|
|
|
 | Александра Ђорђевић | |
| |
детаљ слике: Krk.art@designe
БЕСПАРИЦА УМА
Александра Ђорђевић
Комунизам или капитализам? Ако бих морала да бирам, изабрала бих капитализам. Знате да волим тешка питања. А уколико сама поставка не нуди алтернативу, прочитаћу је између редова. Да прецизирам, од постојећих модела државног уређења, и даље ми најразумније звучи социјални капитализам. Обратите пажњу на слој звучања јер планирам да зароним у слој значења.
Немачка заступа социјални капитализам, дакле мешавину приватног капитала и државне регулативе, са јаким социјалним и здравственим системом. Бар у теорији. Осим тога, подразумева колико-толико праведну расподелу богатства које институције прикупљају за буџет преко пореза, процентуално изражену у БДП-у. Затим обухвата пензионо осигурање, заштиту радника и низ других слатких забава за децу. Извињавам се, грађане.
Ово што сам изнела заправо одговара нордијском моделу, заступљеном у Шведској, Данској, Норвешкој и Финској, где је порез на доходак висок, али услуге које институције пружају грађанима сразмерног су квалитета и доступне су, бар у тој мери да не изазову пуч или револуцију.
Размишљала сам о томе на којим стубовима може да почива један такав модел. Најпре, потребно је поверење грађана у институције, другим речима транспарентност у вези са приходима и одливима, како на приватном, личном, тако и на државном, институционалном плану. На крају крајева, сви ми имамо право на одговор на оно најважније питање – Куда и коме иде мој новац? И шта је са оним што сам уложио у своју тврђаву, да не кажем државу, односно пензију?
Ја сам се доселила у Немачку на самом крају 2009. године потпуно несвесна себе, онога што желим и куда идем. Али оно што могу да тврдим у ретроспективи јесте да је квалитет јавних услуга за ових пуних седамнаест година значајно опао. Чекање на термин код лекара се одужило (за државно осигуране грађане), бирократизација је доживела процват, железница се жељезно супротставља времену.
И онда се запитам: зашто пореско оптерећење радника у Немачкој убедљиво води у односу на скандинавске земље? Доминантна, социјално настројена половина друштва оберучке прихвата социјалне пакете на неодређено за мигранте, азиланте и друге угрожене групе. Гле ироније! Иста та половина вришти гласније од оне друге, која не схвата поенту у потчињавању националних интереса интернационалним. Као да се веза између узрока и последице изгубила. Или простије, зашто разлабавити систем и угрозити његове носиоце? У мом селу се каже – Е па не може и јаре и паре. У нордијском моделу изгледа може да се закоље јаре и да се узму паре. Обратите пажњу на слој звучања. ;)
Кад видим како и најуређенији системи пуцају под притиском идеологије, не изненађује ме лутање државица које су се често дефинисале и усмеравале у односу на доминантни курс Европе, па чак и Америке. Управо у том покушају тражења модела, сетила сам се Ђинђићевог говора са Скупштине Демократске странке 1997. о стварању новог човека који је „подмитљив, неискрен, нихилистичан и вероломан”. У први мах нисам препознала речи. Помислила сам да је ово још једна од реторичких маски фрустрираног грађанина који верује у ми-они поделу. На други поглед, схватила сам да је критика донекле оправдана, али нисам могла у потпуности да налегнем у овај модел.
И сама полазим од антрополошког доживљаја друштва са снажном етичком димензијом, али за разлику од Ђинђићевог говора који пропагира постојање једне јединке која је изнад свих, и одговорна за све, ближе ми је размишљање да је ово стварање новог човека бар двосмерна, ако не и вишесмерна работа. Јер док Ђинђић претпоставља да власт ствара одређени тип човека, ја питам да ли власт потхрањује већ постојећи тип човека?
Нажалост, знам да не нудим наочаре у дугиним бојама, да их ставите док се сладите државним посластицама. Јер гледано кроз ове наочаре, промена власти не гарантује промену човека, а друштвени обрасци као што су сналажљивост, неповерење, лична корист, пасивност о(п)стају.
Осим питања да ли срж проблема смештамо у власт или у човека, питам се да ли је Србија спремна за увођење нордијског модела. Ни њена пореска ни продуктивна моћ не задовољавају услове. С друге стране, да ли је неопходно да држава постане најпре економски јака да би реформе могле да се спроводе? Не нужно, ако постоји свест о неопходности већег опорезивања, као што је јасно да су потребне већа транспарентност и контрола. Јер нисмо сви исти. Онима који се боре за суву егзистенцију, највише треба сигурност, средњи сталеж има привилегију да се бави питањем квалитета здравства и образовања, али да ли је спреман да уложи више у оно што је и досад морао да крпи улагањем у приватни сектор, било да су у питању приватне клинике или приватни часови, друго је питање. Оно захтева поглед у узрочно-последичне везе улагања и уживања. Коначно, на какво ли ћемо одушевљење наићи код богатих, који су досад живели лагодно и нису морали да правдају своју економску супериорност над остатком становништва? Хоће ли бабе, деде, стрине, тетке и ујне и даље да се нађу неснађенима јер држава нема довољно за њих?
На крају, да ли бисте радије живели у држави која вам узима готово пола плате, али вас обезбеђује образовно, здравствено и социјално (пожељно: у теорији и пракси!) или бисте пак задржали коју парицу у џепу под паролом – Снађи се кад загусти. Док год смо млади, здрави и прави, не морамо да мислимо на пензије или не дај боже, генерације после нас. Односно, баш зато што мислимо, скинули смо неман са грбаче. А који је други корак у стварању тог врлог новог човека? Он је тежи јер је потврда да први није био случајан.
|