са њеним погледом који га је целог обухватио као објектив камере. Био је то проницљив поглед особе која не уме да устукне. Није могао проценити да ли је у себи садржао жељу за контактом, позив. Ништа није могао докучити из тих дубоких очију које су га скенирале. Увек је у сусретима са женама имао неку интуицију, нешто би му одмах наговестило да се ради о значајном сусрету. Сада тога није било. Никакав наговештај. Пред њим је била зрела жена, није јој могао тачно одредити године, можда као и њему. Уљудно је пришао и представио јој се. Сазнао је зашто је ту. Није јој одмах запамтио име, није јој ни ставио до знања да је заинтригиран  њеном појавом јер то је био прави израз за оно што је у том тренутку осећао. Била је то нека врста радозналости пред странцем који  на вас одмах делује персоналношћу и интелигенцијом.

Домаћини су јој указивали пажњу, а она је прилично суздржано учествовала у разговору.

Прво што га је питала, кад су после вишедневног немог одмеравања снага, ступили у контакт,  било је:

-Зашто сте овде, зар један паметан човек не може да се бави нечим другим, осим да подржава сецесионисте у једној страној земљи…

- Ја сам војник и дужан сам да извршим сваки задатак који добијем. Ово нема везе са Вама и  Вашом земљом. Заправо, врло сам срећан што сам баш овде да неке ствари видим својим очима, а надасве да њима гледам и Ваше које су неодољиве. Осмелио сам се да каже.

-Нисам заинтересована за комплименте војника који су у улози окупатора у мојој земљи, она пркосно одвраћа.

- Ја  сам, пре свега, човек па тек војник што једна тако учена дама добро зна, ако хоће да буде поштена и да то призна бар себи.

-Свакако, и на томе ће се завршити моје разумевање…

«Када сам јој поменуо оно што сам знао о ослепљеном Стефану Дечанском, о чуду које му је Свети Никола учинио када му се у сну јавио држећи у рукама  његове очи и обећавши да ће му повратити вид, она се загледала у мене и изненађено рекла»:

Честитам! Не очекује се од завојевача да овако говоре о нашим краљевима и свецима.

Био сам затечен њеном директношћу. Рекох да сам пре свега хришћанин и  човек.

Она ме погледа онако строго професорски и додаде:

 Да, али сте свакако у функцији земље која је дозволила да из ње ка нама полете смртоносни товари, што је нажалост била истина.

Наклонио сам се и рекао јој:

- Разумем Ваш гнев, али у  Божјој смо кући, то морамо имати у виду, а о свему можемо мирно разговарати, ако Вас занима било шта из овог замешатељства у којем смо се нашли и против своје воље. Док су служили кафу она је своју пажњу усмерила ка другима. Погледао сам кришом оца Серафима и упитао:

- Ко је ова строга дама, и добио одговор да се ради о дивној особи која је много кивна због свега што се дешава на Косову и Метохији. Нарочито је бесна на припаднике КФОР-а јер се у њиховом присуству десило толико злочина, отмица недужних људи, протеривања српског и другог неалбанског становништва, пљачкања друштвене и приватне имовине, о чему сам и сам био обавештен и о томе писао Уједињеним нацијама.

Касније ми је признала да је одмах осетила да пред собом нема обичног верника већ врло духовну и образовну особу и да јој је тим чуднија била моја улога  међу карабињерима који су чували манастир. Тада још није знала да сам службеник Унеска за процену штета начињених манастирима на Косову И Метохији, а не КФОР-а. Кад сам јој то објаснио она је и даље била бесна.

- Да, али ви сте земља која је као чланица Европске уније на страни Албанаца ушли  у рат са нама. За мене ка искреног заљубљеника у италијанску културу, то је било велико разочарање. Са колико сам радости некад слушала италијанску музику, гледала филмове, уживала у ренесанси, богатој италијанској књижевности и раскошној историји. ..

Слушајући је отац Серафим се само благо осмехну и рече:

-Ех, кад би само код нас став обичног човека одударао од ставе владе, цео свет би другачије изгледао.

Миленија је то схватила  као одбрану његовог угледног госта.

”Ко пита народ.  Из личних контаката знам да је у Италији владало велико огорчење због уступања базе Нато зликовцима. Тако ће бити и са нама, ако једног дана уђемо у Европску унију. Молим Бога да тај дан никад не дође, или бар не скоро док бар мало не заборавимо ово што су нам учинили.”

 Њено признање да је тада журно отишла јер јој се учинило  да ће је моје, како се изразила,  продорне очи, иза којих чинило јој се стоји моћ свих римских императора, приковати и одузети јој снагу да се помери, испунило ми је срце неизмерним поносом.

 А онда је она на неколико дана нестала радећи на својој тези. Осећала је да почиње да сањари о овом странцу, а то није хтела. Улазила је све дубље  у књиге о манастиру Високи Дечани, о тајнама односа оца Стефана Дечанског и цара Душана, о трагичном сукобу међу њима условљеном сплеткама око престола,  посматрала распад своје земље на крају прве деценије двадесет првог века, губитак великог дела земље, и то земље еталона, и питала се какав то Усуд прати њен народ. Зашто је тако несложан, разједињен и несвестан нужности слоге за опстанак у окружењу оних који И те како умеју да се уједине око фундаменталних циљева. Какав, на крају крајева, Усуд и њу прати  те  је толике године провела сама, а да није могла пронаћи  правог човека за себе у тој средини суженог избора јер је већинско становништво било албанско.

Они су, иначе, били упорни удварачи, нису лако одустајали, ако баце око на Српкињу. Имала је доста непријатности те врсте. У школи где је радила, почео јој се набацивати директор врло неугледне спољашњости, што је у њој  изазивало одвратност. Држала се резервисано и јасно му стављала до знања да с њим не жели ништа. Но, то није помогло. Прогањао ју је свакодневно, упадао на час, узнемиравао је на сваки могући начин. Једног дана када је била сама у зборници, грубо је зграбио и покушао је да је пољуби. Одгурнула га је с гнушањем и рекла му да у животу није видела одвратнијег и дрскијег човека. То га је врло наљутило. «Јел, тако, рекао је. Од следеће године више нећеш бити радник ове школе» и увређен излетео напоље.

Будући да је као студент радила под уговором, то се заиста и остварило, а она је потом, на своју срећу,  добила још боље радно место у оближњем граду.

Кад би Албанци гледали згодну жену говорили би :Ће, држава”. Види држава, толико је то био велики  идеал којем су тако страсно тежили. Сетила се још једне врло опасне ситуације. Као млада професорица предавала је  у једној техничкој школи. Директор те школе је био наочит старији мушкарац, што му је ваљда давало вишак самопоуздања. Није отворено показивао претензије према њој, али се назирала његова заинтересованост  у дужем периоду.

Једног дана чекала је са колегиницама градски превоз, кад је он наишао колима. Стао је и позвао их да уђу. Она се колебала. Али, пошто  су колегинице, већ улазиле на задња врата, она је морала сести напред.  Ишли су према граду. Једна по једна,  излазиле су колегинице која су ближе становале. Она је становала у најдаљем делу града. Трудила се да буде смирена и постављала му је питања везана за породицу. У једном моменту он рече:” Пустимо те озбиљне теме, ти си тако млада и лепа и то је још далеко од тебе. Ти треба да уживаш.”

Схватајући у ком правцу иде разговор, она се расприча о свом дечку с којим се тобож  “проводи” како би му ставила до знања да је други не занимају. Међутим, он  није одустајао.”Живот је кратак, треба провести лепо  сваки тренутак, а ја сам  моћан човек и могао бих све учинити за тебе”.

Постајала је све нервознија и рекла да такав разговор нема смисла и да хоће да изађе из аута. Схвативши да губи, вероватно је мислио сигуран плен, он се узјогунио. Па, не може то тако… шта њему фали, он је заљубљен у њу  од њеног  првог уласка у школу и чувао је  ту тајну   очекујући да она то сама види. Он је неће пустити тако лако, то је јединствена прилика, пошто је очигледно да га она избегава, а толике њене колегинице трче за њим. Покушавао је да је загрли, можда и фиксира за седиште јер је она одвезала појас и инсистирала  да стане, како би изашла и окончала ту понижавајућу ситуацију. Није попуштао, возио је све брже према оближњој шуми. У њој је растао бес. Молила га је да се разборито понаша, подсећала га на службени однос и да ће сносити последице. Није слушао, као да је био обузет идејом да се тај тренутак не сме пропустити ни за живу главу. Решена да остане при свом, упозорила га је да ће сви у школи сазнати за инцидент И молила га да заустави ауто.  Није реаговао, већ је убрзавао вожњу. Схвативши у каквој је опасности одлучила је: ” Искочићу из аута и завршити са собом пре него да му паднем шака”. Ухватила се за врата и повукла их нагло спремна да скочи. У том часу као да се освестио, почео је да успорава ауто и без речи се вратио назад и стао на првој аутобуској станици  да она изађе. Била изван себе од очаја.

Носила се мишљу да о свему обавести  Наставничко веће, али се бојала скандала. Неко би поверовао, неко не, у сваком случају била би  део ружне приче без икакве своје кривице. И све  се завршило на узајамној дистанцираности. Врло брзо после тога у колектив је дошла једна изразито лепа професорица Албанка чији је супруг  тада  био у затвору. Директор се врло брзо “прешалтовао”. Једном је грешком без куцања упао у учионицу у којој је  држала час, и спонтано се извинио рекавши:” А, ја сам мислио да је Хајрија ту”….

Присећала се тешких догађаја који су умногоме допринели да тако дуго буде сама. Ни колективна судбина није била боља. И ту пустош, назадовање, заборављање националних циљева, дезорејтисаност….

Да је среће размишља она, морали бисмо одавно имати музеј најславнијег цара у нашој историји, Стефана Душана, његову реконструисану престоницу… а онда застаде. Река времена која је у међувремену протекла однела је све то са собом. У његовом престоном граду, данас је друга држава, на истоку где је стизао са својом војском, такође. Ту одакле је кренуо  поробљени смо, право расуло велике српске историје. Ето, разрушен му је и конак у на црквишту где му је био гроб покрај Бистрице у Призрену…

У таквом расположењу кретала је према шуми уз реку. Иако је била зима сунце је упекло И мамило је да се мало зарони у четинаре који су својим витким стаблима и зеленилом подсећали на достојанство и вечност.

Бенедето је прошетао око манастира дивећи се складу форме и окружења. Тог јутра видео ју је кратко на јутарњој молитви а онда је нестала.

Кренуо је ка реци која је тако привлачно шуморила као да у свом шуму чува велике и недокучиве тајне. Пришао је обали загледан у брзу бистру воду по којој је и добила назив Бистрица. Осећао је како се полако њен ритам изједначава са ритмом његовог срца. Како му се душа отвара за нове могућности. Имао је одједном осећај да ту није стигао случајно и да му баш на овом месту, међу овим вечним каменим брдима, предстоји судбински догађај.

Потом се вратио и загледао се у пукотине манастира које су настале у бомбардовању Србије.

Дани су пролазили, а он је био све узнемиренији због присуства жене која га је очигледно избегавала.

Подстакнут необјашњивим немиром тражио ју је погледом. На излазу из манастира угледао ју је како излази и иде према шуми. Знао је да то није сасвим безбедно и кренуо за њом да је прати са одстојања. Гледао је како одлучно корача, ко зна каквим мислима испуњена. Пожелео је да је освоји. Да се може ослонити на  њу и ћутати с њом, чинило му се да би сав терет скинуо с душе који се ту таложио годинама, од погрешних веза, раздаљине са својима, неостварености личног живота. У машти их је већ видео како шетају држећи се за руке, кад га трже продоран крик. Она је запомагала држећи се за ногу око које јој је била обавијена змија. За трен ока нашао се поред ње И покушао да јој помогне. Храбро је змију зграбио за главу и одбацио је далеко а онда је исцепао рукав кошуље и повезао јој ногу изнад уједа. Позвао је хитно да из штаба дођу и укажу јој помоћ.

Док је у полусвести слушала како јој чисте рану, Миленија је одједном угледала нимбус, прво један, потом други. Трудила се да проникне у ликове који су лебдели над њеном главом. Контуре су се изоштравале. Видела је Краља Св. Стефана Дечанског а потом и  лик Св. Николе.

”Бићеш добро”, говорили су њихови погледи. Осетила је руку св. Николе на својим очима. Чула га је како говори: ”Још ниси прогледала. Видиш ли свог Светог Краља како те мило гледа. Ја сам му вратио вид на корист његовог народа, недужно је страдао”.

Климнула је главом. Гледале су је топле Краљеве очи, очински, благо с подршком. “Ето, ту смо да И Теби вратимо вид”,наставио је Св. Никола.  Дошао је час да прогледаш. Да видиш своју судбину. Спасилац  је пред Тобом, скрбник Твоје душе за којим си чезнула целог живота. Змија је само била искушење за обоје. Дошао је да те поведе на пут на којем више неће бити змија. Остало ће Ти се рећи само.”

Бол је попуштао. Кад се тргла из полусна, држала је Бенедета за руку, а он је забринуто гледао у њено лице…

Спасилац! Он је спасилац. Да ли је то сањала или су свеци заиста били ту да јој отворе очи. Приближила му се. Он је чврсто загрли. Почела је да плаче неконтролисано. Целог живота се трудила да буде јака, да не показује слабости, да не плаче. Пред њим је пожелела да буде оно што јесте. Крхко, рањиво биће којем  је потребна љубав и заштита.

Кад су јој превили ногу  и вратили је у манастир, он се није одвајао од ње. Била му је врло захвална, али је по први пут у њеном погледу видео нежност.

Неколико дана је мировала у конаку, а он се само телефоном интересовао како јој је, али се разговор тако одвијао да је између њих почео да се отапа лед и да се назире извесна блискост.

Коначно је изашла на сунце видно исцрпљена. Била је нежнија, крхкија и деловала му је још привлачније. Такву жену бих радо чувао, штитио и волео, мислио је Бенедето подстакнут неком унутарњом силином.

Кренули су ка реци, испод манастира. Одједном је не знајући зашто рекао:

-Осећам Вас тако блиском као да се одувек знамо.

Она се само смешила.

- Како то да се нисте удали до сад. Како су вас удварачи пустили да будете сами. Зар нико није имао довољно храбрости да  вас запроси?

- Требало ми је много времена да изађем из промашене љубави, рекла је искрено.

Насмејао се обрадован.

- И мени, такође! Значи слободно вам је срце!

- Да, одговорила је она, али не за поробљивача,  додала је шалећи се.

- Ах, како си упорна! Знаш да није тако!

- Јесте, и те како! Управо си ми заробио душу, а то је већ опасно,  рекла је љупко.

Није могао веровати. Загрлио ју је чврсто и прошаптао:

- Онда ће Бог благословити ово узајамно поробљавање. Амен. А Ти бирај где ћемо живети.

- Где год кренеш бићу уз тебе, узврати она.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: