ОД СМИЈЕХА ДО КРИКА, ОД ХЕРЦЕГОВИНЕ ДО АМЕРИКЕ

(Над петнаест романа Данила Марића, који увјерљиво свједоче о животу Херцеговаца кроз вијекове)

Да је написао само тротомни роман Чемерика (Алма, Београд, 2017) Данило Марић би у књижевности остао упамћен као вјерани и поуздани сликар и тумач живота у Херцеговини и свега онога што се догађало вијековима, а и данас догађа житељима овог географског подручја, засијаног каменом који изискује зној да би, уз несебичну помоћ сунца, награђивао богатим плодовима вриједне људе, увијек спремне да подметну леђа, али да се истовремено са напорним радом нашале на свој и туђи рачун. Чак и онда када су их историјске и природне прилике приморавале, па и данас приморавају, да се расељавају у потрази за подношљивијим животом, они завичај носе у себи, па их тако, ма гдје се нализили гријало (и грије) херцеговачко сунце.

Срећом, овај вриједни свестрани књижевни стваралац и страствен истраживач херцеговачке културне баштине није аутор само овог романа, него и позамашног броја других дјела којима потврђује да остварења са завичајним обиљежјима најувјерљивије исказују универзалне вриједности. У том погледу имао је на кога и да се угледа, а овдје ћемо споменути само Алексу Шантића, Јована Дучића, Светозара Ћоровића и Хамзу Хуму, чија дјела су са голих брда – да се овдје послужимо само овом Шантићевом метафором – на висок пиједестал изнијела љепоту крша и камена, украшену плодним пољима и као суза бистрим ријекама и рјечицама, смоквицима и виноградима, бујним повртњацима и биљем које подједнако лијечи тијело и душу.

Богата је библиографија Данила Марића. Читаоцима је подарио заиста импозантан број романа, приповиједака и пјесама уврштених у 26 књига, од којих су неке преведене на турски, енглески и шпански језик. Додају ли се томе стручне књиге (он је дипломирни инжењер и магистар техничких наука) и више од седамдесет есеја, књижевних критика и рецензија, слика његовог стваралачког опуса биће нешто потпунија, али никако коначна. Уосталом, о вриједности тога што је написао цвједочи седамдесетак осврта многих зналаца књижевности, објављених у више листова и часописа.

Марић је првенствено прозни писац, романсијер и приповједач, а његово приповједачко умијеће и искуство најочигледније је у већ споменутом роману Чемерика, па ћемо у овом кратком осврту том дјелу посветити и највећу пажњу, уз напомену да је његов романескни опус немогуће макар дјелимично освијетлити без позивања у помоћ наклоњене му рецепције. Разуђена прича о породици Солдо, која почиње средином 18. а завршава се поткрај 20. вијека у селу Плана код Билеће, распрострла се на око 1.400 страница, премрежавајући три континента и чврсто својим нитима држећи на окупу више стотина актера. Треба можда одмах рећи да је својеврсни главни јунак овог романа један стари кантар који се појављује само на првим и на посљедњим страницама овог обимног дјела, али симболише тровјеку одисеју старе херцеговачке српске породице, чији ће се потомци, након превјеравања на ислам током турске владавине, разгранати у четири вјере.

У најкраћем, под снажним притиском турских силника да се православна раја потурчи, како би уживала извјесане привилегије, заправо имала услове да опстане, двојица браће одлучују да један од њих прими ислам, а други да остане у својој вјери у повуче се такорећи у дивљину која њему и његовој породици не пружа ни најосновније услове за живот, али им не каља образ и не повија кичму. Многи писци би ту завршили причу, али за Данила Марића она тек почиње. Добро контролишући ток радње, да тако кажемо имајући у виду његову професију, инжењерском прецизношћу, прати разгранавање потомака по Европи, Азији и Америци, да би се све завршило Солдијадом, одржаном у Плани у овом нашем времену, када се на окупу налазе Солде пристигле са разних страна свијета. У присуству православног, католичког и исламског вјерског службеника, на том импознатном скупу прво ће се приступити ископавању из земље главног јунака, кантара који су закопала браћа када их је судбина натјерала да заплове различитим вјерским и животним водама. Тај кантар ће посвједочити о припадности породици Солдо многих потомака.

Хоће ли, пише Марић, бити кантара и на њему птица и на птици, с једне стране православно име Вук, с друге православно-муслиманско име, један инсан, Лазар-Алија? Ово је питање испод питања јесу ли Солде муслимани постали од Солда православаца? Од Срба?! А онда се питање проширује на питање: јесу ли муслимани поријеклом од Срба? И питање завршава великим питањем, је ли ово опет нека великосрпска ујдурма увијена у обланду једног сеоског кантара?

Као у најинтересантнијим историјским романима, да не спомињемо трилере, Д. Марић до краја читаочеву пажњу држи напетом. Како да одговор буде сасвим вјеродостојан и увјерљив за све? О томе дјелић спознаје читалац налази на сљедећој страници:

Част ископавања указана је угледним Солдама. Католику Лазару, 72-годишњаку који је за ову прилику допутовао чак из Лос Анђелеса, Калифорнија, САД. Муслиману Фадилу, 72-годишњаку из Плане. Православном Марку, 77-годишњем домаћину.

Тек на посљедњим страницама овог обимног романа читалац сазнаје одгонетку чије сјеме је у дворишту једног Солде у Плани засијано/закопано прије више од два и по вијека. Овдје је, наравно, кантар узет као симбол, колико код романописца толико и код аутора овог текста, можда и зато што би списак битнијих ликова заузео неколко страница.

Можда је најјезгровитију оцјену Марићеве Чемерике дао један од рецензената, др Милутин Србљак, насловивши свој текст Историја српске душе, јер ова хроника херцеговачке породице на неки начин је и прича о свим српским подручјима која су увијек била на историјским вјетрометинама. Рецензент Илија Шаула томе додаје да се кроз расељавања Солда, између осталог, упознајемо са развојем новог свијета, нарочито Калифорније.

На промоцији у Београду књижевник Миљурко Вукадиновић на занимљив начин ушао је у душу овог дела: Уместо породице, идући кроз векове, у жижи романа је српски колективитет па је галерија ликова још шира и разноврснија, јер је временско-просторни рам све шири и све специфичнији. Резултанта тих напора је не опоетизована историја српског национа и великих времена (ратова као хигијена народа), већ разуђена визија дата у дужој, скоро несагледивој временској вертикали, са повременим наративним ударима где се дочаравају појединости које живот значе (највидљивије на плану ликова) уз једну прикривену хуманистичку позицију да долазеће нараштаје подсети, опомене, из летаргије тргне...

Гријех би био кад би се фаворизовањем овог, можда најпотпуијег и најкомплетнијег Марићевог романа, бацила сјенка на остала његова романескна остварења, нарочито она у којима се, попут живописне таписерије, распростире душа Херцеговне, чак и онда када је Херцеговци однесу преко океана, у далека пространства која у сјећању и меланхолији освјетљавају херцеговачким сунцем. Послије оглашавања поезијом и запаженим приповијеткама, он је пажњу књижевне јавности, подједнако читалачке публике и критике, скренуо на себе романом Васа Киса. Дуго сам очекивао писца који ће својим текстом сачувати од заборава Живот и прикљученија старих мостарских лисака и њихове шале, каламбуре и кењчилуке, написао је врсни познавалац херцеговачког духа и ненадмашни путописац Зуко Џумхур. И, ево, дочекали смо рукопис романа Данила Марића, који је то очекивање сјајно испунио и одужио један велики дуг према Мостару и његовим јединственим људима – лискама. Мостарске лиске су шерети, весељаци, мудраци, објешењаци и људи ведрог и виспреног духа, у исто вријеме. Само Мостар, одувијек слободарски град, у својим њедрима, на својим сокацима, Тепи и кафанама, могао је бити колијевка и боравиште те изузетне и ријетке феле. Констатујући да је Д. Марић вјерно обликовао ликове тих шерета и шаљџија чији је типични представник Васа Киса, Вељко Бојић наводи да је то прије одраз у огледало једног мјеста, које је по томе изгледа изузетно, као да се осликало у Неретви... Васе Кисе нема без Мостара, а ни Мостара нема без Васе Кисе.

Истине ради, Марић је прије овог написао роман Мајстор Ђуро, о човјеку који је свој живот посветио летењу, како нас обавјештава Бранка Зенг, али је касније објављен. Б. Зенг је уједно и један од критичара који је обратио пажњу на роман Радост и туга мостарског духа, исписан, како наводи, рјечником у коме се огледа бистрина воде Буне и Бунице. У роману Радост и туга мостарског духа, послије свега зла које је почињено, тражи се и налази пут ка суживоту, будућности, срећи и радости. Пут је само један, пут праштања, толеранције и смијеха. Смијеха као лијека. Онога по којем је вјековима Мостар био препознатљив. Зато аутор није импресиониран елитом, главешинама, градским или националним, они су и онако маса за поткусуривање оних изнад њих. Његови јунаци су мали, обични смртници, они које свакодневно сусрећемо на градским улицама. Спонтана раја, набијена духом, лискалуцима, трехама и ублехама. Роман приказује девету ноту солмизације, МО-стар, то је звијезда на врху пјевања. Туга, јад и чемер преливени смјехом, провалом духа, провокацијом малограђанштине, екологијом мишљења. Свијет сакупљен на врху чиоде, тамо гдје престаје пакао и отвара се предворје на путу ка рају. Тако, надахнуто, о овом прозном делу пише књижевник Илија Шаула, који заједно са Марићем у Америци дијели судбину оних који су морали да напусте своја огњишта пред грозотама прошлог рата на просторима бивше Југославије.
Ништа мању пажњу од романа Васа Киса није изазвао ни роман Али-паша – први и посљедњи херцеговачи везир, који су, истичући историјске мотиве, приступ теми, стил и понирање у душу главног јунака, неки критичари упоређивали са најпознатијим дјелима Меше Селимовића. Све је у духу врхунске филозофије Курана: мудрост, знање и истина, пише Милосав Ђалић. Све то изврсно познаје и саопштава читаоцу главни јунак Рагиб-ага који је тајновито упућен у све ствари, као свезнајући приповедач, као и сам Бог. Он даље наводи да је аутор ликом Али-паше и романом о његовој животној путањи само продубио и на новим ликовима показао плодност мисли о делу као антисудбини, освешћењу, чиме потврђује да задатак писца није само инвентар факата, него на инвентиван начин изношење истине о свијету. Мугдим Карабег посебно истиче језичко богатство у овом роману у коме читаоца дочекује симбиоза херцеговачког тла, поднебља, пејзажа, језичке традиције и помало заборављене ризнице, гдје склоп ријечи узетих из природе и животним искуством избрушеног људског ума – размишљања, који кратко, шкртошћу ријечи али богатом орнаментиком казивања, бритко и засићено одсликава тренутак и бескрајно трајање догађања, осјећања, предвиђања, паћења, ријетког радовања. О језику у Али-паши надахнуто пише и Асим Пецо, наглашавајући да је Д. Марић рођени пјесник, али и вјешт приповједач.

Већ споменути Ђалић писао је о многим Марићевим књигама, па како у овом кратком тексту, да поновимо – заснованом углавном на рецепцији његовог романескног стваралаштва, нећемо сваком роману понаособ посвећивати пажњу, већ се више усмјерити на мишљења критичара о цјелокуном опусу, ево неких Ђалићевих запажања о другим романима. Тако за дјело Госпа тврди да представља нешто необично, сасвим ово и другачије у односу на остала прозна дјела, досежући тако обале и координанте трансценденталне уметности. Роман Коловрат, по њему, остварен је у исповиједној форми која се разгранава у безброј рукаваца, намећући мисао о страхотама животних недаћа и погубносати његовог деловања на психолошку структуру лчности. Животни пут главног јунака води нас у авантуру живљења и сналажења у замкама из којих се треба спасити и сачувати бистрину ума, записаће о овом дјелу Б. Зенг.

Психолошка превирања у душама кољача и несуђене жртве, проткана страхом и усудима, до потпуног изражаја долазе у ромну Крик с јаме, прелазећи на неки начин у оквире опште психоанализе која, по Ђалићу, посебан печат даје овом дјелу. Док се у Сузопољу, успјешно ухватио у коштац са старом али увијек актуелном темом Боја на Косову (о чему Миодраг Петровић, анализирајћи ово дјело, каже да не доноси само историјске факте већ представља читко романсијерско штиво), Лешинарке се, по Ђалићу, заснивају на савременој теми захуктале, отуђене Америке, али она својом актуелношћу, како примјећује, може да се препозна на свим просторима, па тако и код нас.

Лешинаркама се позабавио и чест критичар Марићевих дјела Васа Михаиловић, за кога је ово врло занимљив роман, својеврсна психолошка студија, чита се, како пише, с напетом пажњом. Готово исту оцјену даје роману Палата изнад Бел Кањона, посебно потцртацајући ауторово добро разумијевање психолошких проблема, изузетно богат језик и, како каже, списатељске вештине. О истом роману Димитрије Јаничић каже да је написан чистим и јасним српским језиком, уз употребу лексема које већ помало тону у заборав, док Неђо Шиповац, као и већина других критичара, уочава смисао за психолошко сјенчење и умјетничко оправдавање догађаја, максимално и имагинарно уживљавање у развојне фазе главног јунака. Наглашавајући да живот српских усељеника у Америци, нарочито однос старих и нових усељеника, није баш честа литерарна тема, чиме се Марић бави у роману Вуле Јелић, Васа Михаиловић истиче исцрпну анализу историјата Српске православне цркве у САД у овом дјелу које карактерише стил што заслужује поштовање читалаца и критичара.

Вратимо се још мало роману Крик с јаме, у коме Милан Васиљевић види врхунско приповедачко искуство, заправо његовом одразу у огледалу критике. Натуралистички опоро Данило Марић нас уводи у херцеговачи пакао, записао је Вељко Стамболија. Дантеов Пакао, наставља, има девет кругова, Данилов херцеговачки има тристо педесет кругова, тристо педесет паклених јама. Дантеов Пакао је алегоријско-метафоричка фикција, хришћанска митологија, Марићев пакао је стварност. У Дантеовом Паклу ау грешници, у Марићевом паклу-јамама су невини људи: дјеца, жене, старци, мушкарци у најбољим годинама, у пуној снази. Врло занимљива су запажања и Бранке Зенг о роману Крик с јаме. Три народа на малом изгладнелом простору, борећи се за опстанак, рађају појединце крвнике, (...) робове свог незнања и страха. На том и таквом, добро нам познатом клишеу, додајемо, Марић гради своју узбудљиву причу и оставља је као свједочанство генерацијама које долазе, не наглашавајући то изричито, али претпостављајући да из ње могу извући и наук.

Овај текст само тананим снопићем освјетљава романескни опус Данила Марића који, као и цјелокупно његово књижево стваралаштво, заслужује подробније анализе и сврставање овог писца на мјесто које му припада у савременој српској књижевности, посебно прози.

Бања Лука, 7. фебруара 2020.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: