ЈЕЛЕНА И БЕЛОШ ИЛИТИ О СЕСТРИНСКОЈ ЉУБАВИ И ПОВЕРЕЊУ
Протекло је неколико година од оног Срђевдана на Гардошу. Јездила сам зетским обалама, рашким дубодолинама и панонским равницама не мислећи много на злосрећну осветницу. У прекоморским водоплавним низијама понекад би ми се учинило да чујем шуштање њених невестинских хаљина. Поверовала сам да је то опсена. Следећи наш сусрет одиграо са под стаблима кестена у башти Швајцарије, на обали Врњачке реке, на ободима древне Рашке, између Ивањдана и Петровдана једне необично тешке године. Овог пута била је старија. Могуће је да ми је дошла из неке од својих последњих земних година. Јулска оморина додавала је привид нестварног нашем сусрету. „Честита краљице, одувек ме је занимала прича о твом брату Белошу. Ти можда не знаш да чак и поједини мађарски историчари говоре о времену владе бана Белоша у повести славног Угарског краљевства”. Озарила се на моје речи. Нестало је подмукле туге која је обојила наш претходни сусрет. Погледала ме је право у очи, благо се осмехнула и проговорила језиком с почетка XIIвека. Упијала сам сваку њену реч. „Белош је рођен мало после мене. Заволела сам га оног трена када сам у мајчином наручју угледала његову куштраву главицу. Била сам већ неколико година угарска краљица и Белина супруга када сам га довела на наш двор. Његова домишљатост запала је за око великашима окупљеним на сабору у Острогону, на коме је Бела Слепи, мој краљ и мој муж, титулу бана Раме доделио нашем другорођеном сину Ладиславу. Угарски краљеви тежили су да загосподаре долином Неретве и свим њеним притокама, а ја сам тежила да оснажим мог уплашеног сина без наде на престо. Белош ме је у томе подржао. Када сам неколико година касније остала удовица, мој брат преузео је бригу о мојим малолетним синовима. Мог првородног сина и наследника престола Гезу II одбранио је од Бориса, сина Коломановог, лукавог претендента на угарску круну. Бориса су подржавали Немци, мог Гезу ујак Белош. На реци Лајти 11. септембра 1146. године Белош је задао тежак ударац немачким ритерима краља Конрада III. Била је то велика победа угарског оружја, али на начин Рашана. Уместо умрлог оца, Белош је Гезу увео у ред витезова и учинио га мушкарцем и краљем. У прво време Геза је волео и поштовао ујака, који је постао угарски палатин и хрватски бан. Његов намесник у судским, војним и земљопоседничким пословима. Савременици су мог брата звали бан и краљев ујак. Чак је и поп Црнота у далеком Сплиту у свом тестаменту забележио да га је писао у време владе краља Гезе и Белоша бана. Били су то моји срећни дани, посебно када је у наш дом стигла Гезина невеста Еуфросина, унука великог руског кнеза Владимира Мономаха. Белошева кћи пошла је за кнеза Владимира Мстиславича, брата младе краљице Еуфросине”. Сетих се да су руски летописци кнегињу Волиније, Белошеву кћи, прозвали бановна. Нису оставили спомен о њеном правом имену, већ само сећање на титулу њеног оца. А Бановна, поносна Рашанка, пренела је успомену на свог оца и свог деду, великог жупана Уроша I, својим синовима и унуцима и њиховим потомцима. Поколења Рјуриковича носила су у себи и са собом снове и заблуде Рашана, а да тога не беху свесни. Хтедох да Јелену упитам о њеној братаници, али умукох када спазих како тамне сене поново падају преко њеног лица. „А онда је Геза почео да побољева умом и срцем. Свуда је видео непријатеље, омрзнуо је Ладислава и Стефана. Белош му се успротивио. Увек је био болећив на Стефана, мог најмлађег сина. Геза га је протерао из нашег краљевства натраг у Рашку, којом је, тако веле, владао кратко време између наше браће Уроша II и Десе. Рашани и Грци звали су га Белуш. После Гезине смрти вратио се у Угарску, али се ја више ничег не сећам.” Хтедох да јој кажем да знам да се у једној повељи њеног сина Стефана IV, обнародованој у Острогону с почетка 1163. године, међу краљевим најближим сарадницима помиње и Белош бан. И да моћни папа Иноћентије III у једном писму из 1198. године упућеном калочком архиепископу говори о богатству којим је, у то време покојни Белош, обдарио манастир бенедиктинаца посвећен Светом Стефану, архипрезвитеру и начелнику свих мученика, надалеко познат као Банов манастир (Monasteriumbani). Место у коме се Белошева задужбина налазила Мађари и данас зову Банмоноштор, а Срби Баноштор. Уграбих јој поглед и схватих да не жели да ме чује. Опет бисмо се вратиле на причу о злочину њеног унука над њеним сином, а то нисмо желеле ни једна ни друга. Вече се полако спуштало. Врњачка река жуборила је све гласније путујући ка Западној Морави.
Геза II син краљице Јелене, владар Мађарске
